poveriću ti veliku tajnu

poveriću ti veliku tajnu

offline
  • Pridružio: 13 Sep 2007
  • Poruke: 265
  • Gde živiš: navrh' trepavica

Napisano: 22 Maj 2009 13:36

luj aragon





raspolutio sam dunju života
i kao za gluvog šum ili tišina
obe polovine za mene su istovetnost
pa sad da li izabrati ludost ili mudrost




fuga



radost je odjeknula u tri
četvrtine takta lire
i ko da se raduju svi
ta radost nikad damine

oh nikad je ne izreći
tu radost o silnoj sreći
tu radost silnu svoju

za ljubav čega
za ljubav koga

za ljubav moju




Poveriću ti veliku tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina rašiva
Vreme je kao kosa beskrajna
Oćešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budim
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osete stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari i jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočniu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom

Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tamni pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostčkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri

Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se prvim
Kao oni koji vvrlo dugo na peronu stanice
mašu rukama pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza

Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja

Dopuna: 26 Maj 2009 9:24

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reči u ćutanje
Kao kamen dugo glačan između dlanova mojih ruku
Kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim pasom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrećući do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I neisprečavanje nikakve daleke vode rađa užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostići i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam ćulio uvo
Ništa čak ni uzdah ni sinkopa zvuka
i ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noć je sve brža
Ništa do samo zahuktani teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Već možda ili Ne još ne ljubav
Ništa do samo nepodnoljivo odlaganje bez mere
Smrvljavanju sigurnom užasno podmetnutom

Kamen ili srce stvar savršena
Jedna stvar dovršena ipak živa
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame poleće kao ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
Izavršava time da bude grob

Čuj čuj Izgleda da preko ograde bunarske
Neće preći krik udar ili lom
Već nejasno i uzvitlano neodređeno zastrašeno
Svetlucanje bledih i čistih dubina
Slično priviđenjima u detinjskim pričama
Boja nas samih možda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti
Došlo da nađe objašnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina

Sad znam zašto sam rođen na ovom svetu
Pričaće se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo lepršava varka
Venac od šarene hartije za jedno veče u siromašnoj kući
Sad znam zašto sam rođen
I kamen silazi dalje između nebuloza
Šta li je gore šta li je dole u tome donjem nebu

Sve što sam kazao sve što sam učinio sve što sam
izgledao da sam
Lišće koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret
svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki čovek ima sudbinu varnice Svaki ćovek je samo
Vodeni cvet a šta sam više nego svaki čovek
Moja gordost je da sam voleo

Ništa drugo

A kamen se zariva bez kraja u prašinu planete
U suštini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoči o pijanstvu u rano bledo jutro

Ništa drugo

Rođen sam bio za te reči koje rekoh

Ljubavi moja



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 18 Feb 2008
  • Poruke: 987
  • Gde živiš: na putu za jedno ostrvo

kad covek ume da iskaze neizrecivo

Luj Aragon

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš ua sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo



offline
  • Pridružio: 13 Sep 2007
  • Poruke: 265
  • Gde živiš: navrh' trepavica

Napisano: 27 Maj 2009 16:27

Ne veruje mi se a uzalud sam
Pisao svojom krvlju moje violine moje slikove
I kako se ne zna govoriti više u noći
Starinski jezik vesala
Iznad visećih voda
Govoriti crnim dijalektom čoveka i žene
Govoriti kao druga prvoj od dveju uhvaćenih ruku
Kao pomamnost sreće
Kao usta koja su izgubila sve reči različite poljupcu
Kao jačanje što se ne veruje
Kao odbijanje od obasipanja
O savršena reči iznad svih reči
Visino pesme sazvučje krika
Trenutak dolazi kad nota dostiže neslućenu visinu
Uvo ne čuje više muziku tako visoku
Ne veruje mi se ne veruje A ja sam uzalud
Razgovarao sa prolećem i orguljama
Razgovarao sa svim slogovima neba
Sa orkestrom neobičnim stvari običnih
I banalnošću gluvih aleksandrinaca
Uzalud govorio varvarskim instrumentima
Uzalud govorio pesnicom u pregrade
Uzalud govorio kao što se stavlja ugarak u državne šume
Uzalud govorio kao objava rata
Kao pakao koji izbija iz usta gutača plamena
Ne veruje mi se Sebi su načinili
Sliku mene možda po svome liku
Odevaju me svojim viškovima
Šetaju me sa sobom i idu dotle da čak citiraju moje stihove
Ali na takav način da im služe
Ili posataju za njih ljupke pesme
Ja bitišem pod njihovim uticajem
Očekujući da postanem ulica
Pripadam rečnicima
I školskim udžbenicima
A skandal mi je zabranjen

