Podseti me šta to beše ljubav

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pa, dobro... Evo i mene.
Hm...da vidim odakle bih počela.
Ja ne verujem. Ne verujem u Ljubav....više ne. Preciznije, ne verujem da ona meni može da se dogodi.
Čak ne verujem ni da umem da volim.
Šta se dogodilo pa sam izgubila veru ?
Gomila kompromisa, neostvarenih snova, izgubljenih želja, reke suza, neprepoznavanje mojih potreba, osećanje nepripadanja i nerazumevanja... mogla bih da nabrajam do sutra.
Nešto lepo ? Da. Dogodilo se i lepo. Tek toliko da me podseti koliko mi toga fali i nedostaje. Dogodili su se nagoveštaji lepog.
Verovala sam da, ako dam sve od sebe i sve za ono do čega mi je stalo , ne mogu ništa da izgubim. Međutim, osetila sam da gubim mnogo energije, da gubim samopoštovanje, da sam sve sklonija kompromisima i ustupcima i da nemam osećaj kako bilo ko razmišlja o tome šta je to što je meni potrebno.
Dok provodim sate, dane, mesece i godine razmišljajući i smišljajuči kako da zadovoljim nečije potrebe osećam kako život prolazi pored mene. Lepo i dobro se osećam kad primetim da nekome pričini zadovoljstvo neki moj postupak ali ubrzo nakon toga se osećam potpuno usamljeno, tužno i besmisleno.
Neshvaćeno...
Sedela sam na klupi a suze su mi same tekle niz lice. Gledala sam lica parova koji su prolazili pored mene i pokušavala da prepoznam ona ispunjena smislom.
Sigurna sam da se i život i zdravlje i uspeh vrti isključivo oko Ljubavi i da je bez Ljubavi sve-ništa.
A ja više ne znam šta je Ljuubav. Znam da počinje velikim slovom.
Znam da se užasno plašim da mi nikada neće biti uzvraćena ... a još više se plašim da i nema šta da mi bude uzvraćeno jer i sama ne znam da li, uopšte, umem da volim.
Ne znam ni da li mogu da se podsetim... ni da li imam čega.... a ni šta dalje

Setih se onog smešnog, naivnog i dečjeg pitanja:
Voliš li Ti mene ?
i zagrljaj koji sledi nakon toga...
Znam da me ne voli, šta god da kaže... To je, jednostavno, tako.
Ljubav se čita iz postupaka a ne iz reči.
Možda je mene teško, skoro nemoguće, voleti ...

Dobro je pitanje zbog čega sam se ja odlučila baš za onoga koji me nikada neće voleti ... a svesna sam da neće, ni u snu.
Verovatno zbog onih sedam staklenih slonova koji su mi se razlupali na putu do kuće jer nisam umela da ih sačuvam... a koje mi je poklonila Lazovićeva ... za sreću. Polupah svoju sreću i izgubih veru... u Ljubav, u odanost...toplinu i nežnost.

Imam osećaj da će ova tema ostati gluva i bez odgovora

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Naslov, vrlo lepa romanticna pesma
Nikad ne gubi veru u ljubav!
P.S. Da ti tema ne ostane gluva i bez odgovora

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nema mnogo toga da se kaze vezano za ovo,ali ljudi su jednostavno takvi,mozda ne namerno,ali jednostavno ne primecuju te sitnice ili pak neke krupne stvari.Ima ljudi koji uzvracaju ljubav,ali ja iskreno nisam naisla na njih bila to prijateljska ili ova druga ljubav.Ne znam kako da ti pomognem (dodji kod mene da zalimo zajedno xD),ali se u potpunosti slazem sa tobom !

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

često sebe uhvatim u razmišljanju, kako niko ne zna šta je u glavi onog drugog. Kako ponekad kad mi je najteže, ja izgledam najbolje, a kako su rijetki oni koji proniknu u moje stanje i pitaju kako sam.

Ajde da vidimo, da li možda i oni koju su sa nama imaju problem, a mi ga ne vidimo, čini li se i njima da prave kompromise, ustupke, da daju a vraća im se premalo?

