Opraštanje i ponos...

7

Opraštanje i ponos...

offline
  • $elena 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 15 Apr 2011
  • Poruke: 572

Ja sam, pre nekog vremena, o praštanju napisala ovo: http://www.mycity.rs/Psihologija/Promene-3.html



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 27 Feb 2013
  • Poruke: 2263
  • Gde živiš: Zapadna Srbija

Citat:Jako je važno da naučimo da praštamo.
Praštanje oslobađa.
Jako je važno da oprostimo sebi.
Praštanje pokreće ogromnu količinu energije.

Praštanje si pomenula u ovom segmentu...

A moje je pitanje, kako? Ima li psihologija neki metod?
Znamo mi svi šta je važno. Svako se od nas sa onim što nas muči bori na svoj način, a da li psihologija ima neki metod, kako da prevaziđemo to kod sebe i oprostimo nekom za nešto što nam je učinio i povredio do kraja? Lako je govoriti, teoretisati...

Vernici oslobađaju energiju kroz molitve, a kako to rade oni koji nisu u veri?

Tema se upravo odnosi na ''kočnicu'' u nama koja nam ne dozvoljava da nekome oprostimo potpuno...
Ono što ovde nismo pričali, a pomenli smo, kako ljudi podnose i prevazilaze, ako njima neko nije oprostio, kao i šta je teže...kada mi ne možemo nekom nešto oprostiti ili kada nama neko neće ili ne može da oprosti? smešak



offline
  • $elena 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 15 Apr 2011
  • Poruke: 572

Već od momenta kad se rodimo uče nas kako nije dobro da se ponašamo i kako ne treba. A ne treba previše da plačemo, ne treba preglasno da se smejemo, ne treba da se plašimo, nismo dobri ako se ljutimo, ne treba da uznemiravamo ljude svojom igrom, nije dobro da govorimo sve što mislimo, nije dobro da uvek pokazujemo svoja osećanja, nije dobro da pokazujemo sva svoja osećanja...itd...itd... Od prvog momenta nameću nam se granice i počinjemo svoj život ograničen zabranama.
Zatim slede uslovljavanja: ako ovo - onda ono.
Ako budeš dobar - kupiću ti igračku (sa tim, uglavnom počinju), a onda, često, pribegnu onome: Budi dobar, pa ću te voleti!

I tako se u nama stvara jedan obrazac po kome živimo.
Obrazac određen i definisan emocionalnim uslovljavanjem.

Koje sve zahteve jedno dete treba da zadovolji, koji su kriterijumi i koliko su realni ti zahtevi?

Šta sve jedno dete treba da uradi da bi ga ostavili na miru i dopustili mu da bude srećno?
Da bude mirno, tiho, povučeno, da ne plače, da se ne smeje glasno, da se nikako ljuti na mamu i tatu, da pazi dok se igra kako ne bi smetalo....da ne bude spontano, otvoreno i kreativno - da ne bude dete?

To je uvod.
Uvod u život koji ne živimo već ga koristimo besomučno pokušavajući da se se uklopimo i da ne budemo krivi.

A onda dolazi razrada
.
Sa već oformljenim i dobro utemeljenim obrascima i infiltriranom krivicom, koja se sama nameće ukoliko ne postupimo po roditeljskom obrascu jer, pobogu, roditelj zna šta je najbolje za nas, otvaramo velika vrata čarobnog sveta punog ljudi.
Ljudi koje srećemo takođe imaju svoje obrasce po kojima se kreću i svoje zabrane.
I onda, približavajući se jedan drugome, pokušavate da uklopite svoje razumevanje sveta.
I tog momenta počinjemo da primećujemo problem. Pokušamo nekome da se približimo i ne uspemo. Neko pokuša da se približi nama i tu pukne. Pukne jednom, pukne drugi put i nama pukne pred očima - treba naći krivca!
Istog momenta u nama proradi ono besomučno ponavljanje: "Ako ne budeš dobar, neću te voleti. Ako ne budeš dobar, neću te voleti..." i počinjemo da verujemo kako nismo dovoljno dobri.
Uopšte ne pomislimo da može da bude išta drugo jer 1+1=2
Kako smo zaključili da nismo dovoljno dobri, počinjemo da osećamo krivicu. Ta krivica u nama razvija neprijatna osećanja koja teže da se ispolje i mi, kako ne bismo uništili sami sebe, ispoljavamo ta osećanja (često nekontrolisano jer nas preplave) prema onome zbog koga smo probudili već postojeću, uspavanu, krivicu.

