Utakmica koju ću pamtiti

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Necemo da otvaramo u svakom podforumu ovakvu temu, ne bi imalo smisla. Mislim da je ovako bolje, pa izvol' te.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Definitivno Zvezda-Bajern. Prva velika utakmica na kojoj sam bio i koju ću uvek pamtiti. Što bi Milojko rekao, utakmica za infarkt.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ja sam 88-mo godište pa ne znam utakmice koje su bile 70-ih godina kao vi, ali:
Jedna od utakmica koju cu pamtiti je YUG-USA odigrana 2002-e godine u Indianapolisu na svetskom prvenstvu u kosarci. Pobedili smo 81:78
Sjajna generacija igrača: Bodiroga, Divac, Čabarkapa, Stojaković, Rakočević, Drobnjak, Gurović,Jarić ,Koturović, Radmanović, Vujanić, Tomašević

Kad se samo setim onog faula nad Divcem koji nam nisu svirali već dali njima loptu... gurovićeve trojke koje lome rezultat.... kad god i danas pogledam snimak te utakmice, zadnju četvrtinu ja se naježim. Momci su ostavili srce na terenu. Divac igrao perfektno, to je igrač koji treba da bude idol mladim generacijama.
To je utakmica čini mi se četvrt finale, ili polufinale. Znam da smo igrali sa Argentinom u finalu(pobedili smo) ali posle utakmice sa USA na njihovom terenu, sa njihovom najjačom postavom naši košarkaši mogli su odmah da se vrate kući i da budu dočekani onako kako i jesu kad su se vratili sa zlatom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

A ja sa tog prvenstva pamtim i utakmicu Argentina -USA, prvi poraz drim tima u istoriji. Sećam se jednog klinca na tribinama koji je plakao od sreće, ''kao kiša''. Naravno, i finale koje smo dobili delom i zbog toga što je monstrum Djinobili bio povredjen. Svašta bi bilo da je on bio ''ceo'', ionako smo to dobili na mišiće.

Kad spomenuh rukomet - Metaloplastika - Steaua, i dva ''cepelina'' Mileta Isakovića, plus onaj sedmerac kada baci loptu sa felšom, kao da će da je doda golmanu. Šapčani to bolje znaju, mislim da su takav šut zvali ''čantavrlja'' ili tako nekako. Lopta ide prema golmanu a on je, u raskoraku, nemoćno gleda kako polako prolazi pored njega, trepavicama bi je dohvatio, čini mu se...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vidim, proširiste (a nadležni moderator i pomeri) temu... Pa, kad bolje razmislim - nemam ništa protiv! Ionako je naslov "Utakmica koju ću pamtiti" (mada mi je namera bila da priča bude samo o fudbalu, na šta i upućuje prvi post).
No, bilo je biserli- i šećerli-utakmica i u košarci, rukometu, vaterpolu, što se vidi i iz vaših postova.
Dakle: Samo napred, prisetite se utakmica koje su vas pomerile iz težišta, ispunjavale tugom i nalivale oduševljenjem i ponosom!

Dopuna: 13 Sep 2008 15:38

P.s. Zamislio sam da baš lični doživljaj bude "u fokusu", i predočen ostalima. Gubi se poenta, ako se kratko iznesu suvoparni podaci, koji se u većini slučajeva lako nađu na Netu. Ne mora da bude preopširno, ali treba da bude LIČNO. Dakako, ovo je samo preporuka...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo mog sećanja na jedan neponovljiv događaj koji je, na svu sreću, potrajao celu sezonu. Nije, dakle, reč o samo jednoj utakmici. Sredinom sedamdesetih dve vanserijske zvezde i istinske veličine našega i svetskog fudbala, rešili su da se skrase i privredu kraju svoju prebogatu fudbalsku karijeru. Bili su to Miloš Milutinović - ''Plava čigra'' i Dragoslav Šekularac, infant teribile našega fudbala. Gde god da su igrali, razglednice i pisma na njihovu adresu stizale su bez problema. Dragoslav Šekularac - Južna Amerika i razglednica je nepogrešivo stigla u glavni grad Kolumbije gde su se spremali da jednoj ulici daju njegovo ime.
Elem, rečeno - učinjeno. Vratili su se u Jugoslaviju i stavili se na raspolaganje treneru OFK Beogada, jedinom jugoslovenskom timu koji je stvarno zasluživao epitet ''romantičara''. Rasadnik vrsnih igrača, petostruki predratni šampion kao BSK Beograd i nikad osvojene titule posle rata, OFK je bio u srcima svih navijača, kao rezervni klub. Takav klub je mogao otvorena srca, bez ikakve strategije, taktike, preračunavanja, sumnjičavosti, da prihvati ''poslednju želju'' ova dva velika igrača. Onda su, kao u bajci, počela da se događaju čuda! Na stadion su se vratili gledaoci, a svuda gde je gostovao OFKA povećala se posećenost. Nisu to bili više igrači koji su mogli da potrče kao mlađi, ali su zato slobodni udarci, kratki pasovi i neočekivana dodavanja stalno držali na oprezu snimatelje ''Sportskog pregleda''. Za divno čudo, čak se i fer-plej privremeno vraćao na stadione gde je igrao OFKA. Kako da krenete đonom na legende? Sada me već sećanje vara koliko je to dugo trajalo, ali je trajalo i ostalo je za pamćenje, zidajući još jednu kulu legendi o romantičarima sa Karaburme.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Od ''malih nogu'' pratim sportska desavanja (ni u skolu nisam isla, a znala sam nabrojati igrace fudbalske reprezentacije tadasnje SFRJ - kraj 70-ih proslog vijeka ), tako da me ova tema podsjetila na mnoge lijepe i manje lijepe trenutke koje sam prozivjela zahvaljujuci sportu.
Vracam ''film'' u svojoj glavi unazad..mnostvo kvalifikacionih meceva, borbi za medalje, finala...sto izgubljenih, sto dobijenih..bilo da se radilo o fudbalu, kosarci, odbojci, vaterpolu...

