Sirius ::Била је позната по томе што се на горњој страни главе (''машине'', лампаша, наравно), налазило кућиште са стакленим поклопцем - као нека врста витринице, плитке кутије. У њој се налазио мини-магнетофон, односно трака која је имала једну једину функцију - само да придодаје ехо ефект!
nije li se kasnije pravio i takav gramofon?
mislim, imam kuci jednog lampasa s gramofonom
mpman ::Sirius ::Била је позната по томе што се на горњој страни главе (''машине'', лампаша, наравно), налазило кућиште са стакленим поклопцем - као нека врста витринице, плитке кутије. У њој се налазио мини-магнетофон, односно трака која је имала једну једину функцију - само да придодаје ехо ефект!
nije li se kasnije pravio i takav gramofon?
mislim, imam kuci jednog lampasa s gramofonom
Gramofoni su po pravilu imali plastični, providni poklopac. To je bilo šik, a mogao si i da pokriješ gramofon da ne pada prašina za vreme emitovanja. Ovo na pojačalu je bilo nešto drugačije. Zamisli da na vrhu četvrtastog kofera sa točkićima (otprilike te veličine je bilo to pojačalo) imaš plastičnu , providnu kutiju veličine kutije za plazma keks. U njoj se nalazio mini reproduktor, neka vrsta magnetofonskog uređaja koji je davao, ustvari, beskrajni efekat (dok ga ne isključiš) jer se vrteo kao ''osmica''.
Argus, znam kakva je situacija tamo. Ona salica u Domu se raspala, a bioskopska sala prokišnjava. Hala je odlična, ali neće sama da se napuni. Kao i uvek, za sve su potrebni ljudi. Vi u pozorištu imate izvanrednu ekipu sa Facirom, Siđom, Saletom, u Biblioteci i oko časopisa je Cvele (Zoran Cvetković) i tu ste jaki. A za koncerte vam ipak treba neki posvećenik koji će da posećuje BG, Niš i Kragujevac kad su veliki koncerti i da lobira, da dovodi, da dozvoli demo-grupama da se razmahnu. Imate vi gde da svirate leti. Zamisli svirku na Hisaru...Uvek sve zavisi od ljudi.
Dopuna: 07 Mar 2012 19:04
Kad spomenuh gramofone - i kod njih je bila ''navijačka'' podela. Jedni su voleli gramofon ''sa gumicom'' (posredni prenos) a drugi gramfone ''direkt drive'', sa direktnim pogonom na osovini.
Dopuna: 07 Mar 2012 19:59
Нашао!
Да не заборавим још једну животињу која се појавила као љути снагаш почетком осамдесетих година и њено име се изговарало са страхопоштовањем: пи-ви (pave -way).
Citat:Argus, znam kakva je situacija tamo. Ona salica u Domu se raspala, a bioskopska sala prokišnjava. Hala je odlična, ali neće sama da se napuni. Kao i uvek, za sve su potrebni ljudi. Vi u pozorištu imate izvanrednu ekipu sa Facirom, Siđom, Saletom, u Biblioteci i oko časopisa je Cvele (Zoran Cvetković) i tu ste jaki. A za koncerte vam ipak treba neki posvećenik koji će da posećuje BG, Niš i Kragujevac kad su veliki koncerti i da lobira, da dovodi, da dozvoli demo-grupama da se razmahnu. Imate vi gde da svirate leti. Zamisli svirku na Hisaru...Uvek sve zavisi od ljudi.
Prosto sam iznenadjen koliko poznajes situaciju, svaka cast
Ja pokusavam nesto, sa mojim basistom, radimo u njegovom ateljeu (on je slikar, uspesan, Pjacenca), sviramo nesto i spremamo se za nastup, za nas merak
Tu pokusavamo da ukljucimo decu uzrasta 13-18 god. kao pevace, ima ih, pa videcemo kako ce sve to da ispadne.