Uzalud sam vikao da te obožavam
A drugo ništa nisam do tvoj ljubavnik
Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da čitaš večerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okreće strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj čudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore oni
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnosti tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za sečenje hartije
U nežni pazuh mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vičem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znači
Ako za svaku reč koja se lomi u mome glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke

Bar jednom ću ovde da govorim iz svoje duše

Čovek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali između letećih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sačinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje će obeležiti ruke moga oca o kome neću pričati ništa
Od koga nemam ništa drugo do način kako da obaram glavu
Zato što nije čuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takođe
Od svoje majke imam oblik ušiju
I način rastenja kose

Ali duša u svemu tome ali duša

Beše to jedna duša neuglađena smućena još bezoblična
Duša slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko ne zna odakle
Iz nekog pretka u nesreći vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije ni živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rđavo uobličena duša čekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili u sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da čini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padaš u –nulu- ili –stotinu-
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nađe svoju numeru
Duša za jedno veče karnevala a sutra će se baciti ta maska
Duša rasparena sa kojom se ne možže izaći među svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi rađanje drugog
Čudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kada si je ti izvajala prema sebi
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko biće
Kad sam prestao da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih ćete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrmljava
Tu sreću kao neku dolinu
Dete-Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonačnu nesanicu
Moje cvetanje
Moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru

Moja vasiono Elza živote moj

Dopuna: 29 Maj 2009 9:05

Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti I mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane očI za sve što nije tvoj plamen
Jer gluv sam za sve jadikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe čujem da ječiš
Na tvojim nogama osećam zlo od šljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi nošeni tereti muče tvoja ramena
Sva nesreća sveta stala je u jednoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Patila da li je patila
Životinja koja je za ranom vapila
Pa kako možete da poređujete sa životinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala

Na kojoj se svakog dana događa
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naučila azbuci bola
Sad znam da čitam jecaje Svi su oni sačinjeni od tvog imena od ruže obezlišćene
Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa I nezarasle rane moje duše
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
Čaša robijaša u okovima
I sve su reči samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usnama
Samo tvoje ime I neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti

Dopuna: 29 Maj 2009 9:53





offline
  • Pridružio: 19 Jun 2005
  • Poruke: 2673
  • Gde živiš: u pokretu...