Pitanje, zbog kog sam ovo napisala je: KAKO OPROSTITI SEBI?

Odgovor je (najčešće): TAKO ŠTO ĆEMO SHVATITI DA NISMO KRIVI.

Mi smo krivci bez krivice.
Naučeni smo da koračamo kroz život pomoću odricanja.
Naučeni smo da treba da se odreknemo sebe i sopstvenih potreba.
Naučeni smo da ne treba da osećamo.
Naučeni smo da nije dobro da previše mislimo svojom glavom.
A čijom ćemo misliti, ako ne svojom ?! Wink

Ako razumemo svoje razloge, lakše ćemo razumeti i razloge drugih ljudi kao i razlike među nama, a samim tim ćemo prestati da tražimo krivca i da ga osuđujemo.



Najlakše je nekoga osuditi.



Napominjem da se ovo što sam napisala ne odnosi na psihopatologiju.

offline
  • Pridružio: 27 Feb 2013
  • Poruke: 2263
  • Gde živiš: Zapadna Srbija

Dug post, fino objašnjeno, ali se više odnosi na osećaj krivice i kako oprostiti sebi i opis istog. Može se otvoriti tema i o tome... smešak

Pretpostavljam da si mislila na to....da prvo oprostimo sebi, zbog namere da oprostimo drugome...

A moje pitanje, a direktno vezano za temu je, da li psihologija ima metod koji će pomoći čoveku da prevaziđe te ''kočnice'' u sebi koje mu ne dozvoljavaju da oprosti nekome?

I koji osećaj je teži, onaj kada mi nećemo nekome da oprostimo do kraja ili onaj kada neko neće ili ne može nama da oprosti? Šta više ''nagriza'' ?

offline
  • $elena 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 15 Apr 2011
  • Poruke: 572

Sagacity ::
Pretpostavljam da si mislila na to....da prvo oprostimo sebi, zbog namere da oprostimo drugome...
A moje pitanje, a direktno vezano za temu je, da li psihologija ima metod koji će pomoći čoveku da prevaziđe te ''kočnice'' u sebi koje mu ne dozvoljavaju da oprosti nekome?

Vremena se menjaju, ali ljudska priroda je uglavnom ista, kao i karakteri. Wink

Mislim da postoji niz preduslova da bi se ikome išta oprostilo.
Pre svega, treba upoznati sebe i sopstvene motive. Zatim je dobro zavoleti i ceniti sebe. A tek kad naučimo da kažemo NE svemu što nije u skladu sa našom prirodom, možemo početi sa procesom opraštanja.
Neko uspe, neko i to što treba da oprosti opet gurne negde pod tepih, a neko nastavi da ide po poznatom trnju, iako boli, tvrdeći da je nemoguće naći drugi put i drugačiji način.

Pomaže ako uspešno i brzo naučimo da izgovorene reči i postupke ljudi vidimo upravo onakvim kakvi jesu, umesto da ih iskrivljujemo i tumačimo na način koji nama odgovara.

Citat:
I koji osećaj je teži, onaj kada mi nećemo nekome da oprostimo do kraja ili onaj kada neko neće ili ne može nama da oprosti? Šta više ''nagriza'' ?

Smatram da se ništa ne može oprostiti polovično.
Ili-ili!

Šta koga nagriza?
Na to pitanje mora da odgovori svako za sebe. Ono što nagriza mene, ne mora nužno da nagriza i tebe Wink

Sagacity ::

A moje je pitanje, kako? Ima li psihologija neki metod?
Znamo mi svi šta je važno. Svako se od nas sa onim što nas muči bori na svoj način, a da li psihologija ima neki metod, kako da prevaziđemo to kod sebe i oprostimo nekom za nešto što nam je učinio i povredio do kraja? Lako je govoriti, teoretisati...


Tačno! Lako je teoretisati Very Happy
Psihologija i psihoterapija imaju čitav niz metoda i tehnika koje se uče kontinuiranim procesom rada na sebi. Wink

offline
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17529
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Sagacity
Citat:Jako je važno da naučimo da praštamo.
Praštanje oslobađa.