Definitivno, najveci priliv adrenalina i najjaci utisak ostavio mi je mec sa kosarkaskog EP u Spaniji 1997. g.
Pogadjate, mec izmedju Jugoslavije i Hrvatske.
Nekako se prve polovine utakmice i ne sjecam, znam da su se nasi kosarkasi previse opustili i da su hrvatski vodili vecim dijelom meca. Slijedio je finis u kome se islo na faule i slobodna bacanja, u kome se cesto mogla vidjeti klupa hrv. reprezentacije-svi skacu sa podignuta tri prsta...3 slobodna bacanja..cc, a mi ispred TV-a grizemo nokte, nerviramo se, da bismo pred sam kraj svi usutjeli. Bilo nas je desetak, u sobi studentskog doma, mali TV, jos minut do kraja meca, a niko ni rijec ne progovara. Uh, kad se sjetim...

I onda...odbrojavanje..jos par sekundi do kraja, a rezultat 61:62 za Hrvatsku. Ma nema sta, ovdje je sve vec gotovo-znam da smo svi to mislili; ja-definitivno pokrivam oci dlanovima! ALI, lopta u rukama Sase Djordjevica, on se van linije 6,25 ''odljepljuje'' od parketa, sutira, cuje se pistaljka...sirena...EUFORIJA!
Sreca pa postoji 'replay', inace taj pogodak ne bih vidjela.
Svuda okolo buka - jaca i od one koju je u to vrijeme, standardno u 19.30h, izazivalo masovno lupanje u lonce ..barem je u Kragujevcu tada bilo tako.

Naravno da smo posle kolektivno izasli u grad, na ulicama je ''gorjelo'' i sve osim Celine trojke u poslednjoj sekundi nam je te noci bilo sporedno.
Neosporno je da su neki taj mec posmatrali i dozivljavali i kroz prizmu prethodnih ratnih desavanja, pa je samim tim sve dobilo na tezini, ali meni ta pobjeda u poslednjoj sekundi ima drugaciji znacaj - od tada vjerujem da nista u zivotu nije nemoguce.

Na tom EP su jugoslovenski kosarkasi izgubili samo od Italije negdje na pocetku takmicenja, ali su zato bas Italiju dobili u finalu .

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ja sam te večeri bio s porodicom u autobusu za more. Prolazili smo kroz one klisurine Ibra i svaki čas se prekidao signal tako da se autobus složno nervirao. Nismo je gledali, ali smo je zapamtili. Naravno, i onu utakmicu u kada smo tukli Litvaniju i postali prvaci sveta. Pomalo mi je bilo žao Marčuljonisa, fenomenalnog igrača, igrao je tada fantastično...skoro kao Sale Đorđević.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dva su razloga, zbog kojih pamtim prijateljsku fudbalsku utakmicu Jugoslavija - Argentina, odigranu u Beogradu 1979. godine, u čast Dragana Džajića koji se, kao igrač, opraštao od fudbalskog terena.

