Citati iz dela velikih mislilaca

1

Citati iz dela velikih mislilaca

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Na forumu "Filozofija" postoji tema nazvana Filozofske crtice. Po prirodi stvari, imajući u vidu jezičko i teleološko značenje naziva teme, namenjena je objavljivanju misli poznatih mislilaca, filosofa, književnika i stvaralaca.

Otvaram novu temu, u kojoj će učesnici biti u prilici da navedu citate iz dela koja su ih "prodrmala", a svedočanstvo o tom prodrmavanju pružiće upravo odabrani citati. Poželjno je da se ukratko obrazloži i zašto je izvršen izbor citata koji se postavlja, eventualno i sažetak dela, što bi bilo od koristi ostalim učesnicima. Citati mogu da se prenesu iz knjiga i sa Neta, uz obavezno navođenje izvora.

S obzirom da postoje dve teme posvećene delima Eriha Froma, ovog puta za početak navodim Fromov "Vjeruju", odnosno njegov Credo, za koji se pretpostavlja da je pisan 1965. godine, kao dodatak knjige "Srce čoveka". Pošto je početak, a i zato što je u pitanju credo, odnosno Fromova uverenja i principi za koje on nalazi da su srasli sa njegovim životom i ličnošću, nadam se da ćete mi oprostiti zbog dužine. Jer, citat u smislu ove teme nije zamišljen kao prepisivanje stranica i stranica nekog dela, već kao navođenje jednog upečatljivog "izvatka" iz tog dela.

Erich Fromm - Credo eines Humanisten
Citat:Ich glaube, dass sich die Einheit des Menschen aus der Tatsache ergibt, dass der Mensch ein sich seiner selbst bewusstes Leben ist. Darin unterscheidet er sich von anderen Lebewesen. Der Mensch ist sich seiner selbst bewusst: seiner Zukunft (das heißt der Tatsache, dass er sterben muss), seiner Kleinheit und seiner Ohnmacht; er nimmt die anderen als andere wahr; er lebt in der Natur und ist ihren Gesetzen unterworfen,auch wenn er sie mit seinem Denken übersteigt.
Ich glaube, dass der Mensch das Ergebnis einer natürlichen Evolution ist, die aus dem Konflikt entspringt, dass er in der Natur gefangen und gleichzeitig von ihr getrennt ist, und aus dem Bedürfnis, Einheit und Harmonie mit der Natur zu finden.
. . .

http://www.erich-fromm.de/e/

Credo Eriha Froma

Verujem da jedinstvenost čoveka, nasuprot ostalom živom svetu, potiče iz činjenice da je čovek svesni život po sebi. Čovek je svestan sebe, svoje budućnosti, koja je smrt, svoje sićušnosti, svoje nemoći; svestan je drugih kao drugih; čovek je deo prirode, predmet je njenih zakona čak i kada ih nadilazi svojom mišlju.

Verujem da je čovek proizvod prirodne evolucije koja je rođena iz suprotnosti zatočeništva u prirodi i izdvojenosti iz nje, i iz potrebe da sa prirodom pronađe sklad i jedinstvo.

Verujem da je čovekova priroda protivrečnost ukorenjena u uslovima ljudskog bivstvovanja koje zahteva traganje za rešenjima, što sa svoje strane stvara nove protivrečnosti i potrebu za odgovorima.

Verujem da svaki odgovor na te protivrečnosti može da zaista zadovolji uslov da pomaže čoveku da prevaziđe osećanje izdvojenosti i da postigne osećanje saglasnosti, jedinstva i pripadanja. Verujem da u svakom odgovoru na te protivrečnosti čovek ima mogućnost da bira između stvaralaštva i rušilačkog nasilja; između stvarnosti i opsena, između nepristrasnosti i netrpeljivosti, između bratstva-nezavisnosti i gospodarenja-potčinjavanja.

Verujem da se „životu“ može pripisati značenje neprekidnog rađanja i razvoja.

Verujem da se „smrti“ može pripisati značenje onemogućenog razvoja, neprekidnog ponavljanja. Verujem da čovek regresivnim odgovorom pokušava da nađe jedinstvo, oslobađajući se neizdržive usamljenosti i nesigurnosti, izopačujući ono što ga čini humanim i što mu zadaje bol. Regresivni odgovor se javlja u tri vida, odvojena ili spojena: nekrofiliji, narcizmu i incestuoznoj simbiozi.

Pod nekrofilijom podrazumevam ljubav prema nasilju i uništavanju; želju da se ubija; obožavanje sile; sklonost smrti, samoubistvu, sadizmu; želju da se organsko pretvori u neorgansko sredstvima „reda“. Nekrofil, lišen sposobnosti da stvara, u svojoj nemoći uništavanje smatra lakim jer služi samo jednoj sposobnosti: sili.

Pod nacizmom podrazumevam odsustvo autentičnog interesovanja za spoljni svet, koje zamenjuje snažna privrženost sebi, svojoj grupi, klanu, religiji, naciji, rasi itd. – uz posledična ozbiljna iskrivljenja racionalnog suđenja. Uopšte, potreba za narcističkim zadovoljenjem proističe iz neophodnosti da se nadoknadi materijalno i kulturno siromaštvo.

Pod incestuoznom simbiozom podrazumevam sklonost da se ostane vezan uz majku i njene zamene – krvi, porodici, plemenu – kako bi se uteklo od nepodnošljive težine odgovornosti, slobode, svesti i našli zaštita i ljubav u stanju sigrune zavisnosti, za koje pojedinac plaća zaustavljanjem svog ljudskog razvoja.

Verujem da čovek koji bira napredak može da pronađe novo jedinstvo kroz pun razvoj svih ljudskih mogućnosti, koje se iskazuju kroz tri orijentacije. Te orijentacije mogu biti predstavljene izdvojeno ili zajedno: biofilija, ljubav prema čovečanstvu i prirodi, nezavisnost i sloboda.

Verujem da je ljubav glavni ključ koji otvara vrata ljudskog razvoja. Ljubav i jedinstvo sa nekim ili nečim izvan sebe, jedinstvo koje dozvoljava čoveku da sebe dovede u odnos sa drugima, da se oseti jedan među drugima, a da ne ograniči lični integritet i nezavisnost. Ljubav je produktivna orijentacija za koju je najvažnije da su istovremeno prisutni: staranje, odgovornost, uvažavanje i poznavanje onoga sa čime se čovek povezuje.

Verujem da je iskustvo ljubavi najčovečniji i najčovekotvorniji čin koji je čoveku dat na uživanje i da, kao i razum, nema smisla ako je shvaćena na delimičan način.

Verujem u nužnost „slobode od“ unutrašnjih i/ili spoljašnjih prinuda, kao preduslov „slobode za“ stvaranje, građenje, saznavanje itd. kako bi nastala slobodna, aktivna, odgovorna ličnost.

Verujem da je sloboda sposobnost da se sledi glas razuma i znanja, nasuprot glasu iracionalnih strasti; da je to emancipacija koja čoveka čini slobodnim i stavlja ga u položaj da koristi vlastite racionalne moći i da objektivno shvati svet i svoje mesto u njemu.