Da li je život, a posebno ljubav, jedan veliki nesporazum?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 16 Sep 2009 10:32

dva lica ::
Ajde da vidimo, da li možda i oni koju su sa nama imaju problem, a mi ga ne vidimo, čini li se i njima da prave kompromise, ustupke, da daju a vraća im se premalo?

Učinilo mi se da kukam, a ne volim kad kukam i kad se osećam bespomoćno.
Sigurna sam da i oni koji su sa nama imaju po neki problem i da prave kompromise, a da ćute o tome.
Možda ja ne osećam to što dobijam... ili ne dobijam na adekvatan način.
Svaki put, kad dođe do konflikta,prvo se zapitam kolika je moja odgovornost i gde sam to ja pogrešila.
Tako lako dođe do nesporazuma ...


Citat:Da li je život, a posebno ljubav, jedan veliki nesporazum?

hmmm... ne bih volela da je Ljubav nesporazum, niti misaona imenica.
Mislim da se užasno plašim bliskosti i da zbog toga nikada, nikome, nisam dopustila da mi priđe dovoljno blizu.
Nikada, do sada, nisam ni pokušala da se prepustim, oslonim, beskompromisno vežem.... jer ako dopustim sebi, sve to, izuzetno lako može da se dogodi da mi izmakne, bude oduzeto, budem uskraćena i posle patim dugo...dugo.
Glupa logika, zar ne ?
Ako ne voliš, manje ćeš patiti...ali ćeš zato pre umreti jer tvoj život nema smisla bez Ljubavi...

Suludo...kad osetim da ću se vezati i da mi neće biti bitno da li sve konce i odluke držim u svojim rukama ja napravim konflikt u vidu malog rata koji neminovno dovodi do otuđenja, poveća nerazumevanje, ubije bliskost.

Juče primetih kako uopšte više ne vidim smisao u tim svađama.
Usred svađe rekoh sebi, da niko ne čuje: Ma daj, to ne vodi ničemu. Oladi... Zar ti nije bilo lakše i jednostavnije da mu kažeš kako ga, zaista, voliš...

A pitam se da li to, uopšte, treba reći. Ako otvoriš sve karte i potpuno se odrekneš zadrške, manipulacije ostaneš nekako ogoljen, bez odbrana od oluja i zemljotresa... Više nisam pametna

Dopuna: 16 Sep 2009 10:49

Pitanja na koja nemam odgovor:

Kako prepoznati Ljubav ?
Kako negovati Ljubav ?
Postoji li Ljubav otporna na umiranje, prolaznost, nesporazume ?
Da li je Ljubav prolazna i kratkog veka ?
Ako se dvoje preuste jedno drugom, bez ostatka, šta se dogodi ?
Da li je moguće biti srećan ... voleti i biti voljen ?

Kad nemaš odgovor na ova pitanja, kao i mnoga druga...imaš problem.
Ja ga, definitivno, imam....ali se trudim da budem iskrena i da naučim nešto pametno i poučno...u hodu. Valjda ću nekuda stići dok još imam vremena.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

dum_dum ::Napisano: 16 Sep 2009 10:32



Citat:Da li je život, a posebno ljubav, jedan veliki nesporazum?

hmmm... ne bih volela da je Ljubav nesporazum, niti misaona imenica.
Mislim da se užasno plašim bliskosti i da zbog toga nikada, nikome, nisam dopustila da mi priđe dovoljno blizu.
Nikada, do sada, nisam ni pokušala da se prepustim, oslonim, beskompromisno vežem.... jer ako dopustim sebi, sve to, izuzetno lako može da se dogodi da mi izmakne, bude oduzeto, budem uskraćena i posle patim dugo...dugo.
Glupa logika, zar ne ?
Ako ne voliš, manje ćeš patiti...ali ćeš zato pre umreti jer tvoj život nema smisla bez Ljubavi...

Suludo...kad osetim da ću se vezati i da mi neće biti bitno da li sve konce i odluke držim u svojim rukama ja napravim konflikt u vidu malog rata koji neminovno dovodi do otuđenja, poveća nerazumevanje, ubije bliskost.