PRVI RAZLOG: Veličanstvena igra Safeta Sušića! Safet je bio u nezadrživom usponu, čovek koji je na svakoj utakmici postizao po najmanje 2 gola. Na ovoj ih je dao tri, sve "lagani komadi" - predribla i sobali pola protivničkog tima (dakle, celu odbranu), a onda nonšalantno uputi loptu u mrežu. Bilo je neke simbolike u tome, da ispraćaj jedne igračke legende uveliča nova legenda, čija je slava rasla svakom narednom utakmicom. U prvom pouvremenu bilo je 1:0 za nas (strelac-zna se). U drugom, Safet raspamećuje protivnika, ali i navijače, koji su još tokom driblinga izražavali svoje oduševljenje. Otprilike je ovako izgledalo: Sajo dribla, huk raste, to traje oko minut, a onda katarza - gol, i tribine počinju da se ruše! I tako dva puta. Tri prema nula za nas. Argentinci smanje na 3:1, Blaž Slišković uveća na 4:1, i Argentinci delimično uspevaju da sačuvaju čast za konačnih 4:2 za "plave". Eeeeeej, nije mala šala - razbiti svetske prvake, koji su u skoro najjačem sastavu istrčali na teren!

DRUGI RAZLOG: Mnogo sam voleo da čitam šaljive komentare, jezičke bravure i kalambure Žike Srećkovića (mislim da je to bilo u listu "TV novosti"). Bravurozno duhovito je Žika opisao Sajove bravure na terenu tokom ove utakmice, ne propuštajući da "potkači" one koji su slabije igrali. Primera radi, za Dušana Savića (mog idola, iako sam od malih nogu "partizanovac") napisao je da je "ili bio na pravom mestu u pogrešno vreme, ili u pravo vreme na pogrešnom mestu". I zaista je bilo tako - Dule nije dobio nijednu upotrebljivu loptu, štrčao je, usamljen i bespomoćan, među fudbalskim majstorima. A bilo je mnogo toga smešnog na račun bauljajućih Argentinaca, uz zaključak da smo svetski prvaci u fudbalu, ali u prijateljskim utakmicama. Nekad bilo... Sada se radujemo nerešenom rezultatu protiv "šuše" i "mrše"...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Od malena gledam sport. Pamtim poneke od kosarkaskih utakmica koje ste pomenuli. Al ja moram da se ukljucim s odbojkom. Pocetak uspona i pocetak kraja jedne generacije.

Svetsko prvenstvo u Japanu 1997. (ako sam omanula godinu ne zamerite, ja sam zensko, ne pamtim brojeve vec utiske). Italija je neprikosnoveno vladala svetskom scenom, Holandija tik uz nju, tu je i Rusija. A Jugoslavija pretendent da ugrozi i samog vladaoca. I desi se to finale. Igrali smo maestralno. Nije se imalo sta prigovoriti. Ali su oni igrali bolje, tj. bili su nekako fizicki odmorniji, sto je ostalo potpuno nejasno, jer put do finala im nije bio nimalo lak. Prosto nisu bili ni lecka iscrpljeni. Prirodno, svi su pricali o dopingu. Mediji pisali o tome. Ipak se nije stiglo do testa. Pitala sam ljude upucenije u odbojku da li je moguce da neko igra tako sveze posle toliko dana napora. Rekose, mozda i jeste. Posle sam pratila te Italijane, sve u nadi da cu pronaci odgovor na svoje pitanje. I nisam bila sigurna. Uvek bih se setila Grcke u kosarci kad igraju protiv nas. To je sasvim neki drugi tim, dupli adrenalin. Mozda je i Italijanima bas bilo toliko stalo do pobede.

Svetska liga, Madrid, 2003 (valjda ). Mi smo vec neko vreme jedna od dve najbolje reprezentacije na svetu. I igramo s tom drugom finale. I bilo je kako se i ocekivalo. 2:2, a onda je krenuo taj-brek koji se igra do 15. Blagi boze, kad sam to prezivela! Igrali su do 29:27. Nikola je posle pricao da oni na terenu nisu imali utisak kakav se ima kad se gleda, i sam je rekao da je posto je odgledao snimak shvatio da je to bio mec za infarkt. Prosto je bilo pitanje trenutka i srece. Ali i mnogo vise od toga. Nas je taj poraz ubio u pojam i vise nikada nismo uspeli da pobedimo Brazil. Poceli smo da padamo u igri. Gubila se zelja za pobedom. A ja sam resila da me vise nikada nijedan sportski dogadjaj nece ni blizu uzdrmati. Uglavnom uspevam da odrzim obecanje.

Na sceni je smena generacija u obe ekipe. I docekasmo da ih ove godine pobedimo.