Verujem da je „borba za slobodu“ nekada značila jedino borbu protiv nametnutog autoriteta, koji nadilazi volju pojedinca. Danas bi „borba za slobodu“ trebala da znači lično i kolektivno samooslobađanje „autoriteta“ kome smo se dobrovoljno podvrgli; samooslobađanje od unutrašnjih sila koje čine neophodnim to podvrgavanje jer nismo u stanju da podnesemo slobodu. Verujem da sloboda nije stalno svojstvo koje „imamo“ ili „nemamo“; možda je njena jedna stvarnost: čin samooslobađanja kroz proces izbora. Svaki životni korak koji uvećava čovekovu zrelost, uvećava u njegovu sposobnost da izabere oslobađajuću alternativu.

Verujem da „sloboda izbora“ nije uvek istovetna za sve ljude u svakom trenutku. Čovek sa isključivo nekrofilnom orijentacijom, ili narcističkom, ili simbiotički-incestuoznom, ima samo regresivan izbor. Slobodan čovek, oslobođen iracionalnih veza, ne može da ima regresivan izbor. Verujem da problem slobode izbora postoji samo za čoveka sa suprotstavljenim orijentacijama i da je ta sloboda snažno uslovljena nesvesnim željama i umirujućim racionalizacijama.

Verujem da niko ne može da „izbavi“ svog bližnjeg birajući umesto njega. Da bi mu pomogao, može da naznači moguće alternative, iskreno i sa ljubavlju, bez sentimentalnosti i iluzija. Poznavanje oslobađajućih alternativa i svest o njihovom postojanju može u pojedincu da probudi njegovu skrivenu energiju i uputi ga da izabere poštovanje prema „životu“, ne prema „smrti“.

Verujem da se jednakost oseća onda kada se pojedinac, u potpunosti otkrivši sebe, prepoznaje kao jednak drugima i poistovećuje sa njima. Svako nosi ljudskost u sebi, „ljudska sudbina“ je jedinstvena i jednaka za sve ljude, bez obzira na neizbežne razlike u inteligenciji, talentu, visini, boji itd.

Verujem da jednakost među ljudima mora biti zapamćena naročito da bi se sprečilo da jedan čovek postane oruđe drugog.

Verujem da je bratstvo ljubav usmerena prema bližnjem. Ostaće, međutim, reč bez smisla, sve dok „incestuozne“ veze, koje čoveka onemogućavaju da objektivno sudi svog „brata“ ne budu iskorenjene.

Verujem da pojedinac, koji nije na putu da nadiđe svoje društvo i uvidi na koji način ono unapređuje ili ometa razvoj ljudskog potencijala, ne može da dođe u bliski dodir sa svojom ljudskošću. Ako mu tabui, ograničenja, iskrivljene vrednosti izgledaju „prirodni“, to je jasna naznaka da mu nedostaje stvarno poznavanje ljudske prirode.

Verujem da je društvo, koje istovremeno podstiče i sputava, uvek bilo u sukobu sa ljudskošću. Jedino kada se ciljevi društva poistovete sa ciljevima ljudskosti, društvo će prestati da parališe čoveka i ohrabruje gospodarenje.

Verujem da čovek može i mora da se nada zdravom društvu koje unapređuje čovekovu sposobnost da voli svog bližnjeg, da radi i stvara, da razvija svoj razum i objektivnost samoosećanja, zasnovanog na iskustvu vlastite produktivne energije.

Verujem da čovek može i mora da se nada kolektivnom povraćaju duševnog zdravlja, koje obeležava sposobnost da se voli i stvara, oslobađanjem čoveka od incestuoznih veza sa klanom i tlom, osećanjem identiteta zasnovanog na iskustvu koje pojedinac ima o sebi kao subjektu i činiocu svojih moći; sposobnošću da se oseti realnost u sebi i izvan sebe i uticajem na razvoj objektivnosti i razuma.

Verujem da će, kako naš svet postaje lud i dehumanizovan, sve veći broj pojedinaca osećati nužnost da se poveže i radi sa ljudima koji dele njihove brige.

Verujem da bi ti ljudi dobrih namera trebali ne samo da prispeju do humanog tumačenja sveta, već i da bi morali da ukažu put moguće promene i rade na njoj. Tumačenje bez želje za promenom je beskorisno, promena bez prethodnog tumačenja je slepa.

Verujem u moguće ostvarenje sveta u kome bi čovek mogao biti mnogo čak iako ima malo; sveta u kome prevladavajuća motivacija egzistencije nije potrošnja, sveta u kome je „čovek“ cilj, prvi i poslednji, svet u kome bi čovek mogao da pronađe svrhu svog života kao i snagu da živi slobodno i bez iluzija.

http://www.iza-ogledala.com/modules.php?name=Content&pa=showpage&pid=12




"Samospoznaja" je bilo prvo delo Nikolaja Berđajeva koje sam pročitao. Moje oduševljenje je s početka verovatno poticalo iz sebičnih razloga (auuuuu, pa ja ovo sve razumem, blago meni pametnome!), da bi do danas uzraslo na stepen kritičkog prihvatanja (mislim da prepoznajem ono što je Berđajev hteo da napiše). I u ovom delu ruski mislilac slobodu stavlja u epicentar, a s njome i čoveka koji je mikrokosmos, i mogućnostima spoznaje obuhvata: celovitost, stvaralaštvo, istinu (koja se samo u slobodi spoznaje), veru, spasenje, ljubav (koja u sebi ima elemente suđenosti, i slobode), duh (koji jeste sloboda), Bogu (koji je Istina, i Duh, i Ljubav)...


"Moja je vera, koja me spasava od ateizma, sledeća: Bog otkriva samoga sebe svetu. On otkriva sebe u prorocima, u Sinu, u Duhu, u duhovnoj visini čovekovoj. Ali Bog ne upravlja, ne rukovodi ovim svetom koji predstavlja otpadništvo u spoljnu tminu. Otkrovenje Boga svetu u čoveku predstavlja otkrovenje eshatološko, otkrovenje Carstva Božjeg, a ne carstva sveta ovoga. Bog je istina, a svet nije istina. Nepravda, nepravičnost sveta, ne predstavljaju, međutim, negiranje Boga, jer se na Boga ne mogu primeniti naše kategorije sile, vlasti, pa čak ni pravičnosti.

. . .

Ako je Bog-Pantokrator prisutan u svakom zlu i svakoj patnji, u ratu i mučenjima, u kugi i koleri, u Boga se ne može verovati, i ustanak protiv Boga je opravdan.
Bog dela u poretku slobode, a ne u poretku objektivirane nužnosti. On deluje duhovno, a ne magično. Bog je Duh. Proviđenje Božje se može shvatiti samo duhovno, a ne naturalistički. Bog prisustvuje ne u imenu Božjem, ne u magičnom delovanju, ne u sili ovoga sveta, već u svakoj istini, lepoti, ljubavi, slobodi, herojskom činu. Za mene je najneprihvatljivije osećanje Boga kao sile, kao svemoći i vlasti. Bog nema nikakvu vlast, On ima mnogo manje vlasti od običnog policajca."