Juče primetih kako uopšte više ne vidim smisao u tim svađama.
Usred svađe rekoh sebi, da niko ne čuje: Ma daj, to ne vodi ničemu. Oladi... Zar ti nije bilo lakše i jednostavnije da mu kažeš kako ga, zaista, voliš...

A pitam se da li to, uopšte, treba reći. Ako otvoriš sve karte i potpuno se odrekneš zadrške, manipulacije ostaneš nekako ogoljen, bez odbrana od oluja i zemljotresa... Više nisam pametna

svako ima pravo na svoje mišljenje, koje zavisi i od toga sa kim imaš posla, pa i u ljubavi. Ali ipak, svako je negdje u sebi zacrtao put i svako je svojom emotivnom inteligencijom ograničen u postupcima kad se radi o pitanjima srca. Bilo bi glupo da ti dajem savjete.

Ja kažem da volim, pokažem i dam. Tako mi lakše. Ako prihvati, ok, ako ne odreaguje na pravi način, preživjeću...i opet ću uraditi isto, ako tako osjećam i opet i opet. Valjda nisam previše patila, ili sam jaka, ili sve nekako prođe...Nemam taktiku, nemam plan B, sve radim impulsivno i bez zadrške. Plaćam i dobijam i gubim...i bude tu svega i lijepog i ružnog, ali to čini život, jer da nije 'jubavi, da nije 'jubaviiiiiii, da nije ' jubaviiii, ne bi svita bilooooooo da se nadovežem na tvoju dalmatinsku

Jer, negdje sam davno čula, koje stvari nikad u životu ne treba dozvoliti sebi: nikad nemoj propustiti da kažeš nekome da ga voliš (jednom sam propustila, kajem se i dan danas, ta osoba nije više među živima) i nikad nemoj da dozvoliš da te optuže za nešto što nisi uradio.

I tako...da li izjava ljubavi oplemenjuje, da li znači onome kome je upućena, nije bitno dokle god tebi znači.

Ljubav mora da ide uz povjerenje, moraš da znaš kad nekog voliš, stavljaš mu svoj život u ruke. Ako te ispusti, a ti se predaš zatvorenih očiju, ukalkuliši štetu koja može da nastane, ali ne gubi nadu, ne gubi povjerenje i voli...naići će neko ko će opravdati i ispuniti tvoja očekivanja...ko neće dozvoliti da se razbiješ.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

dva lica ::
Jer, negdje sam davno čula, koje stvari nikad u životu ne treba dozvoliti sebi: nikad nemoj propustiti da kažeš nekome da ga voliš (jednom sam propustila, kajem se i dan danas, ta osoba nije više među živima) i nikad nemoj da dozvoliš da te optuže za nešto što nisi uradio.

Hmmm... ja to svakodnevno govorim ili pokazujem a gledaju me kao kengura udovca
A ovo drugo: da me optuže za nešto što nisam uradila - i to se događa.
Dozvolila ili ne...nekad i ne saznaš za šta su ti sve sudili u tvom odsustvu.


Citat:I tako...da li izjava ljubavi oplemenjuje, da li znači onome kome je upućena, nije bitno dokle god tebi znači.

Može biti da neko ne ume da primi, a i da neko više ne veruje... ni izjavama, ni pogledima.
Mada mislim da pogledi SVE govore i da reči nisu ni potrebne.
Dovoljno je da se gledate...i ...gledate... oči u oči.

Citat:Ljubav mora da ide uz povjerenje, moraš da znaš kad nekog voliš, stavljaš mu svoj život u ruke.

A jooooj... ne smem ja to. Nema šanse !
A da lepo zvuči - dvno zvuči
Citat:Ako te ispusti, a ti se predaš zatvorenih očiju, ukalkuliši štetu koja može da nastane, ali ne gubi nadu, ne gubi povjerenje i voli...naići će neko ko će opravdati i ispuniti tvoja očekivanja...ko neće dozvoliti da se razbiješ.

Volela bih da mogu da naučim da volim bezuslovno. Bez očekivanja i bez uslova. Bez rezerve.
Nisam sigurna da li je to moguće... Istina je da očekujem i to mnooogo.

