Janko Veselinović

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@TiSi, koncizno si prikazao implicitnu ideologiju u osnovi koncepta, to se zove "dekonstrukcija" hajducije. Knjizevnost se moze posmatrati kao generator, medijum ili drustvena kritika ovakvih ideologija koje uzimamo zdravo za gotovo i retko dovodimo u pitanje (borba protiv Turaka, borba za nacionalno oslobodjenje - omiljeni argumenti u tom idiomu).

Ostala sam duzna kindergirl jednu referencu o famoznoj istrazi poturica koju je doveo u pitanje Vojislav Nikcevic, nav. u Bojan Aleksov, "Poturica gori od Turcina: srpski istoricari o verskim preobracenjima"
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Догматизам се због временске дистанце нужно ослања на митологизовану историју, на квазиисторију, међутим, у функцији поетизације уметничког дела та митологизација је оправдана, дозвољена, па чак и пожељна. Свако епско дело, укључујући и све комбинације са драмом и лириком, па и Горски вијенац који је епско-лирско-драмско дело, мора да има покретача радње (замајац), покретач је један од структуралних елемената епике. Ово не важи за антидраму у ширем смислу. У случају Горског вијенца истрага потурица је замајац, нешто као курбла на старим моделима Форда. За уметничку вредност Горског вијенца истрага потурица је ирелевантан догађај, као и рат између Грчке и Троје за Илијаду.
За књижевност истрага потурица нема други значај осим што је структурални елемент који је покретач радње. Не разумем зашто би то било питање које привлачи толику пажњу, а нико се досад није сетио, да ја знам, да покрене питање ''сна Вука Мандушића'' који и није сан.
Прихватање митологизованог догађаја као историјске чињенице није ништа необично, да не идемо даље од Вука Бранковића и његове 'издаје', и није својствено само српском народу, да и ту не идемо даље од Ескалибура.
Што се тиче научноисторијског приступа догађајима који су претходили времену приказаном у Горском вијенцу, то отвара простор за дневно-политичку манипулацију у смислу: Која су то црногорска племена, и у коликој мери још 1702. била спремна за наступајући период романтизма који је, а то не треба заборавити, у основи био покрет буђења националне свести, како у Црној Гори, тако и у Србији, па и у целој Европи? Дакле, научноисторијском приступу одузима принципијелност.

Киндергирл, Андоновљев хрестоматски приказ односа Срба и потурица је добар, али мислим да не расветљава питање постојања истраге потурица, доводи га у питање, али га не искључује. Оставља могућност истраге.
Противим се фалсификовању историје, али уметничко дело не можемо сматрати непобитном чињеницом.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

TiSi ::Свако епско дело, укључујући и све комбинације са драмом и лириком, па и Горски вијенац који је епско-лирско-драмско дело, мора да има покретача радње (замајац), покретач је један од структуралних елемената епике. Ово не важи за антидраму у ширем смислу. У случају Горског вијенца истрага потурица је замајац, нешто као курбла на старим моделима Форда. За уметничку вредност Горског вијенца истрага потурица је ирелевантан догађај, као и рат између Грчке и Троје за Илијаду.
За књижевност истрага потурица нема други значај осим што је структурални елемент који је покретач радње. Не разумем зашто би то било питање које привлачи толику пажњу, а нико се досад није сетио, да ја знам, да покрене питање ''сна Вука Мандушића'' који и није сан.

Izvanredno rečeno. Pitanje koje "privlači toliku pažnju" je vanknjiževno i pripada sferi upotrebe književnog dela, posebno kada se ima u vidu epski karakter sredine prijema čiji je folkor veoma prijemčiv za takve sadržaje i poruke. Motiv "istrage", legitiman i funkcionalan u kontekstu strukture epsko-lirskog dela, u društvenom kontekstu zadobija političku funkciju u legitimizaciji nacionalog projekta u ranom 19. veku. Htela sam samo da kažem da književnost, bila toga svesna ili ne, intencionalno ili neintencionalno, može da vrši transmisiju nacionalnih mitologema. U konkretnom slučaju, jedan opevani događaj, konjekturalni ili stvarni istorijski događaj s početka 18. veka stavlja se u službu romantičarskog projekta nacionalnog buđenja i oslobođenja u 19. veku.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 18 Apr 2009 23:50

Да ли намерно или не, књижевност преноси националну митологему. Одлично!
Ево зашто и овај сасвим тачан приступ, исправно мишљење, иде у прилог томе да Његош није случајно искористио истрагу потурица без обзира да ли је та истрага историјски потврђена или не:
Несумњив је утицај, може се рећи и немерљив, народне књижевности на Његоша. Тај утицај се огледа у свим нивоима, како у микроплану - лексички и синтаксички, тако и у макроплану - структурално.
У основи песничког језика који је Његош користио у Горском вијенцу, и не само у ГВ, јесте народни језик, али тај језик ниуком случају није језик масе, свакодневни језик, а узрок томе је ванредно Његошево образовање и ерудиција. Стање свакодневног језика (ма како се он сада зове) може најбоље да се види упоређујући Његошев језик из Горског вијенца и језика владике Петра првог Петровића Његоша који је у својим посланицама, обраћајући се главарима племена, писао на народном, свакодневном језику. Период од петнаестак година у развоју језика (од Петра I до Петра II Његоша) с почетка 19. века је занемарљив. Петар II је употребио и метрику народне песме те се и ту види утицај народног стваралаштва.
Шаљем једну посланицу чим оспособим скенер, колико сутра.