Imamo profi razglas sto je najbitnije, to nam je prijatelj, pa, pokusacemo da pokazemo da postoji neka druga prica koja moze da privuce ljude.
Prvobitno smo razmisljali da sviramo sa terase njegove galerije koja se nalazi u centru, u glavnoj ulici, onako na prvu, mozda nije losa ideja, ali videcemo.
Do sada imamo 11 pesama i 5 izvodjaca, sto rock, sto kao jazz, ili neke kancone, nebitno i neobjasnjivo
Stvarno si me zadivio, neverovatno, mozda smo se i videli negde
Волим ја тако да изненадим моје виртуелне пријатеље. Тако се стварају и реална другарства.
Ви сте један од два града у целој бившој Југи који је имао кафић-ресторан са именом ''Јесењин'' и у оба сам био. Колико да се зна. Прво на то помислим кад чујем име Прокупља. Наравно, један од четири града који је добио име по свецу, итд, итд...Шта да ти кажем? Морате да будете упорни, има људи који ће вас разумети и подржати. Близу је и Ниш, тамо има много сјајног света који вам могу помоћи.
Citat:Ви сте један од два града у целој бившој Југи који је имао кафић-ресторан са именом ''Јесењин'' и у оба сам био. Колико да се зна.
Hehe, znam dobro na sta mislis
Tu se mesao kacamak (za novu godinu) gde je oko 50 ljudi navijalo ko ce prvi da zakuva!
Inace Prokuplje kao palanka, je po mnogo cemu specifican grad (40 000 ljudi,trenutno ), o njemu je nekom prilikom govorio i Srđan Dragojević, koji je tu dolazio tokom leta kod babe i dede.
Grad je poznat i po tome, da je imao najvise automobila po broju stanovnika u bivsoj Jugi (posle Tuzle, mislim), tako je i danas
Hteo bih ovom prilikom da upoznam nase mlade drugare, da smo mi imali rokere koji su mogli da stanu rame uz rame sa svetskim bendovima.
Sirius to zna, ali za one koji ne znaju, evo jedne pesme koja moze da se meri u svakom pogledu, u svakom pogledu, u svemu!
Ovo treba slusati ili na dobrom Hi Fi-u uredjaju , ili na dobrim slusalicama, (batalite mobilne zakacaljke za usi).
Moguce da postoji bolji snimak, nadjite ga, ali pesma je sam vrh rock & rolla, uzivajte
ps:
Sirius, izvini ako gramaticki nije tacno, ali ja ne znam bolje, iz Srpskog sam imao jedva 4.ku
Републички центри јесу били важни за развој рока и то је толико нормално да не вреди сад нешто посебно доказивати. Просто, то су центри моћи, размене утицаја, итд, итд...Међутим, треба подсетити да је Ниш дао Србији и Југославији неколико изванредних група (''Нишки Далтони'', ''Лутајућа срца'' ,,Кербер'', ''Галију'' и друге), да је Крагујевац изродио један гигантски ''Смак'' пред којима је једно ''Бијело дугме'' могло само да уздише (када је реч о креативности и музичком знању), да је Нови Сад, поред ''Лабораторије звука'' имао и фантастичан панкерски покрет...Суботица, Зајечар и Књажевац су била етаблирана места и одлазак на те фестивале је била сигурна карата на путу ка успеху. Овера такорећи. Много одличних певача и инструменталиста је стигло из тзв. унутрашњости Србије .
Сећам се да су ''Дивље јагоде'' биле из Бугојна, ''Динамити'' из Осијека, 'Филм'' из Дубраве крај Загреба, ''Атомско склониште'' (једна од наших најавангарднијих група свих времена) из Пуле, итд...
