PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke...)

1

PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke...)

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Napisano: 20 Mar 2010 12:20

ИЗ РУКОПИСА:
(20 МАРТ 210. ГОДИНЕ ВЛАСОТИНЦЕ АУТОР: МИРОСЛАВ Б. МЛАДЕНОВИЋ МИРАЦ)




ПЕЧАЛНИК


Кратке Завичајне приче, , Легенде,Предања, Клетве, Здравице и Загонетке

ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА

Мирослав Б. Младеновић-Мирац УЧА
Власотинце, август 2009.године

ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА

Мирослав Б. Младеновић-Мирац УЧА




Предговор
Све приче, предања и легенде из народа сам бележио негде од почетка седамдесетих година 20. века, док сам радио као просветни радник у основним школама у селима: Тегошници, Свођу, Крушевици и Шишави-све до почетка 21. века. Већи део тих прича, предања и легенди сам и сам знао још као дете од своје бабе, мајке и старијих људи из своје родбине и роднога села.
У прикупљању прича, предања и легенди су ми често помагали моји ђаци и појединци који су ми их казивали из многих суседних села, што смо заједнички оставили траг народног приповедања у Горњем Повласињу власотиначкога краја-како нестајањем села неби све остало као заборав. Један део прича сам бележио на локалном дијалекту, да бих се преко њих сачувао језик средине у народном приповедању и обичном говору-који са цивилизациским тековинама полако нестаје из употребе.

* * *

Моја мајка Марица(Мара) Младеновић и баба Љубица(Љуба) Стојановић-девојачко Јовановић(Петровић) из села Преданча; су утицале да много научим народне изреке, мудрости и многе песме из прошлости свога роднога краја. Моја мајка је их увек користила онда када нам је било најтеже на село у животу оскудице и сиромаштва. Тога се и данас сећам - мајкине мудрости су ми често биле путоказ у тешком времену живота, па сам одлучио да их забележим и за наредне генерације.
Касније када сам вршио истраживања порекло становништва насељавања са села овог подручја, увидео сам да је моја „лоза“ по мајци и баби са Косова(преко махале Чука-Дејан) и села Бољаре; па је изгледа тамо народно приповедање било доста преношено са колена са колена.
Друго што сам открио је да су насељеници из Шумадије, Македоније, Босне и Црне Горе са собом донослили своја приповедања, па сам у бележење долазио до много различитих дијалеката у казивању прича и народних изрека.

То нас је одржавало да будемо увек здравог разума и да имамо здрав разум и ведар дух према животу-краће речено то је била горштачка филозофија живљења у суровој планини, да се опстане и здраво живи, са испуњеним радостима живота.
Записивао сам све онако када се сетим у времену саме наставе математике, а и када сам често и са породицом за ручком; када говорим дијалектом свога родног планинског краја. Речи ми саме „лете“, а деца ми се често у шали смеју када дијалектом разговарам са њима путем телефеона-нарочито ћерком као студентом на медецинском факултету у Београду. Тако се у студенстској соби сакупе студенткинје из Црне Горе, Босне, Пирота и из Украјине и радо слушају наш разговор на дијалекту планинског горштака Горњег Повласиња:-„ишал“, „Работил“, „бил“, „јутре“, „куде си бре“---„.

У власотиначком крају постоје три дијалекта: Горњо власински :то је мој планинско-горштачки и један део околних села-„ишал“; онда „чисто“ варошки-власотиначки (ми не говоримо тим ти дијалектом-„ишеја“)-и један део околних села говоре делом тог дијалекта(СЕЛА Средор, Црна Бара, Шишава, Скрапеж; Липовица):“писаја, Дошеја, Дошаја“ и трећи „моравски“ дијалект: Доњовласински.
Пошто сам по професији матеметатичар, локални етнолог и историчар сакупљач народних умотворевина од 18070. године у Горњем Повласињу; онда овај сакупљени материјал остаје као културно народно благо да се њиме баве лингвисти и они који се баве српским језиком и културом језичког подручја Југа Србије.

До 1992. године сам радио као наставник у основним школама у селима Тегошница, Свође-па тако са ученицима радио на прикупљању етнолошке грађе са овог подручја Горњег Повласиња; потом наставио са прикупљањем народних умотворевина и етнолошко-истриоскимј истражицањем са својим ученицима у ОШ „Браћа Миленковић“ у село Шишава-Ломница, све до краја 2008. године и почетком 2009. године сам завршио нека записивања са ученицима народних умотворевина, а наставио са испитивањем поркла сеоског становништва по селима у власотиначко-црнотравском крају.