Да ли се праштање учи? Можда је боље рећи - може да се увежба...Праштање је последица, а не узрок.

Citat:Jako je važno da oprostimo sebi.

Себе најлакше разумемо и најлакше праштамо. Реченица - ''никада то не могу да опростим себи...'' није израз рационалног става већ кајања што нешто није пошло онако како смо хтели.

Citat:Vernici oslobađaju energiju kroz molitve, a kako to rade oni koji nisu u veri?

Ово је огроман знак питања. Молитва је договорена компензација , редослед речи које су наслагане да би неко пристао на друштвени алиби. Ја сам, ето, атеиста и то ми никада није сметало да некоме опростим. Нисам морао због тога да се молим и да идем у цркву. Довољно је да уђем у своју душу и да тамо потражим снагу.

Наравно, немам ништа против тога да онај, ко мисли да нема сам довољно снаге, покуша да је нађе кроз молитву. Сви начини који воде ка опроштају су добри, само ако не произведу неку нову спорну ситуацију.

offline
  • Pridružio: 27 Feb 2013
  • Poruke: 2263
  • Gde živiš: Zapadna Srbija

$elena ::
Šta koga nagriza?
Na to pitanje mora da odgovori svako za sebe. Ono što nagriza mene, ne mora nužno da nagriza i tebe Wink

Mislim da je najgore onima koji se pitaju, zašto je taj neko rekao to i to, zašto ga je tako povredio, zašto je to uradio kada nije zaslužio...I sve što se više pita, sve mu je teže. To su stvari koje iscrpljuju. Uvredio te, oprostiš i ideš dalje. Kako ćeš to uraditi, da li će to za mene, tebe ili nekog trećeg biti nedovoljno itd. je nebitno, bitno je da se mi osećamo bolje i rasterećno...

$elena ::
Tačno! Lako je teoretisati Very Happy
Psihologija i psihoterapija imaju čitav niz metoda i tehnika koje se uče kontinuiranim procesom rada na sebi. Wink

Pa ja te sve vreme ''čačkam'' ne bi li otkrila makar jedan metod...Laughing
Sve vreme čekam da daš neki ''recept'' tipa, staneš pred ogledalo i gledaš sebe i kažeš ''Opraštam ti, opraštam ti'' Laughing


Sirius ::
Себе најлакше разумемо и најлакше праштамо. Реченица - ''никада то не могу да опростим себи...'' није израз рационалног става већ кајања што нешто није пошло онако како смо хтели.

Slažem se.

Sirius ::
Ово је огроман знак питања. Молитва је договорена компензација , редослед речи које су наслагане да би неко пристао на друштвени алиби. Ја сам, ето, атеиста и то ми никада није сметало да некоме опростим. Нисам морао због тога да се молим и да идем у цркву. Довољно је да уђем у своју душу и да тамо потражим снагу.

Ateista...''Verujem da Bog ne postoji''... Wink
Mole se ljudi i kad ne idu u crkvu. Molitvom se vernik obraća Bogu, ja to kažem...univerzumu, čim se obraćaš nekom ili nečem koga ne vidiš. Kada se vernik moli, on iz svoje duše izbacuje sve ono što ga tišti, muči itd. Rasterećuje dušu. Smatram da bi se rasterećenje desilo i da se obraća samom sebi, isto bi bilo olakšanje...Ali nekako je čoveku lakše da ga neko drugi sluša...
Moje mišljenje....

offline
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17529
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Тачно је да је човеку лакше да га неко други слуша...у просеку. Шта је са оним који слуша? Је ли њему свеједно или броји у себи, чекајући да исповедање престане?

Наравно да се људи моле и када не иду у цркву. Проблем је људског друштва што је дозволило цркви да им наметне монопол на нешто што је дубоко лично - молитву.
Мени за унутрашњи мир не треба да одем у високу, мрачну зграду, препуну тамних боја, крстова и кандила и да убеђујем себе да ми је после тога боље. Много се боље осећам док гледам реку како равнодушно протиче и смирује ми мисли. Не морам да јој оставим прилог.