(Nikolaj Berđajev; Samospoznaja, VII)



▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬

Za "Samospoznajom" (koju sam, inače, pozajmio od svog druga) nekako ubrzo došla je i knjiga Smisao istorije. I ponovo sam se osvedočio u tačnost određenja da kod Berđajeva egzistencijalizam podrazumeva poistovećivanje lične sudbine sa svetskom sudbinom. Interesantno je da je knjiga objavljena 1923. godine, godinu dana posle napuštanja Sovjetskog Saveza (Berđajev je prvo boravio i radio u Berlinu, a potom u Parizu). Bitno je istaći da Nikolaj nije napravio mislilački "prevrat", s obzirom da je s početka bio materijalista i revolucionar, a kasnije simbol religijskog mislioca i "bogotražitelja". Sa druge strane, nije se bavio ni zaludnim pokušajima da svoje "rane radove" odene u bogotražiteljsko ruho. Jednostavno, izvorna misao biva obogaćena dubljim sadržajima, uz sticanje celovitosti. Sloboda je bila na početku, i biva na kraju svega, a Bog se prevashodno javlja kao sloboda i "oslobodilac od zatočeništva sveta".

Menja li se nešto, kada razmatramo istoriju i pokušavamo da dokučimo njen smisao? Ne, jer:
Citat:Slobodan je duhom onaj koji je prestao da oseća istoriju kao spolja naturenu, i koji je oseća kao unutrašnji događaj u duhovnom delanju, kao svoju sopstvenu slobodu.
Citat:Istorija je najdublji uzajamni uticaj između večnosti i vremena, neprekidno ulaženje večnosti u vreme.
Citat:Glavna tema svetske istorije jeste tema o čovekovoj sudbini, koja stavlja u uzjamni uticaj čovekov duh i prirodu.
a posebno zato što:
Citat:Apsolutni čovek, Hristos, Sin Božji i Sin Čovečji, ostaje u središtu i nebeske i zemaljske istorije.
Citat:Zemaljska istorija mora ući u nebesku istoriju.

"Postoje dva vremena: vreme rđavo i vreme dobro, vreme istinito i vreme neistinito. Postoji izopačeno vreme i postoji vreme dubinsko, koje se dodiruje sa samom večnošću i u kome nema ove izopačenosti.
. . .

To što mi zovemo vremenom u našem svetskom istorijskom procesu, u našoj svetskoj stvarnosti, koja predstavlja proces u vremenu, to vreme je neki unutrašnji period, neka unutrašnja epoha same večnosti. To znači da postoji ne samo naše zemaljsko vreme, vreme u našoj zemaljskoj stvarnosti, već postoji i pravo nebesko vreme, u kojem ovo vreme ima koren i koje ono reflektuje i izražava.
. . .

U hrišćanskom svetu čovekova sudbina vezuje se s preiskonskom slobodom, zato se i može reći da je samo hrišćanska svest shvatila ideju Promisla Božjeg, koji je uzidan u zgradu prve filozofije istorije, građenu od sv. Augustina. Božja Promisao nije nužnost i nije nasilje, već antinomijsko spajanje Božje volje s čovekovom slobodom."


(Smisao istorije, glava IV)


"Sva naša verovanja i iščekivanja moraju biti vezana s rešenjem ljudskih sudbina u večnosti, i mi moramo graditi svoju perspektivu života na perspektivi celosne večnosti, a ne na perspektivi otkinute budućnosti.
. . .

Ali naše je delo u svakom periodu, u svakom trenutku naše istorijske sudbine, da odredimo svoj stav prema životu i istorijskim zadacima u odnosu na večnost i na sud večnosti. Kad postavimo čovečju sudbinu u perspektivu večnosti, onda će buduće vreme biti realnije od prošlog, i sadašnje realnije od prošlog i budućeg vremena, zato što je svako drobljenje vremena pred sudom večnosti iznutra grešno i poročno.
. . .

Stvarno hrišćanstvo kod istorije nije uspelo, kao što sve nije uspelo u istoriji. Zadaci koje je postavila hrišćanska vera i hrišćanska svest, nikada u toku dve hiljade godina nisu bili ostvareni i nikada u granicama našeg vremena, u granicama ove istorije neće biti ostvareni, zato što se oni mogu ostvariti samo u pobedi nad vremenom, u prelazu u večnost i u savlađivanju istorije kroz prelazak u nadistorijski proces."


(Smisao istorije, glava X)

Dopuna: 29 Jun 2009 23:02

▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬

Da pokušam da razbijem strah sramežljivim potencijalnim učesnicima i postavljačima citata: Nije nužno da ti "izvaci" budu iz filosofskih dela. Dovoljno je da autori mogu da se obuhvate odrednicom "mislioci" (romanopisci, esejisti, kritičari...).

Zar za Hermana Hesea ne možemo da kažemo da je mislilac? I te kako! Zanimala je ovog književnika i psihoanaliza, budistička kao i hindu filosofija... Prvi njegov roman koji sam pročitao bio je "Sidarta"; čudio sam se kako na mali broj strana stane ceo ljudski život, i celovita spoznaja.


Dugo je razmišljao o svom preobražaju, oslušnuo kako ptica peva od radosti. Zar ta ptica nije bila umrla u njemu, zar nije osetila njegovu smrt? Ne, nešto drugo je umrlo u njemu, nešto što je odavno čeznulo za smrću. Zar to nije bilo ono što je u svojim žarkim pokajničkim godinama hteo da umrtvi? Zar to nije u stvari bilo njegovo ja, njegovo malo, usplahireno i ponosno ja, sa kojim se borio toliko godina, koje ga je uvek nanovo pobeđivalo, koje se ponovo javljalo posle umrtvljavanja, zabranivši mu radost, ispunjavajući ga strahom? Zar to nije bilo ono što je danas, najzad, našlo smrt ovde u šumi, pokraj ove ljupke reke? Nije li tragom ove smrti sada bio kao dete, pun poverenja, oslobođen straha, pun radosti?

. . .

Ali, među tajnama reke on je tog dana dokučio samo jednu, a to ga je dirnulo do dna duše. Video je da voda promiče, neprekidno otiče, a da je još uvek bila tu, da uvek i za sva vremena ostaje ista, pa ipak svakog trenutka drugačija! Oh, ko bi to mogao da shvati, da pojmi! On nije shvatao i poimao, u njemu se pokrenula slutnja, zabrujala daleka sećanja, božanski glasovi.

. . .

Ne traži da ti kažem nešto više o tome. Reči samo oštećuju skriveni smisao, sve postaje odmah malo drugačije kada se izgovori, malo krivotvoreno, malo luckasto; to je dobro i veoma mi se dopada i potpuno se slažem da ono što za jednog čoveka predstavlja blago i mudrost, drugom uvek zvuči kao ludost.
. . .
Reči se, međutim, ne mogu voleti. Zato razna učenja nisu za mene, ona nemaju čvrstinu, ni mekoću, nemaju boje, ni rubove, niti miris ili ukus, ona sadrže samo reči. Možda je mnoštvo reči to što te sprečava da nađeš mir. Jer su i izbavljenje i vrlina, a i sansara i nirvana, samo puke reči, Govinda. Ne postoji stvar koja je nirvana, postoji samo reč nirvana.
. . .
Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju, i sa divljenjem, i sa strahopoštovanjem.