A istina je da i ne znam kako se to oslanja na nekog... kakav je to postupak ...kako se to radi ?
Uglavnom sam se oslanjala na sebe i svoje kapacitete.
Sad bih, možda, nešto malo da promenim. Ali samo MOŽDA...nisam sigurna da neću zbrisati od te ideje ako mi se učini nemogućim.

Uz dubok uzdah i još dublji naklon pozdravlja vas jedna komplikovana škorpija obuzeta nizom pitanja, dilema ali i predrasuda i zabluda

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 16 Sep 2009 23:37

iako se moze reci da sam jos mlad... tacno znam o cemu pishe autorka teme...
to su pitanja koja nemaju puno veze sa godinama... i mladi ljudi ih postavljaju...
ista ta praznina, strah, razocarenje, i na kraju strepnja nad velikim pitanjem "Boze, hocu li ikada biti voljen i moci da volim".

u jednom momentu srce jednostavno oseca da je prepusteno nemilosrdju, pustinji... da na ovom svetu nema nikoga ko bi mogao da mu pruzi onu pravu ljubav.
ali podvlacim - pravu ljubav.
onu nesebicnu...
i dan danas [iako sam sada 'in love'] nisam siguran da li ta nesebicna i cista ljubav postoji u ljudima.
cak nisam siguran ni za sebe, jer i bezuslovnost ima svoje granice tolerancije, ne mozes voleti nekog za koga si shvatio da te mrzi i zeli da te povredi... mislim da je ipak bezuslovna ljubav rezervisana samo za Boga [ako verujete u njega].

ponajvise se pitam da li postoji vecna ljubav...
kao neko ko je puno puta povredjivan, i ko je naucio da stoji s obe noge na zemlji... ne bih mogao tvrditi da je covek sazdan za vecnu ljubav.... odnosno, bojim se da se covek previshe vodi svojim licnim interesima...

i tako dolazimo do kljucnog pitanja - da li smo stvoreni za zivot u paru ili za 'samostalan zivot'.
well...
ako pogledamo kroz moralnu prizmu - vrlo brzo ce vam biti jasno da nemamo pravo da od drugog ocekujemo ista, pa ni ljubav.
s obzirom da svako moze da ode od nas u bilo kom trenutku........ odgovor sami naslucujete.
sami se radjamo, sami umiremo.
i mislim da je neminovno da sami sebe najvise volimo... jer upravo samo na sebe i mozemo uvek da se oslonimo.
a covek i treba prvo da voli sebe, odnosno, treba prvo da izgradi cvrst temelj u sebi - da bi mogao da gradi cvrste mostove sa drugima.

no, da se vratim na temu.
kako samo na sebe mozemo racunati uvek, zakljucak se namece sam...

stvari treba postaviti ovako - sve sto mozemo je da nadjemo prijatelja u zivotu, da sa njim proputujemo deo zivota, i na tome da mu budemo zahvalni.
jer, definitivno, niko nama nije obecan, i ne mozemo ga drzati na silu pored sebe bez obzira koliko ga volimo.
pravo na izbor je fundamentalno pravo svih nas.
na kraju - pustiti nekog da ode [ako zeli] je chin iskrene i ciste ljubavi.

da, vidi se da sam mnogo puta razocaran u ljubav, i sto je najgore - ne verujem vise u bezuslovnu ljubav...
odnosno, u svakoj vezi mogu nabrojati raloge zasto osoba A ima interesa da ostane u vezi sa osobom B.
mozda previse uvidjam 'interese'
kada intreresi nestanu - veza biva na iskusenjima.
covek jednostavno po prirodi najvise voli sebe - i tu je koren svega.
kada sebe najvise volis - onda gledas svoje interese prvo.
prosto ko pasulj.
ljudi uspesno zive zajedno samo kada interesi funkcionisu.

iskustvo me je izgleda spustilo na zemlju... vise ne letim medju oblacima kao nekad kad sam bio mlad i zelen
ne znaci da ne verujem u ljubav, cak naprotiv, ja zivim tek kada nekog volim... sve pre/posle toga je za mene 'zivot bez boja'... pa sam primoran da cak i tada volim, to bude uglavnom priroda... zivot...
bez ljubavi tesko zivim.