Dođe tako na jedvite jade neki trenutak
U kome onaj koji se zakačio za tvoj skut
Nađe se odvojen od tebe
Ko neki slepac po danu usred sunčanog podna
Kao ono neznalica pred skupom mudraca
Ili hromi usred igranke
U izvesnim prilikama u životu
Video sam da se otvaraju vrata tvoga carstva
A tamo ne ulazim nikako jer tu počinju čarolije
Sve vrste pokora pratećih koje zasipaju vilu
Samo ako poželi da je prati izvan oblasti dozvoljenog
Bilo je to jednom u Provenu gradu koji je kao neka veličanstvena kanta za otpatke
A ništa ne bih rekao ni za Avinjon a ništa ni za one Crne Pokajnike
Ali postoje još i oni hodnici bede u Gradju Jovanke od Arka
I onaj napušteni grad iza Nice pozadi železničke pruge
Sa čarapama koje se suše po pokrivenim balkonima sa stubovima palata
Tamo negde gde se provlači starost izbeglica oko njihovih crkava sa tornjevima kao glavice crnog luka
I kao neka pisana slova
Kule i kulice na starim zgradama iznad zavojaka Sene
Koje se utapaju naglo u crne čekinje drveta
Ili prosto one kuće za prodaju koje obilaze senzali i notari
Neki put govoriš o Bergenu gradu koji ja ne poznajem
A gde bi ti kako reče otišla još jednom dok postojiš
Da okušaš bljutavost maka i divljih jabuka koje se ugrizu i bacaju na Tahitima
O ti krunisani što kažu volim te po uvu
Mirisu reči koje se odvijaju kao stubovi
Hodnici hodnici eto otišla si
Eto u tome mi ti izmičeš zauvek
Kraljice one perspektive u kojoj ja nemam svoje mesto
Begunice nova Meluzino
I tvoja ptičja noga udaljuje se na terasama
Tvoja haljina još dobar trenutak blista pod drvetima
Kao u onim maglama Vatoa
Čekam te unezveren sasvim na dnu jedne ulice
Gde na ivici drveća pozlaćenog na zalasku sunčevom
Može se dogoditi jednom da ona ne dođe
Jednom da bi se po volji prošetala malo po svojoj mašti
Sasvim odlučno palo ti je na pamet da me zamisliš mrtvim
I da ja kao nisam došao da te uznemirim pod ovim suncem nesreće
E od tada svaki put kad te pogledam
Ja se setim da si me ti ubila kako se to obično kaže
I da prema tome ja sada živim samo zato što ti tako hoćeš
Jer tvoje oči zamislile su ovaj svet bez mene
A tvoja usta govorila su sasvim prirodno o meni u prošlom vremenu
I sve to u punom ovom dvadesetom veku
Sa svim satelitima koji kruže oko zemlje
I mašinama koje misle
Ali nož ostaje nož
A srce srce
Gorka pesma
Ljubavi gorka ploda
Pesmo moja vetre i gora
Vilajetu tamni gde tihota hoda
Dolazi da umre more
Avgustu blagi dok nebo tvoje
Zvezdama zasipa obzor sav
Snovi moji tim livadama plove
Gde je vazduh tako plav
Moje zlatne ruke te nežne tajne
Bude mi žeđ i glad
Kolajne đerdani večeri beskrajne
Kada sam srcem mlad
I reči da mogu nestati tako
Iščileti sa prvom zorom
Jato golubova rasturiti lako
Pod tvojim prozorom
I ne postati ni strela gola
Strela uznemirenja i cveta
Sveže vode i najvećeg bola
Usred najžešćeg leta
Pa da li se zna šta se događa
I da li je to možda ono
Kad mi se baci zastor beznađa
Iznad mog oka ko zvono
I sav taj govor koji slama
To blago u izvoru živom
Moj krik ugušen molitvama
Nad mojom napuštenom njivom
Ne žalim ni malo što tužna lika
Usta su mi puna nemih reči
A suviše malo tužnih spomenika
Da trag za tobom u meni ječi
I tako još uvek snažno udara
To trošno srce o kaveza žice
Za Nju se ono do dna izgara
Žrtvuje nemilice
Posecite mi grlo i božure
Da krvi moje bude napita
Priklonite joj se u predznaku bure
Kao što to čine bure
Kao što to čine žita
I suviše malo još časova brojim
Do kraja mojih obzorja o sliko
I da dovičem do Boga da te volim
O koliko

offline
  • Pridružio: 18 Feb 2008
  • Poruke: 987
  • Gde živiš: na putu za jedno ostrvo

Ti si me gledala svojim ocima cak do opustelih horizonata
Svojim ocima ispranim uspomenama
Gledala si me svojim ocima cistog zaborava
Gledala si me preko ramena secanja
Preko bludecih refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismevane srece
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim ocima plavog zaborava
Ti se ne secaš više nicega što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim ocima od lave i tromosti
Svet je pred tobom kao što si ga zamišljala pod svojim ocnim kapcima
I kao da je pocinjao sa tobom pred tobom
Vecno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog zbog njegove lepote
Sa mojim sirotim požutelim fotosima od kojih ti okreceš glavu
Da bi videla nova prostranstva
Obecao sam ti i necu više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja verujem samo u tebe