(Herman Hese, Sidarta)

Dopuna: 30 Jun 2009 10:20

▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬

Za "Sidartom", bar što se tiče moga čitanja, usledilo je delo "Narcis i Zlatousti". Dva prijatelja: Narcis, čovek od mladićstva okrenut postizanju pobede nad strastima i dostizanju eteričnog duha, viteškog ponašanja i odličnog poznavanja starogrčkog jezika, isprva manastirski pitomac a kasnije sveštenik/učitelj, i Zlatousti, mlađi i "živahniji", spreman da posluša unutrašnji poriv i otisne se u nepoznato radi spoznaje, i pored krvarenja srca zbog odlaska iz manastira i napuštanja Narcisa. U romanu se mahom prate putešestvija Zlatoustog, njegova postepena spoznaja sveta i sebe, koja ishodi u svesti da se Lik Majke (Upraviteljice, Prirode, Stvarateljke, Gospodarice nad životom i smrću) u umetnosti i mišljenju može samo nagovestiti a nikako "uhvatiti", ali da je za čovekov život dovoljno i to saznanje, skupa sa ostvarenjem odluke da se život usmeri prema Njoj, odnosno sa Njom. Tada je lakše i umreti. Bolje rečeno - tada je moguće i umreti.


Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.
. . .
Vaš zavičaj je zemlja, naš ideja. Vaša opasnost je davljenje u čulnom svetu, naša gušenje u bezvazdušnom prostoru. Ti si umetnik, ja sam mislilac. Ti spavaš na grudima majke, ja bdim u pustinji. Meni sija sunce, tebi sijaju mesec i zvezde...

. . .

Smrt i čulna naslada su jedno isto. Majku života je moguće nazvati ljubavlju ili uživanjem, a moguće je nazvati je i grobom i truljenjem. Majka je Eva, ona je izvor sreće i izvor smrti, ona večno rađa, večno ubija, u njoj su ljubav i stravičnost spojeni u jedno, i što je duže nosio u grudima njen lik, to ga je više smatrao uzvišenim primerom i svetim znamenjem.

. . .

Gde smrt pruža svoju ruku u život, onde ne zvuči samo ovako resko i ratnički, zvuči i duboko i s puno ljubavi, zvuči na jesen i na zasićenost, i u blizini smrti kandilo života utoliko jače i prisnije sija. Smrt može u očima ostalih biti ratnik, sudija ili dželat, strogi otac – za njega je smrt bila i majka i dragana, njen poziv ljubavno mamljenje, i od njenog dodira bi ga prošli žmarci kao od ljubavi.

. . .

"Slušaj me još jedan trenutak. Hteo sam da ti pričam o majci, i kako su mi srce stegli njeni prsti. Ima već dosta godina kako mi je najdraži i najtajanstveniji san da stvorim figuru majke, ona mi je bila najsvetlija među svim likovima, neprestano sam je nosio u duši, kao priliku prepunu ljubavi i prepunu tajne. Još donedavno bi mi sasvim nepodnošljiva bila pomisao da bih mogao umreti a da nisam načinio njen kip; život bi mi izgledao nekoristan. A gle sad kakva mi se čudna stvar desila s njom: umesto da moje ruke nju stvaraju i oblikuju, stvara i oblikuje ona mene. Obuhvatila mi je šakama srce i odvaja ga i prazni me, zavela me je da umrem, a sa mnom umire i moj san, lepa figura, lik velike majke Eve. Još ga vidim, i da imam snage u rukama mogao bih da ga ovaplotim. Ali ona to ne želi, ona ne želi da obelodanim njenu tajnu. Draže joj je da umrem. Rado umirem, ona mi to olakšava.
. . .
Ali kako ćeš ti jednom umreti, Narcise, kad nemaš majke?
Bez majke se ne može voleti. Bez majke se ne može umreti."

(Herman Hese, Narcis i Zlatousti)

Dopuna: 04 Jul 2009 9:44

▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬


Naravno da dužnu pažnju moram ukazati i Heseovom Demijanu. Roman u kome je predstavljena postepena spoznaja pozvanja čovekovog, i uloga lučonoša, odnosno onih "znakom obeleženih" i spremnih pred sudbinom. Golicala me je spritiualnost i tajnovitost pojedinih poglavlja, posebno što u vreme prvog čitanja nisam bio u mogućnosti da uvidim osnovu u filosofiji koja je inače zaokupljala ličnost Heseovu. Ta saznanja sam naknadno stekao. Ali, to nije uticalo na duboki emocionalni doživljaj, koji se održao nakon prvog čitanja.


Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.

. . .

Isto neodoljivo božanstvo dela u nama i u prirodi; i kad bi spoljni svet propao, jedan od nas bi bio sposoban da ga ponovo izgradi, brdo i reku, drvo i list, koren i cvet; sve što je sazdano u prirodi nalazi se prethodno sazdano u nama, vodi poreklo iz duše, čije biće jeste večnost, čije biće mi ne poznajemo, ali koje nam se daje da ga osetimo ponajviše kao ljubavnu silu i stvaralačku moć.
. . .
Kad bi čovečanstvo izumrlo sve do jednog jedinog osrednje darovitog deteta, koje nije dobilo nikakvu obuku, ovo bi dete ponovo pronašlo sav tok stvari, bogove, demone, rajeve, zapovesti i zabrane, Stare i Nove zavete, sve bi ono moglo ponovo da stvori.

. . .

Bilo je pogrešno hteti nove bogove, bilo je potpuno pogrešno hteti ma šta dati svetu! Nema nijedne, nijedne, nijedne dužnosti za probuđene ljude osim ove jedne: tražiti samoga sebe, postati čvrst u sebi samome, napipati svoj vlastiti put koji vodi unapred, kuda god bilo da vodi.
. . .
Ja nisam postojao da bih pisao pesme, da bih držao propovedi, da bih slikao; ni ja niti iko drugi nije postojao toga radi. To je sve proizilazilo samo uzgred. Pravi poziv za svakoga bilo je samo jedno: doći do sebe samoga.
. . .
Ja sam bio hitac prirode, hitac u neizvesno, možda radi nečeg novog, možda ni radi čega, i moj poziv bilo je jedino to da taj hitac iz pradubine pustim da dejstvuje, da osetim u sebi njegovu volju i da ga načinim potpuno svojim. Jedino to!



(Herman Hese; Demijan)

Dopuna: 08 Jul 2009 17:36

▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬ ▬

Mnogi su u Hesovom romanu Igra staklenih perli nalazili tragove budističkog učenja, spočitavajući piscu beznadežnu utopiju, kao i neutemeljen i čudnovat stav prema muzici nastaloj posle Baha.