ljubav postoji, ali ne ocekujte od nje mitske sposobnosti
krhka je isto koliko i mi.
treba je negovati, paziti, cuvati... ceniti... jer daje smisao zivotu

Dopuna: 17 Sep 2009 1:40

i sve mi se cini da sam izgubio sustinu u ovolikom postu.

vise sam zagovornik filozofije da u sebi trebamo naci ljubav, smisao, volju, oslonac... jer samo na sebe mozemo da se oslonimo.
partner je tu da bi mu rekao "lepo mi je kad sam s tobom", a ne da mu kazes "ne mogu bez tebe, cu umrem".
covek zapravo treba da nauci da zivi u trenutku, sada, ovog trena, i da ne bude rob strahova od gubitka ljubavi.

partner je tu da ga volimo... ovog trena... pa koliko da traje nek traje... uvek zadrzimo bar deo njega u sebi...

a kada ljubavi nema... nauciti da volis sebe, svoje bliznje, prirodu, zivot...

Dopuna: 17 Sep 2009 1:47

i jos nesto...
cesto mi se odrasli ljudi [u braku] zale da ih je ljubav izdala, ovo ono... i da vise ne vide smisao zivota.
a ti isti imaju decu.

mislim, alo.....
ja da imam decu - to bi mi bio sasvim dovoljan razlog da zivim i volim [njih], i uzivam kada deca mene vole.

znam, fali ljubav partnera, ali aman, u rukama imate nesto mnogo vrednije od partnera, imate svoju decu!
osvrnite se malo oko sebe, nemojte se samosazaljevati vise... zivot ume biti lep kad imas zbog koga da zivis!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 17 Sep 2009 10:13

Odličan post
Čini mi se da se nisi pogubio.
Mislim da okosnicu Ljubavi čine: prihvatanje, poverenje, poštovanje.

Uplašio me je ovaj deo o zajedničkom interesu i iskreno se nadam da to i nije baš tako

Ljubav = primanje i davanje ? Razmena, reciprocitet ?

Valjda se sve vrti oko našeg detinjstva. Koliko smo dobijali, toliko možemo i da damo. Ako nismo primali, ne umemo da primimo a glad nam je ogromna.
Lakše mi je a pričam u prvom licu množine, iako bih bez problema i razmišljanja mogla pričati i u svoje, lično, ime.

Kraj Pecinog posta je, po mom mišljenju, početak i kraj problema, suština.
Problem oko verovanja u postojanje ljubavi, naša percepcija Ljubavi, odnos prema njoj nosimo o malih nogu, upravo iz porodice.

Teško da možemo suštinski da budemo različiti od modela koje smo imali prilike da gledamo, od onih od kojih smo učili kako se voli, kako se daje i prima Ljubav, kako se biva srećan, veruje, poštuje, prihvata.

Ako pođem od toga da Ljubavi nema bez: prihvatanja, poverenja i poštovanja, onda iz toga proizlazi pitanje i problem br. 1:

Kako prihvatiti sebe, sa svim vrlinama i manama ? Kako se osloboditi svih onih gluposti, zabrana i nametnutih kodeksa koji su u suštinskom sukobu sa našim potrebama i percepcijom ?

Tačno je da, ako ne voliš sebe, nećeš umeti a prepoznaš ni ako te neko drugi, zaista, iskreno zavoli


p.s. Sve što sam pisala u raznim licima odnosi se i na mene lično .

Dopuna: 17 Sep 2009 10:42

Citat:i jos nesto...
cesto mi se odrasli ljudi [u braku] zale da ih je ljubav izdala, ovo ono... i da vise ne vide smisao zivota.
a ti isti imaju decu.

Da.
Ima mnogo ljudi, i onih koji su u braku i onih koji nisu, koji više ne vide smisao života, nisu srećni, nisu zadovoljni, samim tim nisu ni ostvareni.
Razlika između ovih razočaranih i usamljenih koji su u braku, i onih koji nisu je sledeća (po mom mišljenju, a neko se sigurno, makar ćuteć,i neće saglasiti): ovi koji nisu u braku su iskreniji od ovih drugih koji često žive licemerne živote, paralelne živote, neiskrene živote.
Neki ljudi u braku, iako su sada već samo formalno i iz ZAJEDNIČKIH INTERESA "zajedno" SVETU se pretstavljaju kao srećna i zadovoljna porodica, požrtvovani roditelji, temelji stabilnosti.
Koliko su zaista stabilni oni najbolje sami znaju ... i njihova deca.