Рок покрет чини публика! Када ње има, лако се развијају групе. Када би нека велика група кренула на турнеју, могла је са сигурношћу да рачуна на пуну салу. Тако је било све до појаве ужаса званог ''фолкотека'', односно пинкоманија. Распад рок сцене дошао је са распадом Југославије, а са тим распадом дошло је и до распада моралне вредности сваке врсте. Тада су испод камења, из септичких јама друштва измилели разни гмазови и постали ''имена''. Народњаци су од рокера узели ладно сву опрему! Погледајте сада неки народњачки оркестар: све врви од врхунске опреме - електрични клавири ''корг'' и ''јамаха'' (то су ролс-ројс међу инстументима), фендерице, премијери...Свадбароши ладно за бинску озвуку користе најновије ''Фендере'' и ''Електровојс'' као да ће свирати нешто од Цепелина, а не прангијање.
Морални пад земље дотерао нас је дотле да Ушће и Арену пуни полуписмена фукара која се диви истим таквим извођачима. Ко се међу садашњим ''поп звездама'' нађе да разликује номинатив од вокатива, тај може да конкурише за Нобела, а о нотама и слуху да не причамо...
Напомена: овај текст је написан као радијска прича (кратка форма, читање не сме да буде дуже од четири минута). Њоме сам започео серијал прича које су започињале речима - како је поцрвењело, како је позељењело, како је посивијело, како је порцњело...и како је отпало 'Бијело дугме'.
Приче су настале 1993. године, а повод овим причама (које су реемитоване путем Анема - асоцијације независних електронских медија) била је невероватна медијска халабука и претеривања сваке врсте поводом две деценије њиховог оснивања. Да подсетим: било је то (и неповратило се!) време невероватног срозавања свих могућих моралних вредности, рушења свега што смо знали да вреди (или бар тако мислили), рушења, комадања и губљења једног по једног дела наше лепе земље. Постајали су један за другим недоступни градови за које смо мислили да су нам побратими и да нам је тамо најбоље. ''Неки ћете да погинете а неки ћемо да се вратимо...и профитирамо''. Тако је тада изгледало. У Србију су се слегли ратни профитери, права интернационала и нико није био гадљив ни на кога. Сви који су осетили да могу мало да се огребу од тог ''квазипатриотизма'' дошли су код нас да узму још мало од тога што је остало. Кустурица је снимао ''Андерграунд'', један огаван, опскуран филм на који је потрошен вишегодишњи буџет од ког је могло да се сними десетак добрих филмова, а ни ГБ није пропустио прилику да се огребе за део тог крвавог новца. Режимске новине и медија су удариле на таламбасе славећи две деценије ''Бијелог дугмета'', потпуно заборављајући како су ти компилатори и имитатори започели. Онда сам ја лепо сео и почео да пишем. Анем није био велика мрежа (сваки час су затваране станице, плењена је опрема, отимани предајници, ''улазила вода у каблове'' , итд), али се чула поприлично. Тако су се чуле и ове приче и , да не умирем од скромности, одјекнуле. Тада није постојала могућност архивирања као сада, па не постоји тонски запис али ја сам, богу хвала, текстове сачувао. Ево , дакле, првог од тих текстова. И он говори о историји рокенрола код нас.
''Како је побијељело дугме''
или: прича о ковачима лажног новца
Године 1974. ствари за наш рокенрол нису још увек тако трагично изгледале, или смо ми били оптимисти опијени лагодним животом па то нисмо примећивали. Пролеће је дошло раније него обично и мајски дани су подсећали на лето. Ми смо већ неколико месеци имали нови устав, смртну пресуду наше домовине, само то тада нисмо знали. Марка је била један динар (!), а чартер лет до Лондона био је пола моје приправничке плате, па сам тако и путовао - једном месечно. Нисам циник, смртно сам озбиљан док причам ову причу.
Све је то мање-више може да се подведе под категорију - ''младост-лудост''. Шта зна дете шта је сто кила? Шта смо ми знали зашто марка кошта један динар и колико нас кошта то што она толико кошта? У Београд су сваки час стизали светски државници, али то многима није било интересатно осим мени јер сам тада у ''другом дневнику'' могао да гледам моје некадашње другаре из почасног батаљона. Било је часно живети с Титом, али је цех ,брате, био мнооого велики и није свима исто стигао.