Za mene se tu radi o težnji dostizanja jedinstvene spoznaje. Uzvišenost muzike oduvek je zarila mislioce, a ono što nazivamo Logos u sebi ima i reč, i muziku, i znanje intuitivnoga tipa, i začetak bivstva, i stvaranje/stvaralaštvo... Kastalijanski duh, vredan sam po sebi, krajnji smisao može da dobije samo uticajem na život, u smislu omogućavanja njegove pune realizacije, što podrazumeva vedrinu i budnost. Matematička logičnost, nepotkupljivost i razumska jasnoća sagledanih zakonomernosti biva vozdignuta muzikom, tim treperavim pokretačem svega. Uzvišena igra spaja u sebi dva principa, koja kroz nju gube međusobnu spolja izazvanu protivrečnost. Ali, ostajanjem igre unutar kastalijanskih zidina zapada se u bezizlazni krug, u kome malobrojni svoju izuzetnost i odabranost tope u jalovosti.


Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematičkih, jezičkih, muzičkih i tako dalje, obrazuje što gušće, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ograničavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajući na nju najveći naglasak.

. . .

Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti...

. . .


Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline...
. . .
Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve.


. . .

Istorija nam izgleda kao poprište nagona i moda pohotljivosti, gramzivosti i požude za vlašću, ubistava, nasilja, razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuviše lako zaboravljamo da je to samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, nešto postalo i nešto što je osuđeno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobražavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za svetsku istoriju i svoj položaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.

. . .

Život sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je nešto zaostalo i inferiorno, život nereda i sirovosti, strasti i rasejanosti, on nije bio ništa lepo i vredno željenja. Ali svet i njegov život bio je beskrajno veći i bogatiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mogao imati o njemu. On je bio pun postajanja, pun istorije, pun pokušaja, i uvek novog početka, on je bio možda haotičan, ali je bio zavičaj i rodno tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, narode, države, kulture, on je stvorio našu Kastaliju i sve bi to opet video kako umire i nadživeo bi ga.



(Herman Hese; Igra staklenih perli)



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 10 Okt 2007
  • Poruke: 72
  • Gde živiš: Kingstown

(Плутарх, Славни ликови антике, Солон, Прича о троношцу и мудрацима)

Неки рибари на острву Коју бацали су мрежу у море, и странци из Милета откупе им цео лов од једног бацања пре него што су знали шта ће мрежа захватити. Кад је мрежа извучена, нашао се у њој златан троножац за који причају да га је Хелена, када се враћала из Троје, баш онде бацила у море, сећајући се неког старог пророчанства. Око тога троношца настане свађа између странаца и рибара, а затим сами градови узму тај спор у своје руке и стану ратовати један против другог, док напослетку Питија није наредила и једнима и другима да троножац имају дати оном ко је најмудрији. Према томе, троножац је послан Талету у Милет, јер су Којани њему једином радо поклонили оно због чега су ратовали са свима Милећанима. Али Талет је изјављивао да је Бијант мудрији од њега, и тако троножац доспе до Бијанта, но овај га пошаље некоме трећем као још мудријем. Тако је троножац обилазио све мудраце, док није по други пут стигао Талету. Напослетку је из Милета донесен у Тебу, где је као заветни поклон предан исменском Аполону.


........

У то доба већ је Теспид са својим хором стварао трагедију, и она је цео народ привлачила својом новином, али још није била прешла у надметање. Солон, који је од природе радо слушао и учио, а у старости још више волео доколицу, забаву, а, богме, и пиће и музику, дође такође да види Теспида, који је, као што је био обичај у старијим временима, сам глумио. Али после представе обрати се он Теспиду и запита га да ли се не стиди пред толиким светом толико лагати. А кад му Теспид одговори да није страшно ако се такве ствари говоре и раде у шали, Солон жестоко удари штапом у земљу и рече: "Ако тој шали будемо повлађивали и толико је ценили, наћи ћемо је, богме, убрзо и у животу!"



offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

BengalskiTigar ::(Плутарх, Славни ликови антике, Солон, Прича о троношцу и мудрацима)

Неки рибари на острву Коју бацали су мрежу у море, и странци из Милета откупе им цео лов од једног бацања пре него што су знали шта ће мрежа захватити. Кад је мрежа извучена, нашао се у њој златан троножац за који причају да га је Хелена, када се враћала из Троје, баш онде бацила у море, сећајући се неког старог пророчанства. Око тога троношца настане свађа између странаца и рибара, а затим сами градови узму тај спор у своје руке и стану ратовати један против другог, док напослетку Питија није наредила и једнима и другима да троножац имају дати оном ко је најмудрији. Према томе, троножац је послан Талету у Милет, јер су Којани њему једином радо поклонили оно због чега су ратовали са свима Милећанима. Али Талет је изјављивао да је Бијант мудрији од њега, и тако троножац доспе до Бијанта, но овај га пошаље некоме трећем као још мудријем. Тако је троножац обилазио све мудраце, док није по други пут стигао Талету. Напослетку је из Милета донесен у Тебу, где је као заветни поклон предан исменском Аполону.


Тај троножац је у своје доба баш био познат... И Диоген Лаертије у делу "Животи и мишљења истакнутих философа" наводи неколико аутора, и верзија.

Добро позната прича о троношцу који су пронашли рибари, а који су Милећани наменили мудрацима, гласи овако: "Прича се да су неки јонски младићи од милећанских рибара купили њихов улов. Пошто је заједно с ловином био извучен и троножац, настала је препирка. Напослетку Милећани послаше троножац у Делфе, а бог је дао овакво пророчанство (Anthol.Plan., VI, 51):
Потомче Милета, питаш Феба за троножац?
Одговарам: - Ко је први у мудрости, његов је троножац.


И тако га предадоше Талесу, овај га преда другоме, овај, опет, другоме, док не дође до Солона. А овај изјави да је бог први у мудрости, па га пошаље у Делфе".

Лаертије наводи и друге верзије, односно ауторе: Калимаха, Меандрија, Елеусиса, Алексоса, Еудоксоса, Еуанта, Андрона, Фанодика...

Постоји и прича да је троножац био дело Хефестово и да га је бог поклонио Пелопу на његовој свадби. Оданде је дошао Менелају, а од Менелаја га је заједно с лепом Јеленом, однео Парис, па га је Лаконка (Јелена) бацила у Јонско море, јер је говорила да ће он представљати предмет свађе. У току времена извесни народ Лебедијаца, пошто је тамо купио ловину од рибара, дошао је у посед троношца; и док су се свађали с рибарима око њега, наставили су пут до Коса. И пошто се нису споразумели, изнесу читав случај у Милету, њиховом родном граду. Милећани, пошто њихова изасланства нису била поштована, објавише Косанима рат. Пошто су с обе стране многи погинули, тад неко пророчанство одлучи да се троножац преда најмудријем човеку. Обе спорне стране сложише се да то буде Талес. И пошто је троножац обишао све мудраце, Талес га посвети Аполону Дидимејском. А Косани су добили овакво пророчанство:
Неће престати свађа између Меропа и Јоњана
пре него златни троножац, који Хефест беше бацио у море,
пошаљете из града и не стигне у кућу оног човека
који је мудар и сада, и који је био и који ће бити мудар.