Народно стваралаштво није имало за циљ трансмисије историјских података, већ преношење смисла тих података. Тај смисао је формирао колективно несвесно. Несумњиво је да Марко Краљевић није могао живети 'четиристотинак' година и није могао попити тулумину од дванаест ока (суд који је захватао око 14 килограма) и изаћи на мегдан са Мусом Кесеџијом и победити. Али је итекако пренесена морална порука признањем:

'Куку мени до Бога милога,
Што ја убих од себе бољега.' (нека ми се не замери ако није дословно)


Међутим, оно што је везано за трансмисију митологема највише се односи управо на макроструктуру ГВ. Ево о чему се ради:
Ни у једној народној песми се експлицитно не опева Косовска битка, што не значи да Косовске битке није ни било, или је можда стварно није било? Тако ни код Његоша немамо нигде у ГВ експлицитне сцене борбе у истрази потурица (тек ту и тамо се чују повремени пуцњи, па тек при крају нешто што можемо оценити као борба), тако да тек ту можемо говорити о Његошевој свесној интенцији, али не у приказивању историјских чињеница, већ о намери да се митологизира идеја пренета из епског народног стваралаштва. Да се пренесе код, образац, модел понашања. Дакле, није реч о ангажованој књижевности, већ о преношењу смисла.
На факултете долазе студенти који знају све прелиминарне Његошеве називе ГВ, знају кад је Његошу испао први млечни зуб и са ким се потукао у седмој години, знају на које се брдо прво попео, а не разумеју смисао и значај ГВ. Ни сам нисам љубитељ позитивистичког приступа тумачењу , како ГВ, тако и било ког другог дела, али тај приступ се мора поштовати.

Dopuna: 19 Apr 2009 0:02

Христос васкресе!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vaistinu voskrese!

Pošto ovaj forum treba da ima i edukativni, a ne samo diskusioni karakter, evo šta o Njegoševom spevu kaže Jovan Deretić

Citat:U Gorskom vijencu ogleda se ceo pređeni put i čitava epoha u kojoj je nastao. Na temelju narodne pesme Njegoš je stvorio novu pesničku formu, oslanjajući se pri tome na tradicije evropske poezije od Homera do romantizma, kao i na pesnička iskustva savremenih srpskih pesnika, a pre svega na svog učitelja Milutinovića. Sintetičan po svojim zahvatima u tradiciju, Gorski vijenac je takav i po svojim umetničkim osobinama. Oko jednog događaja nevelikih razmera Njegoš je prikazao čitavu crnogorsku istoriju, opevao slavne događaje iz prošlosti, naslikao svakodnevni domaći život, prikazao susedne narode Turke i Mlečane, tako da u njemu imamo tri sveta, tri civilizacije, evropski zapad, islamski istok i između njih uklešten, naš svet. Spev je isto tako otvoren prema prirodi i kosmosu. A ta otvorenost dobija razne oblike, od folklornih posmatranja nebeskih prilika preko makrokosmičkih vizija vladike Danila do filosofskih meditacija igumana Stefana, u kojima se hrišćanska tradicija dodiruje s modernom naukom. Struktura speva, nesaglasna s pravilima dramske forme, ima dublju zasnovanost. Gorski vijenac počinje kao pesnička vizija, nastavlja se kao političko-istorijska drama, prelazi dalje u venac epskih slika iz narodnog života, a završava se prizorima zasnovanim na paralelizmu istorijskih zbivanja i filosofske refleksije. To je svojevrsna pesnička enciklopedija u kojoj su obuhvaćene sve pesničke forme i svi vidovi crnogorske stvarnosti i istorije, jedna od onih izuzetnih pesničkih tvorevina u koje kao da se sleglo sveukupno iskustvo pojedinih naroda. Spev je preveden na glavne evropske jezike, na neke i više puta.

Za sada toliko o Njegošu i romantizmu (možemo se vratiti ovoj temi drugom prilikom ili otvoriti poseban topik). Vraćamo se posle kraće digresije realizmu u domaćoj književnosti.

Jovan Deretić ::Od 70-ih godina realizam postaje vodeći pravac. U to vreme središte kulturnog i književnog života pomera se iz Vojvodine u Srbiju, iz Novog Sada u Beograd. Programske osnove realizma formulisao je socijalista Svetozar Marković (1846-1875) u člancima Pevanje i mišljenje i Realnost u poeziji. Najpotpuniji izraz novi pravac dobija u pripoveci iz narodnog života ("seoska pripovetka"), čiji su tvorci Milovan Glišić (1847-1908-), Laza Lazarević (1851-1891) i Janko Veselinović (1862-1905). Glišić i Veselinović ostali su u poetičkim okvirima pokreta, izrazivši njegove suprotne stilske mogućnosti. Glišić u humorističko-satiričnoj pripoveci, a Veselinović u idiličnim pričama i u romanima iz narodnog života i istorije, dok je Lazarević kao umetnik te okvire višestruko nadmašio.

Izvor: [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]