***

Kupleti otmenog sveta

U Kleridž Daj šofera
Smeh lutki i demona
Meša se s brujem zvona
U zemlji cilindara

Novine sjajna lepeza
Beznadan reči ples
Reklamni namig i kres
U ritmu mitraljeza

Čuvstva bolovi Čipke
Vi postojite sve rad
Onih što su na nerad
Navikli još od zipke

U mlečne ruke lenosti
Bore urezuju dani
Sirovnjaci i grubijani
Ah naučiće ih nežnosti

Na groblju pasa zimi
Starinska romansa jeca
Do srca glas taj seca
Ah Mimi Vrati se Mimi

Rad se u vidu imetka
U lopovskoj špilji zbira
Na berzi eksplodira
Zapaljivi gas poretka

Sumnjiva senka dana
Seća na san naš na mrak
Vaš glasić lažan lak
Dalek je eho apsana

Crkva Madlene bajne
Senat i Parlament
Nasledstvo testament
Svi nose iste fišbajne

Engleska skijaška strast
Lepi koferi u snegu
Njima što po banjama se legu
Svaka čest i svaka čast.

Modiskinja pajac i pet
Odsto od Birsa Šela
Pajkan i vlasnik bordela
To je kapitalistički svet

Luj Aragon,
sa francuskog preveo Milovan Danojlić

offline
  • Pridružio: 13 Sep 2007
  • Poruke: 265
  • Gde živiš: navrh' trepavica

Napisano: 03 Jun 2009 17:45

Pesma napuštenog ogledala


O gde si ti što se u meni krećeš
Ti što u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoćeš il nećeš
Da staviš ruž na svoje usne

O gde si radosti što me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njiše
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa očima tvojim boje kiše

Kao što zemlj nproleće čeka
Vrebam kad ćeš prominut u času
Žudno te čekam ko voda neka
Zamah vesala po svom talasu

U mome ramu tamnom I dubokom
Nudim ti sve moje poglede skrivene
Približi mi se progutaj me okom
Zakrili I moju senku I mene

Pregazi me kao vojske moćne
Zauzmi moja brda I dolove
I moje misli I snove noćne
Parkove cvetne I moje dvorove

Otkri mi kako ti obrazi rude
Ko zločin neki ili urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplota

Kao u zasedi u baruštinama
Po tragu neke barske ptice
Bori se s onim što je u nama
Ono što si bila utri nemilice

Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oči moje oči love
Vrati mi čar neba I izmaglice
Povrati mi vid I snove



Koja je to obala daleka
Na kojoj se plavi čičak u magli pustinje
Čudno prostranstvo u kome u znak oproštaja
Njiha se trava na oštricama duna
Pod limunom je zemlja meka
Po kojoj ne ostavlja traga ni sunce ni luna
Stopalo gazi smireni prah zvezdanih stoleća
Liskun nesreća
Kosture davno potopljenih brodova
Talog velikih dubina slamu kostiju
Snežni tepih snova
Prašinu pokojnih podmorskih civilizacija
Izglodanu plutu plodove minerala talog plima
Riđi odblesak astralnih raspojasanih konstelacija
Blato globigerina
Ukus soli uvukao se na silu u srž moje ploti
Večeras mi se ponovo svetlost I jutro na Herdeloti
Čoveku I moru kad dođe čas da poležu
Iz prostog razloga da umru
Ne znam da li im se tada uvek pojavljuje pena na usnama
Ili je to samo osmeh taj beli grč koji iviči umor od života
Ali pogledaj usred morskih okreka na smiraju talasa
To srce nasukano koje još kuca ili je samo školjka
Čiji se oblik pukim slučajem poklapa sa ogromnom prazninom u meni
Od one stvari iščupane iz mojih grudi
Jer maločas nisam našao cveća za tebe na cvetnom trgu

Na plaži se desilo to jednog davnog dana
A bila je sećaš li se I tvoja majka s nama