(Диоген Лаертије; Животи и мишљења истакнутих философа, Књига I, Глава 1. - Талес)

offline
  • Pridružio: 10 Okt 2007
  • Poruke: 72
  • Gde živiš: Kingstown

Платон; Тимај, Уводни разговори, 21а-22д

Истинита прича о Солону и славној прошлости атенске државе

Изводи из говора Критије:

"Да се Солон није само узгред бавио поезијом, о Аминандре, већ да је на њој озбиљно радио, као други, и да је довршио предање које је из Египта овамо донео, да га нису побуне и остала зла на која је наишао дошавши овамо, натерали да га занемари - никада, по мом мишљењу, ни Хесиод, ни Хомер, ни било који други песник не би постао славнији од њега."
<...>
"У Египту, поче Критија, у делти у коју се при крају рачва Нилов ток, постоји нома звана Саиска. Највећи град у њој је Саис, а његов је краљ био Амасис; становници тог града својим оснивачем сматрају богињу чије је египатско име Неитх, а грчко, како сами кажу, Атена;"
<...>
"Желећи једном да их наведе на разговор о древним временима, поче (Солон) причати најстарију историју овог нашег града (Атина): о Форонеју званом први човек, о Ниоби, о томе како су Деукалион и Пира преживели потоп; изводио је родословља њихових потомака и призивао у памћење век трајања ових догађаја покушавајући да одреди њихове датуме.
- Е Солоне, Солоне, рече му тад један веома стар свештеник, ви сте Хелени увек деца, нема старог Хелена.
А Солон, чувши то, упита:
- Како то мислиш?
- Млади сте сви, одоговори свештеник, душе су вам младе; јер у њима не носите никакво давно веровање, створено наоснову старих предања, нити икакво знање временом оседело. А ево шта је томе узрок: многобројна су уништавања сустизала људски род на најразличитије начине и још ће га сустизати; ватром и водом она највећа, а она мања на безброј других начина.
И код вас се, наиме, прича како је једном Фаетон, Хелијев син, упрегнувши очева кола, без довољно снаге да их проведе очевом стазом, спалио све на земљи, а сам погинуо погођен муњом; то се код вас приповеда као мит, а истинито је ово: небеским телима која се крећу око Земље својствено је скретање с утврђених путања, па на Земљи услед многих пожара, у великим временским размацима долази до пустошења."

(наставиће се)
Ziveli

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Napisano: 13 Jul 2009 6:52

Док се душа не очисти од тела, не дознаје чисту истину.


- Дакле, из свега тога, рече Сократ, нужно је да се правим философима намеће оваква некаква мисао, како је они и у разговору једни другима саопштавају: "Има, чини нам се, нека стаза која нас у разматрању помоћу чистога мишљења из таме води на светлост сазнања; јер док нам је тело повезано са умом, и док је душа наша помешана с таквом невољом, ми никада нећемо у пуној мери стећи оно за чим жудимо; а то је, кажемо, истина. Јер неизмерне тешкоће доноси нам тело зато што се морамо старати за његову исхрану; ако још ударе какве болести, оне нам ометају лов на оно што истински постоји. Осим тога, тело нас испуњује љубавним жудњама, пожудама, страхом, и свакојаким варљивим сликама, и толиким трицама и кучинама, да се одиста, што кажу, никада не можемо од њега повратити и к себи доћи. Јер и ратове, и буне, и битке не изазива ништа друго него тело и његове пожуде. Ради гомилања пара настају сви ратови, а паре смо принуђени гомилати ради тела, јер смо робови његове неге. И због свега тога не добијамо времена за философију.

А што је најгоре од свега тога, то је што нам се тело, ако му се и отмемо који час те предузмемо да нешто испитујемо, у тим испитивањима свуда намеће, доноси неред и забуну и узнемирује нас, тако да је од њега немогућно проматрати истину; дакле, одиста нам је јасно ово: ако хоћемо да икада сазнамо нешто у његовој чистоти, онда се морамо избавити од тела и самом душом гледати ствари по себи. И, као што се чини, оно за чим чезнемо и о чему тврдимо да смо његови љубавници - а то је сазнање - имаћемо тек онда кад умремо, као што показује наше разлагање, а не док живимо. Јер, ако се у заједници с телом не може потпуно сазнати, онда је могућно само једно од двога: или се сазнање нигде не може стећи или тек после наше смрти. Јер тада ће душа бити сама за се, одвојена од тела, а пре не. И док живимо, бићемо, како се чини, знању најближи онда ако се будемо, колико год је могућно, клонили саобраћаја с телом и долазили с њим у заједницу само утолико уколико је безусловно нужно, и ако се не будемо испуњавали његовом природом, него ако се будемо чистили од њега, док нас сам бог не ослободи. И тако, чисти и ослобођени свега безумља телеснога, бићемо, као што је прилика, заједно са другим чистотама и сазнаћемо сами по себи све што је по себи чисто и јасно; а то је зацело истина. Јер, нечистоме зацело није допуштено да се дотиче чистога. Такве разговоре, мислим, Симија, морају међу собом водити и тако судити сви који су прави пријатељи мудрости. Или се теби не чини да је тако?

Симија: Сасвим тако, Сократе!


(Платон; ФЕДОН или О ДУШИ, XI)

Dopuna: 14 Jul 2009 8:44

▓ ▓ ▓ ▓ ▓

Пошто је својим специфичним мајеутичким начином успео у намери да његови саговорници устврде: да философија као право очишћавање душе од тела приближује човека богу; да се свако бивање креће у супротностима, и да супротно бива од супротног; да се, аналогијом са сном и јавом као супротностима које постају једна из друге, може доћи до тога да из живота настаје смрт, а из смрти живот, те да душе мртвих морају да постоје негде одакле се поново рађају; да се постојање врши у кругу а не у правој линији; да постоји једнакост сећања и знања; да се знање о појму добија пре добијања чула, односно пре рођења; да појмове при рођењу заборављамо, обнављајући их касније по сличности предмета са њима, из чега следи и да је учење сећање; да постоји преегзистенција душе, јер тиме што она сазнаје појмове пре рођења показује се да је живела пре доласка у тело; да ће душа, која је постојала пре нас, постојати и после нас; да појмови и идеје које се докучују умовањем јесу невидљиве, и спадају у оно што свагда остаје себи једнако (просто), док појавне ствари које се докучују чулима спадају у оно што се непрестано мења (сложено) које је склоно распаду а не пропадању - Сократ иде даље.


Цело биће дели се на видљиво, које се мења, и на невидљиво, које се не мења. Док је тело сличније и сродније видљивом, душа је сличнија и сроднија невидљивом.