Моје друштво, међутим, није размишљало о политици. Нас су интересовале само три ствари: музика и баскет. Баскет смо играли пре подне, поподне и увече, музику смо исто тако слушали. Оно треће исто. Добри баскеташи, при том рокери, могли су да бирају с којом девојком ће изаћи. Златно доба. У још једној ствари смо били сложни. Годину дана пре тога на једном локалном фестивалу појавила се група скромних момака који су себе звали (сигурно из штоса, по угледу на новокомпоновани самоуправни речник) - ''Самостални музички ансамбл Крагујевац''. Коме је то било дуго, могао је једноставно да каже - '''СМАК''. Као смак света. У сваком случају - земљотрес. Предводио их је један кљакави гитариста (дистрофичар) који је на надланици имао истетовиран точак сеоских кола. Његов сасушени, исусовски изглед појачавао је глас који је за њим стигао. Свирао је на плавој фендерици. Са ње је немилосрдно и готово богохулно отестерисао (!!) све вишкове и рогове којима је она прилично обиловала, доказујући да у рукама доброг гитаристе и даска може да буде гитара и да је прстомет по жицама оно што чини гитаристу, а не напис на пужу гитаре. Дакле - есенцијално знање и виртуозност, а не шминка коју може да купи свако ко има паре. Тако су га и звали - Точак. Радомир Михајловић.
Сместа смо постали непоправљиви заљубљеници у тај ВИС (у преводу за млађе нараштаје: вокално-инструментални састав). Те, 1974. године поред ''партизановаца'' и ''звездаша'' настала је још једна подела у нашој земљи и ја сам више него срећан што сам се нашао на правој страни. Ми смо тих година редовно добијали разним каналима ''Даунбит'' и ''Мелодимејкер'' и нисмо пропуштали ни један концерт. Када би се концерти поклапали, поделили бисмо се како бисмо све пропратили и онда сутра износили своја запажања. Једног дана донесе нам наш басиста Баја једну синглицу и шеретски нам добаци: ''Е, да чујете ово чудо...''. Имали смо шта и да чујемо. Неки мекетави, кастратни глас звучао је као са џамије. Певао је неку будалаштину о томе како ће купити топ или тако некако. Риф је наш гитариста скинуо за две секунде, а песма је била А-Б-А. Обрнемо омот, прочитамо шта пише. Група се звала ''Бијело дугме'', сачињавали су је момци које смо већ знали као ''Јутро'', а уместо Пола Мекартнија потписао се неки ГБ. Музика, текст, аранжмани - ГБ. Ладно. Хм, још једна компилаторска група испод букве. Заврљачимо ми то у ћошак и више је нисмо ни стављали на грамофон јер у то време су у Босни свирале много моћније групе које не би ни у сну потписале овакво ђубре. У телевизији Сарајево седели су прави музички зналци и ми смо се чудили како ли су им ови чобани промакли...
Смешна страна историје тек је започињала, и то на наше очи! Интересантно је како диктаторе нико у почетку не схвата нико озбиљно. Ништа на то није мирисало, односно смрдело. Ускоро, међутим, ни једна група у Босни није могла да сними нешто, ако то дотични ''шетач козе'' не би дозволио. Не зезам се. Тада је постојао прећутни споразум да све концерте и свирке одобрава републичко вођство ССО (Савеза социјалистичке омладине) , а тамо су седели момци којима је била блиска технологија споменутог човечуљка. Људи су кварљива роба, а лова их најпре поквари. Врата за пропаст аутентничног рокенрола и правих аутора била су широм отворена и маскарада је могла да почне...На сцену су ступили музичари-трговци, односно ковачи лажнога новца...