Staću ovde, jer je ovo teška i ne tako prijatna tema, da ne bih na sebe navukla bes svih onih razočaranih i ljutih, čiji su ideali ljubavi propali a ideje o promeni utihnule.




Citat:mislim, alo.....
ja da imam decu - to bi mi bio sasvim dovoljan razlog da zivim i volim [njih], i uzivam kada deca mene vole.


Ja imam decu. Nekoliko puta, u depresivnim fazama, sam uhvatila sebe da mi se čini kako su mi deca jedini smisao, da drugi nemam, niti ću ikada imati. Naprosto sve mi se više čini da je tako.
Možda napravim neku kompenzaciju pa nađem neko zadovoljstvo na profesionalnom planu, ali na ličnom i emocionalnom sumnjam da može da se dogodi neko čudo i da neko počne da brine i o mojim potrebama... ne samo o mojim, nego i o mojim. Čisto da ih se seti da i one postoje i da sam i ja ljudsko biće, često razumno, ali sa potrebama.
E, sad... možda sam shvatila da je prevelik teret za jedno malo, nezaštićeno i još uvek ne tako svesno, dete da bude smisao postojanja svog roditelja.
Ja sam, kad sam bila mala, bila jedini smisao svojoj majci i znam da to nije ni lako, ni jednostavno. Dete ne treba da nosi tu vrstu odgovornosti.
Pitanje koliko, uopšte, dete treba da bude odgovorno.
Treba mu mnogo ljubavi, nežnosti, pažnje i podrške i sve to bezuslovno, a bojim se da mi, roditelji, stavljamo pre njih svoja očekivanja, na sličan način na koji su to radili naši roditelji s nama.


Citat:znam, fali ljubav partnera, ali aman, u rukama imate nesto mnogo vrednije od partnera, imate svoju decu!
Svoju i decu partnera. Zajedničku decu

Citat:osvrnite se malo oko sebe, nemojte se samosazaljevati vise... zivot ume biti lep kad imas zbog koga da zivis!

Mislim da se svi, ponekad, samosažaljevamo, samo neko ćuti a neko priča o tome.
Čini mi se da je bolje otvoriti problem jer ja onda veća šansa doći do nekog novog rešenja i pokušati korak napred.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

dum_dum ::Uplašio me je ovaj deo o zajedničkom interesu i iskreno se nadam da to i nije baš tako

Ljubav = primanje i davanje ? Razmena, reciprocitet ?
ako dublje pogledas u psihu coveka, videces da je i davanje [a posebno] i primanje = interes.
kod primanja je jasno zasto.
kod davanja - mi ispunjavamo svoj cilj, smisao, potrebu, dobijamo cak i 'karmu'.

razmena takodje.

reciprocitet je u punom smislu reci 'interes', svakom coveku je bitno KOME ce da poveri svoje potomstvo, i u interesu je da nadjes pametnog, sposobnog, snalazljivog, sposobnog da zaradi i obezbedi deci egzistenciju, da ih zastiti, itd.

OK, ovo su primarni interesi, i potpuno su legitimni.
ali je nevidljiva granica izmedju ovih primarnih i onih 'dodatnih'.
zato se bojim da u korenu svake veze vrlo bitnu ulogu igraju interesi, kojih nismo ni svesni.
kada ih ljudi zagube - pocinju problemi u vezi... jedan u klin, drugi u plocu...
odnosno, da formulisem u jednoj recenici - bojim se da interesi vladaju ljudima mnogo vise nego sto to zelimo da priznamo.
ah, iskustvo me naucilo tako......

ne poricem da ljubav ne postoji, vec kazem da za vezu nije dovoljna samo ljubav, vec i da se licni interesi poklope, kakvi god oni bili.

mozda sam skeptican, mozda realan...
samo sam pokusao da dam odgovor na pitanje zasto ljubav ponekad nestane...