Moja ljubav stavlja jednu malenkost
Mali crni sedef u tvoje uvo
Sav sakupljen bol sveta koji se uspeo zabeležiti
Staru izgrebanu ploču sa koje igla iskače
Ponor šumova zbog koga se tvoje oči jednom ili dvaput raširiše
Zatim ti ostavljaš sve to između poštanskih karata
Na hotelski kamin
Zaboravljajući duboki bes okeanskih jadikovki
Zbog gramofona koji svir THE MAN I LOVE

Sećaš li se bilo je to jedno bezbojno leto
Kao pesak I mi na vetru Hardelota

To srce u meni to srce u tebi koje se povlači po našoj sobi
Sa slonom od porculana I jastučetpm od plavog velura za igle
To srce u koje nisi verovao I pored pesme koju je nosilo u sebi
Istina je da je potrebno vreme jednom srcu da da dokaza
Jer nije dovoljno samo biti prisutnik borišta
A što mu nije dobro ne dokazuje tim ništa

Slušaj slušaj još nikad se nije ućutala
Jadikovka sumorne školjke Hardelota

Dopuna: 04 Jun 2009 13:50

Ти сањаш широко отворених очију
Шта ли се то догађа а ја не знам
Пред тобом у твојој уобразиљи
У томе царству само твоме
У тој земљи без капија
И за мене без домашаја

За оне који схватају музику
За њих би рекли гране су растиња
Које се савија под дивним теретом
Птица које су на њима свиле гнезда

А ти

Или они чији поглед саздан од многих плочица
Они који се играју дужностима које не постоје
И чији параоблични дух ко огледало пали све
А хипотеза је њихово завијање цигара

А ти

Ти стављаш своју руку на лице
А ја ни храбрости немам да те питам
Шта се то догађа у томе плавом простору
У који се духом утапаш
Можда си у некој земљи дивљих коња

И сама ко област измеђ добра и зла
Она стаза калуђера кроз планину
Лука гусара на Срећном острву
Или састављене руке љубавника

Можда

А ја сам само бедник изван свега тога
Тек једва да ме пирне налет оркестра
И никад да уђем у салу Велике Опере

Обећао сам да говорити нећу
О прошлости и говорити нећу
О оним собама у којима сам вребао
Твоја ћутања

Ни она у којој је Тереза
Скинула дијамант са твоје руке
Ни она у којој је Мишел
Певао а да га нисам ни чуо
Рађала су се бића из тебе
Бића која ти ја нисам створио
И нико неће знати за бес
Мучења и љубомору
Заборављања моја када си свирепа
Показивала ми само своју децу
И као нехотице запажену
Да пролазе испод прозора

И малочас још увела си човека
Са очима ко зелени смарагди
У кућу неке непознате жене
И можда ће тек он сазнати од ње
Све оно због чега умирем што не знам у теби
Човек неког тешког и плавог Његово тело
Између нас је смао као екран
Човек непрозиран али умиљат
Расејано нека млечноплава тајна

Био је то чудни и страшни дар
Дар да се даје живот
Али кад се ишло по старинском обичају
Спаривање трудноћа и порођај
Па оне госпе што носе свеже рубље
И оптрчавају одаје степеништа отварају ормане
А ту је и онај крик детета и све остало
Ништа није друго до велико славље и честитања
Од којих отац прима блажено свој део
Блед од гордости и страха

Али овде реч је о другој врсти рођења
И онај који није рађао то
Не види свој лик без стида у оглгедалу
С перверзношћу да воли бића твоје пути
Моје болно љубопитство за твојим сновима
Оним порађањем против мене
Из ког потиче народ настањујући се у нашем дому
И ево једног од њих који седе испред наше постеље
И који тежи и дише


Ах да могу да дам ко ти дах и било
И реч сенкама супрничким
Можда би могли и да их чујемо
Како се препиру у суседним собама
Моји синови завидљиви и твоји
Твоје велике кћери са сјајем бисера и покретом ветра
Можда би њима пристајало боље
Овај рат између нас
Који сам читавог века оклевао да водим нештедимице
Јер човек није срећан док не потчињава
И на колена не обара оног кога воли