ПС

Да не ширим даље тему јер ћемо зачас упалити ватру теолошке ''расправе'', али да подсетим на предиван афоризам Воје Доспотова:

''Бог је мртав''. Ниче.
''Ниче је мртав''. Бог.

offline
  • Pridružio: 27 Feb 2013
  • Poruke: 2263
  • Gde živiš: Zapadna Srbija

Sa onima, koji slušaju ? Zavisi, ako se suviše udubljuju u izrečeno, deo tog psihičkog tereta može preći i na njih...To se obično dešava zato što se sekiraju zbog nekog ko se sekira...naročito kada su najbliži u pitanju....Možda je ponekad bolje, saslušati nekog bez previše zadiranja u problematiku....

Meni lično ne treba niko. Sama sebe racionalno smirujem. Ne treba mi ni reka, ni priroda...samo jaka volja.
Inače, molitvu drugačije shvatam. Pojedini rade na sebi kroz afirmacije i tako utiču na svoju podsvest, to isto rade i vernici, ali kroz molitvu. Efekat je isti, samo se do njega dolazi na različite načine...
Inače, nisam ni ja sad neki preterani vernik...onoliko koliko moj racio dozvoljava, i do nivoa koliko mi je tradicija prenela kroz generacije...(moje familije)....

Nenamerno sam se dohvatila religije, tako da neće biti neke rasprave, jer je tema na Psihologiji...(a svakako i to može biti tema), ali znam puno ljudi koji su iz nekih svojih razloga pribegli istoj.

Nakon smrti sina jednog mog poznanika, on je rešio pošto poto da se osveti...po principu ''oko za oko, zub za zub''....To je naravno bilo neizvodljivo, jer je krivo društvo za ono što se desilo njegovom sinu, ali je on i dalje tražio krivca, jer je nekako morao da smiri dušu...Povlačio se po sudovima, svašta je pokušavao i ozbiljno narušio zdravlje. Prosto, nikako nije mogao oprostiti to što se desilo baš njegovom sinu..I definitivno su to najteži slučajevi...

Na kraju i on je pribegao veri...Smatram da je i to bolje rešenje, nego da je doživeo samouništenje..

Najveća borba je borba sa samim sobom....

offline
  • $elena 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 15 Apr 2011
  • Poruke: 572

Sirius ::

Да ли се праштање учи?
Можда је боље рећи - може да се увежба...Праштање је последица, а не узрок.

"Moze li Etiopljanin promeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?" (Jeremija 13,23)

Sirius :: Ја сам, ето, атеиста и то ми никада није сметало да некоме опростим. Нисам морао због тога да се молим и да идем у цркву. Довољно је да уђем у своју душу и да тамо потражим снагу.

Upravo zato je Isus i rekao rimskim vojnicima: "Oče oprosti im jer ne znadu sta cine." (Luka 23,34).
Sagacity ::
Mislim da je najgore onima koji se pitaju, zašto je taj neko rekao to i to, zašto ga je tako povredio, zašto je to uradio kada nije zaslužio...I sve što se više pita, sve mu je teže.

Nije sve teže i teže, ukoliko se pitaju da bi došli do odgovora.
Postoje momenti kad uvidiš razloge nečijeg postupanja i shvatiš da taj neko nije za cilj imao da povredi, već da je povreda posledica.

Citat:To su stvari koje iscrpljuju. Uvredio te, oprostiš i ideš dalje. Kako ćeš to uraditi, da li će to za mene, tebe ili nekog trećeg biti nedovoljno itd. je nebitno, bitno je da se mi osećamo bolje i rasterećno...
A ima i toga da ne može svako da te uvredi.
To može samo onaj kome dozvoliš da dopre do tebe Wink
Citat:
$elena ::
Tačno! Lako je teoretisati Very Happy
Psihologija i psihoterapija imaju čitav niz metoda i tehnika koje se uče kontinuiranim procesom rada na sebi. Wink

Pa ja te sve vreme ''čačkam'' ne bi li otkrila makar jedan metod...Laughing
Sve vreme čekam da daš neki ''recept'' tipa, staneš pred ogledalo i gledaš sebe i kažeš ''Opraštam ti, opraštam ti'' Laughing

Aha! Very Happy
Hoću, što da ne?!
Napisaću... samo da skuvam kafu Wink

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 641 korisnika na forumu :: 2 registrovanih, 0 sakrivenih i 639 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: amaterSRB, Tas011