Сократ: Да узмемо, ако хоћеш, две врсте бића: једну видљиву, другу невидљиву.
Кебет: Узмимо!
Сократ: И невидљиву као ону која свагда остаје себи једнака, а видљиву као ону која никада не остаје себи једнака?
Кебет: Узмимо и то!
Сократ: Елем даље! Није ли један део нас самих тело, а други део душа?
Кебет: Свакако!
Сократ: Па којој ће од те две врсте тело бити сличније и сродније!
Кебет: Видљивој, то је свакоме очевидно.
Сократ: А шта је са душом? Је ли она видљива или невидљива?
Кебет: Бар за људе невидљива, Сократе!
Сократ: Али, ипак, бар му одређујемо видљиво и невидљиво по природи људској? Или мислиш по којој другој?
Кебет: По људској.
Сократ: Шта да кажемо, дакле, о души? Да кажемо да је видљива или да није видљива?
Кебет: Није видљива?
Сократ: Дакле, невидљива је.
Кебет: Дабоме!
Сократ: Душа, према томе, више него тело личи на невидљиво, а тело на видљиво?
Кебет: Сасвим тако мора бити, Сократе!



Кад се душа ослободи телесних препона и проматра биће сама за се, она не лута, јер се дотиче вечног непроменљивог бића, идеја. Она је, дакле, сроднија већном непроменљивом бићу, идејама, док је тело сродније пролазном променљивом бићу, чулним стварима.

Сократ: Зар нисмо већ раније говорили и о овом: кад се душа телом служи да нешто проматра, или видом, или слухом, или којим другим чулом - јер проматрати нешто телом значи колико проматрати нешто чулима - онда њу тело вуче к ономе што никада не остаје само себи једнако, и зато она лута, и збуњује се, и као пијану хвата је вртоглавица, јер се дотиче таквих ствари?
Кебет: Свакако.
Сократ:
А кад сама за се проматра, она се занесе у ону област, у оно чисто, и вечно, и бесмртно, и свагда себи једнако, па како је сродна томе, она свагда, кад год се нађе сама за се и кад јој прилике то допуштају, борави с тиме (идејама), и ослобађа се лутања и навек, докле год је оним (идејама) заузета, остаје себи једнака, јер се занима таквим стварима. И баш то њено стање зове се сазнање.
Кебет: У сваком погледу, Сократе, говориш лепо и по истини.
Сократ: Па шта мислиш којој је, опет, од те две врсте, и по оном што смо пре и по оном што смо сада расправљали, душа сличнија и сроднија?
Кебет: Ја мислим, Сократе, свакако, па и онај који је најмање образован, признаће на основу нашег испитивања да је душа целином и сваким делом сличнија ономе што је свагда себи једнако него ли ономе што је томе супротно.
Сократ: А како тело?
Кебет: Ономе другоме.



Душа влада у човеку, и по томе што је она сродна божанском, јер божанско влада и управља. Тело слуша, и по томе је оно сродно смртном, јер смртно слуша и служи.

Сократ: Проматрај ствар још и са ове стране! Докле год су душа и тело у заједници, природа овом последњем наређује да служи и слуша, а оној првој да влада и господари. И шта ти се чини, кад ствар проматраш с те стране, шта је од тога двога слично ономе што је божанско, а шта ономе што је смртно? Или не мислиш да је божанском од природе одређено да влада и управља, а смртном да служи и слуша?
Кебет: Свакако мислим.
Сократ: Па на што душа личи?
Кебет: Душа, Сократе, очевидно личи на божанско, а тело на смртно.
Сократ: Гледај сада, Кебете, да ли из свега што смо говорили следује ово:
ономе што је божанско, и бесмртно, и умно, и просто, и нераспадљиво, и што свагда остаје себи једнако, најсличнија је душа, а ономе што је људско, и смртно, и неумно, и многоврсно, и распадљиво, и што нигда не остаје себи једнако, најсличније је, опет, тело. Можемо ли, драги Кебете, да поред тога тврдимо што друго да није тако?
Кебет: Не можемо.


(Платон; ФЕДОН или О ДУШИ, главе XXVI, XXVII и XXVIII)

Dopuna: 11 Nov 2009 22:24

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


Гомила, то је лаж. Христос је био распет јер, иако се обраћао свима, није желео да има посла с гомилом, није желео њену помоћ, окренуо се од ње у том смислу безусловно, није хтео да заснива партију, није одобрио гласање, већ је хтео да буде оно што је био, Истина која се односи на Индивидуу. И зато сваки човек који хоће заиста да служи истини јесте самим тим мученик на један или други начин; ако би, још из утробе своје мајке, човек могао да донесе одлуку да хоће заиста да служи "Истини", био би самим тим мученик још из утробе своје мајке, на ма какве муке, уосталом, био бачен. Јер није потребно много вештине да би се задобила гомила; довољно је мало талента, извесне дозе лажи, и помало познавање људских страсти. Али ниједан сведок "Истине" - а и свако од нас, ти и ја, требало би да то будемо - не треба да меша свој глас с гласом гомиле. Сведок Истине је, разуме се, потпуно туђ политици и нарочито мора да се стара с последњом енергијом да не буде побркан с политичарем; његова је дужност, у страху господњем, да се изложи што је могућно више свима, али увек индивидуално, да говори сваком понаособ, на улици и на тргу - да би је растурио, или да говори гомили не да би је створио, већ да би се овај или онај издвојио из ње и вратио се својој кући, да би постао Индивидуа. Напротив, сведок Истине ужасава се гомиле кад се од ње прави судија истини и гледа у њеној одлуци пресуда; њему је она одвратнија но поштеној младој девојци сала за играње. А што се тиче оних који се обраћају гомили као судији, он, сведок истине, сматра их инструментима лажи. Јер, да то поновим: оно што се оправдава делимично, а каткад и потпуно у политици и у сличним областима, постаје лаж кад се то пренесе у област интелектуалности, духа, религиозног осећања. Из можда претеране предострожности, додаћу ову једноставну реч: под "Истином" стално подразумевам "Вечну истину". Међутим политика, итд., немају никакве везе с њом.

. . .

И апсолутно поштовати сваког човека узетог понаособ, значи упражњавати истину, значи плашити се бога и волети "ближњега"; али с етичког и религиозног гледишта, видети у "гомили" судију "истине", значи порицати бога и довести себе у немогућност да се воли "ближњи".
А "ближњи" је израз једне апсолутне истине који изражава људску једнакост. Ако свако воли заиста свог ближњег као себе сама, безусловно би се достигла савршена људска једнакост; ко год воли ближњега заиста изражава безусловно људску једнакост; сваки човек који, признајући као што то ја чиним слабост и несавршенство свога напора, опажа ипак да се његова дужност састоји да воли ближњега, признаје исто тако у чему се састоји људска једнакост. Међутим, никад нисам прочитао у Светом писму ову заповест: ти ћеш волети гомилу, а још мање ову заповест: у етичком и религиозном животу, ти ћеш признати да је гомила судија "истине". Али, то се само по себи разуме, волети ближњега, значи одрећи се себе; волети гомилу или претварати се да је волиш, значи од ње правити судију "истине"; тај пут води увек задобијању власти и свим врстама световних и материјалних преимућстава - и у исто време је лаж; јер гомила, то је лаж.