Зато сам покушавао све могућности чини
Свих прељуба духа
И бацао на себе проклетство
На местима свим врзиног кола
И заклињао све кочијаше попова
Маршале царске
Кћери разбојника
Обесвећивао заборављене успомене
И крао њихове тајне гробова
Прах костију кушао као ракију
Прошлост сводио на блудницу између својих колена

Али узалуд

Јер само један твој зрак светлости растурао је све моје авети
И ти корачаш у тријумфу
Са свим потомством својим безбројним
Тим јатом твоје светлости
Пролећем људским у твојим стопама
Љубичицама твојих вена

Којима сам раздира јер личе на тебе
И још на неког
Од кога сам веровао да те дивљачки чувам
Заробљеницу мојих руку
У нашим пребивалиштима
Опустелим од свега другог

offline
  • Pridružio: 19 Jun 2005
  • Poruke: 2673
  • Gde živiš: u pokretu...

Sve reci sveta koje bih ti dao u isti mah
Sve sume Amerike i sve nocne zetve neba
I sve sto sija i ono sto oko ne moze da vidi
Sav oganj zemlje sa jednom casom suza
Plodno seme prepotopskih vrsta
I ruku malog deteta
Ali i kada bih ti mogao dati sav kaleidoskop bolova
Srce na krstu razuzdanih udova
Ogromnu prostirku mucenih ljudi
Zivih odranih u toku pogubljenja
Izrovana groblja nepoznatih ljubavi
Sve sto prelazi preko podzemnih voda i Kumove Slame
Veliku zvezdu uzivanja u nekom najbednijem maloumniku
Kad bih slikao za tebe taj nejasni pejzaz
U kome bih slikao za tebe taj nejasni pejzaz
U kome se parovi fotograficu na vasarima
I za tebe placu opevani vetrovi koji moje zice kidaju
Djavolja sluzba vecnog Obozavanja
Prokletstvo moga tela s mojim duhom
Koje vreda buducnost i proklinje proslost
Stvara od svih jecaja automatsku muziku
Koju ces zaboraviti u ormanu
Kada ne bude bilo vise slavuja po drvecu zbog silnog im bacanja pred tvoje noge
Kada ne bude bilo vise dovoljno metafora u jednoj ludoj glavi
Da se od njih moze naciniti pritiskivac za hartiju
Kada ti budes bila toliko umorna da vec umires od mog cudovisnog obozavanja tebe
Da vise necu imati ni glasa ni stomaka ni lice ni mesta na rukama i nogama za klince da ih zakujes
Kada ljudski glasovi budu u mojim prstima polomili njihovu casu
I moj jezik i moje mastilo budu usahli kao neka eksperimentalna stanica za meduplanetarne rakete
A mora za sobom budu ostavila samo zaslepljujucu belinu soli
I to tako dobro da samo Sunce bude zedno i svetlost zaigrala po dnu vodenicnog jaza
A i ugaseni skriljac i tamni nebeski svod i sva bica za svagda budu iscrpljeni od preobrazavanja
Izmislicu za tebe ruzu

offline
  • Pridružio: 13 Sep 2007
  • Poruke: 265
  • Gde živiš: navrh' trepavica

Napisano: 06 Jun 2009 15:46

Sve stvari tamne govore mi o tvome sjaju
Mračne sobe u pipanju pređene
Udovice
Smola u dnu brodova
Voda baruština
Crne maslinke
Krstovi krila grabljivica iznad snega koji obleću
Jedan uvežljaj na izdanku snage
Obuća umrlog
Mržnja sa noktima noći

Sve stvari gorčine
Ljubičasti prsten nesanice
Odbijeni hleb
Onaj koji je našao svoju kuću pustu I svoje poljupce ukaljane
Ogledalo sa licem odvratnim
Tragedija sa stubivima bogatstva
Starenje
Sakaćenja
Mladež ponižavana po volji

Zatvori u kojima je čovek odvojen od samoga sebe
Sve stvari nasilja
Požar I krv
Varvara nastup u gradove
Dželati žena I žita
Gradići kao konji bičevima rasterani
Pobeda zverova
Gromoglasni smeh streljanja
Polomljeni udovi kamdžijama I volja bližnjega
Umorstvo žuto I crveno
Rumrnilo bola
I sve što svečeri koja nastupa dobija boju svireposti