Серен КЈЕРКЕГОР; Осврт на моје дело (О посвети: "Индивидуи")

offline
  • Pridružio: 29 Jan 2009
  • Poruke: 488
  • Gde živiš: tako blizu, a tako daleko

"Tajna ljudskog bića nije u tome da živi, nego zašto živi."
(Dostojevski)

Bio je veliki pisac, a veliki pisci su i veliki mislioci...

offline
  • TiSi  Male
  • Ugledni građanin
  • Pridružio: 25 Mar 2009
  • Poruke: 388

Из ове визуре израз:
''Глупа маса'', добија прави смисао.

offline
  • Pridružio: 07 Avg 2008
  • Poruke: 2516
  • Gde živiš: VII kat

nevena nevene ::(Dostojevski)

-No, eto vidite, svi, svi svjedoče. A riječ svi znači ipak nešto.
-Ne znači ništa, ja sam slagao, a za mnom su počeli lagati svi.

offline
  • Pridružio: 14 Nov 2009
  • Poruke: 10
  • Gde živiš: u carstvu tuge

Biti učitelj, to ne znači sjeći tvrdnjama, ni davati lekcijama da se nauče, itd.; biti učitelj, to znači zaista biti učenik. Učenje počinje kad ti, učitelju, učiš od učenika, kad se ti smestiš u ono što je on razumio, prihvatiš način na koji je to razumio, kada se pretvaraš kao da polažeš ispit, ostavljajući svom sugovorniku da se uvjeri da ti znaš svoju lekciju: takav je uvod, i tek onda možeš pristupiti kakvom drugom pitanju.

Veličina nije u tome biti ovo ili ono, nego da se bude vlastito Ja; a to može svako, ako želi.
(Kjerkegor)

...Da,prepoznajem Zaratustru.Čisto mu je oko,oko usta mu se ne krije gađenje...u dete se pretvorio Zaratustra, probuđen je Zaratustra: šta tražiš među spavačima?
Kao u moru živeo si usred samoće, i to more te je nosilo.Avaj,zar bi na kopno? Avaj,želiš da opet sam vučeš svoje telo?

„Ja sam telo i duša“ – tako govori dete. A zašto ne bi trebali govoriti kao deca?

Sa čovekom je kao sa drvetom, što jače želi u visinu i svetlost to mu jače korenje teži ka zemlji, naniže u tminu,dubinu – u zlo.
Kad se popnem gore uvek se nađem sam.Niko ne govori sa mnom, mraz uamljenosti me tera da drhtim. Pa što to tražim u visini?
Moj prezir i moja čežnja uzajamno rastu; što se više penjem, to više prezirem onoga koji se penje. Pa što to trašim u visini?

Čast za takvog prijatelja treba da bude to što mu se pokazuješ onakav kakav si.Ne želiš da pred prijateljem nosiš odeću.Ali zbog toga on želi da odeš dođavola.

I često sam sanjao o tome kako krađa mora biti još blaženija od uzimanja.
Ko neprestalno poklanja izložen je opasnosti da izgubi stid.

Da je zapovedanje teže od slušanja.I ne samo što zapovedač nosi breme svih koji slušaju,već što ga to breme može lako slomiti.

Gde god sam naišao na što živo,našao sam i volju za moć; čak i volji sluge našao sam volju da bude gospodar.

Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem.

Tako je govorio Zaratustra(Nice)

Baš se u sitnicama pokazuje ljudski karakter, jer tu čovjek ne pazi na svoje držanje.

. Umjetnost ima funkciju katarze – ona oslobađa. Od svih umjetnosti muzika je najuzvišenija.

Zahvalnost ne postoji u prirodi, pa zašto je onda tražimo od ljudi?

Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas je nedavno snašla.

(Artur Shopenhauer)

Čudna je to želja, tražiti vlast i izgubiti slobodu. Ili tražiti vlast nad drugima, a izgubiti je nad samim sobom.

(Francis Bacon)

Zar svi mi ne volimo da svoju snagu pokažemo na nekome ili na nečemu?

- Jedna od najružnijih stvari kod tih sićusnih duhova jeste što zamišljaju sićušne stvari i kod drugih.

- Dakle – nastavi on – kada ti ljudi uvrte sebi nešto u glavu, oni od toga ne odstu-paju. Njihovu žeđ utoljava samo voda sa izvesnog izvora,koja je često i ustajala; da se nje napiju oni će prodati i ženu i decu; prodaće i dušu svoju đavolu. Za jedne taj izvor jeste bio kocka, berza, zbirka slika ili insekata, muzika; za druge žena koja ume da im gotovi slatkiše. Ako takvima ponudite sve žene na zemlji, oni će se podsmehnuti, jer hoće samo onu koja njih ne voli, kinji ih, prodaje im vrlo skupe trunke uživanja; ali oni ne sustaju, i odneće u zalaogao-nicu i svoj poslednji pokrivač da bi njoj odneli svoj poslednji talir.Čiča Gorio je jedan od tih ljudi.

...u Parizu uspeh je sve, to je ključ moći .... tada ćete saznati šta je svet, skup prevarenih i varalica.

- „Uspeću!“ To je reč kockara, reč velikog vojskovođe, reč koja veruje u sudbinu koja više ljudi upropašćava nego sto ih spašava.

Ako postoji kakvo uzvišeno osećanje u čovekovom srcu,nije li to ponos zbog zaštite koju on u svakom trenutku ukazuje jednom slabom biću ?

kao na bojnom polju morati da ubija da ne bi bio ubijen, da vara da ne bi bio prevaren; gde će morati na ulazu da ostavi svoju savest, svoje srce, da stavi masku, da se bez sažaljenja igra ljudima

Neuspeh nam uvek pokazuje koliko su silne naše težnje

(Balzak)

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Силна ли си, људска незнатости!
Што проведеш под Сунцем светлећим,
мислиш да је ради Тебе дато.
Што ноћујеш под млечним Месецом,
зарад Тебе блаженство се шири?
Чудо ли се управ' сада јављаш,
кад је тама вас пук притиснула?


Potreban je samo minut da se registrujete - da biste učestvovali u diskusiji:
Izaberite vaše korisničko ime [username] :
Vaša email adresa je [email] : Email adresa mora biti tačna!
Ukucajte željenu šifru [password] :
Ukucajte šifru ponovo [password again] :
Jezik [language] :




Ili se jednostavno uloguj preko Facebook-a:
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 500 korisnika na forumu :: 50 registrovanih, 1 sakriven i 449 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1383 - dana 19 Okt 2014 22:26

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 11neco11, 8u47, Acid_Burn, Andja Djordjevic, Bane san, bigfoot, bobanplatica, bojank, CheefCoach, Chuck Norris, Danko SVIK VRS, darkoMK, Declaration, Dragan Mačak Damljanović, El-Komadante, Faki-Valjevo, filiphr, ILGromovnik, irkutsk, ivance95, jabazian, Kos93, lakisstres, lijenština, lovac12, mastodont, Matic Robert, MinerFull, monomah, Mr. Majevica, MrNo, nemezisx, Nemsy_29, nikolanikolic055, nradukic, pandur, robytz, sakota79, Sass Drake, sch, SlobaBgd, Snorks, Srki94, Toni, vasa.93, White Knight, Wiesel092, YU-UKI, zeo2, Žan Klod vam dam
Siguran hosting