Meni meni govori o tvojim plavim očima

Dopuna: 08 Jun 2009 9:22

док сам говорио језиком стихова
она се полако успавала снено
у срцу живота као кућа снова
жижак њен обвио растиње зелено

њен образ обузе пролеће одмора
и душа јој лако вину се у снове
небо ока прели звездана одора
тело јој озари боја пути нове

и низ пад прошлости мисли је одвуку
бог зна којој жељи да се пода ничице
и можда је њихај снова нежних руку
односи у бајку снег и саонице

и рука јој креће и усне и велим
нек остане тако дуго у тишини
њенога детињства нежност и ја желим
да просањам малоо у њеној дубини

преклињем те моје ти узглавље меко
у мени све луђа љубомора бива
о не иди ипак сувише далеко
уз тебе сам вечно као тужна ива

луди страх ме мучи где твој сан то лута
моје срце пати (мом болу сам рад)
поврати се амо с тог чаробног пута
и врати ми савест и мој дивни јад

Dopuna: 09 Jun 2009 14:20

Ја нисам од оних који подваљују универзуму
И сав припадам овом величанственом и тужном крду људи
Никад ме нису видели да сам се скривао од буре
Својим рукама сам увек гасио пожаре
Знам добро шта су ровови и тенкови
У великим данима сам увек не обазирући се отворено износио своје најгоре мисли
И нисам се повлачио када су долазили да ми пљују у лице
Живео сам обележена чела
Делио сам црни хлеб и сузе свију
А када је дошао ред и на мене пео сам се на ратни брод
Који ме је одводио далеко од мог поробљеног родног краја
Тако сам се укрцао на брод који само што се није потопио под теретом људи
А на крову су велики ратници Атласа монотоно певали жалопојке
Примао сам свој део горчине
Носи освој крст несреће
За мене лично овај рат још никако није завршен
Јер још увек се черече удови мога народа
Ушима прислоњен на земљу допиру ми још увек
Далеки страшни уздаси који прожимају месо глувог човека
Ја не знам за сан а када будем затворио очи
То ће бити само за свагда

Не заборавите то

Историја овог века и ужасна рана времена
Куга и колера скорбут или глад
И крвава орања у војним походима
И искидане руке на веслима галија
Човек и жена исмевани у њиховом говору и у њиховим нежностима
Свака величина извргнута руглу и речи дрско сабијане у уста
Свака музика вређана
Сваки зрак светлости плаћен ценом очију
Свако миловање плаћено сечењем руку
Све то најзад може се упоредити са изразом мога лица
Са дрхтањем мојих очних капака
Грчењем мишића испод коже мојих образа
И покретима мога тела
А и савијањем мојих колена на изазване крике после мојих суза
И са грозницом која ме тресе
И са знојем мога чела

Постоји под кожом мога лица и преплануле коже мог општег изгледа
Нешто друго без чега бих ја био само један камен између осталог камења
Једно зрно у пшеници силоса
Један беочуг мог личног ланца
Нешто као крв која кружи венама и огањ који прождире
Нешто као на фронту идеја
Као на уснама реч

Као песам у грудима
Као божански назрени дах живота
Постоји оно што је мој живот
А постојиш и ти трагедијо моја
Моје велико унутарње позорје
Оно нешто нежно изнад нас када се затварају наша улична врата
Јер тада заокружујући се у златном и снажном кругу тишине
Уздиже се у нама најзад онај велики црвени дрхтај завесе

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 969 korisnika na forumu :: 37 registrovanih, 6 sakrivenih i 926 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., Arhiv, arsa, babaroga, Bane san, Brankoni, cenejac111, croato, Djokislav, Doca, Duh sa sekirom, gorantrojka, goxin, GreenMan, Helket, ivan1973, Jovan Nenad, Konda, krsto2003, laze2, Markoni29, MB120mm, mercedesamg, milos.cbr, novator, raskoljnikov, RJ, Roman, SlaKoj, Smiljke, Snorks, sstojkovic, vargas, yufighter, zixmix, zogi036, 223223