У свим школама од 1970. године до 2009. године у пружању помоћи у бележењу и сакупљању етнолошко историографске грађе, највише су имали интересовања ученици петих и шестих разреда, аређе седмог и осмог разреда, као и ученици за одрслае школске године 1977-1979. године у ОШ „Карађорђе Петровић“ у село Крушевица у општини Власотинце. Где сам у том времену радио као наставник математике и живео и становао у село пуних 15. година са породицом и самостално ишао по селима и радио на прикупљању народних умотворевина.

Бележио сам да оставим траг времена живота овога народа у свом родном крају, као дуг прем својим претцима који су ме научили да се сколена на колена преносе приче, легенде, и говор са народним мудростима на своме дијалекту планиснког горштака Горњег Повласиња.
Бележио сам да оставим траг нашега живота.

АУТОР



-НАСТАВИЋЕ СЕ-



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-
Завичајне приче



1.
ДВА БРАТА И СЕСТРА

Имала два брата сестру и много ду је волели. Свуда су је са собом водили и све јој куповали. Тако, на једном вашару она угледа сребрни ножић и замоли браћу да јој га купе, што они и учинише. Али, снаје су биле завидне што им мужеви стално воде заову, а оне седе кући.
Због тога се жена млађег брата дигла једне ноћи из кревета, узела заови онај сребрни ножић и са њим убола девет грла њихове стоке и убола своје дете. Онда оде и позове мужа:“ Диж' се Павле, да видиш какав је зулум направила твоја сеја. Убола је девет грла наше стоке и убола наше мило чедо. Ево јој га крвав нож поред ње, што сте јој га купили на вашар“.
Браћа одмах нападоше сестру-зашто је то урадила. Она се јадна клела и бранила да није то учинила. Када јој то није помогло рекла је браћи:“ Узмите два коња па ме вежете да ме расргну“.
Они су тако учинили, и док су је везивали-сестра је клела: „Куда падну моје косе, туда да порасту горе, куда падну падну моје руке, туда да порасту две тополе, где падну моје моје очи, да изађу два кладенца студене воде, где падне моје тело ту да се отвори црква самотворка“.
После извесног времена разболи се снаја, она што је избола девет грла своје стоке, и што је избола своје чедо.. Девет година је боловала, лежала, свуда се лечила, па се сети да је воде у заовину цркву. Када су је одвели тамо, онда се црква затвори:“Нема места за тебе Павловице да уђеш, јер ти си мене браћом завадила, нека те Бог казни да одеш у пакао у најгорим мукама, за божју правду и зулум
Који си учинила и мене окривила пред мојом браћом“.



2.
ВОДЕНИЧАР И ЂАВО

Био неки воденичар који је лепо свирао. У неко доба појави се испред њега ђаво који је затражио да га научи да и он тако лепо свира или ће му откинути главу.
Воденичар је присато на то па су кренули заједно-поневши са собом и секиру. Крај некога трупца воденичар је ударио секиром. Трупац се отворио а ђаво је у њега ставио прсте.
Воденичар је тада извукао секиру а ђаволови прсти осташе прикљештњни. Тако је се свирач ослободио напасника.



3.
ДЕДА И ЛИСИЦА

Ишао сеоским путем деда и на рамену носио џак са кљештима. Успут га сретне лисица и упита:“ Деда шта носиш у џаку“?
Деда ће на то да одговори:“Носим канту масти, јер се покварила“. Лукава лија није осетила да јој се спрема клопка са кљештима од стране искусног старца.
Деда увидевши да ће намамити лију на превару, закопа џак са кљештима и оде кући...
Лисица је мислила да ће се добро насладити машћу и покуша да је извади из џака, па упаде ухваћена у кљештима.
Ујутру долазећи до места са закопаним џаком обрати се деда лији: „Добро јутро лијо“!-а опна ће њему:“ Деда неваља кад стар човек лаже“.
На то ће деда:“лаже лијо, али је корисно“.
Убије деда лију и од њене коже направи баби оковратник.




4.
БАЈКА О ЗМАЈУ

Била једна жена па имала два сина и једну ћерку. Једне вечери
Кад су браћа дошли-питали су мајку: „Мамо, зашто наша сестра не донесе хлеб на њиву, кад оремо!“
Мајка им је на то рекла:“ Донела би но незна пут“-а браћа су одговорила:“Ми ћемо пустити бразду, а она нека дојде по њу у поље.
Ујутру су браћа отишла у њиву, али кад то Змај спази, он узе па пусти бразду код његовог скровишта. Кад је сестра пошла да носи хлеба браћи, она није знала по коју бразду треба да иде.
Сестра је кренула по Змајевој бразди па је он ухвати и узе за девојку. Кад су браћа дошла са орања, упитала су зашто сестра није донела хлеба. Мајка им је рекла да им је сестра ујутру рано кренула да донесе хлеб. Браћа се међусобно погледаше и нађоше у чуду-куд ли је то отишла њихова сестра. Кренули су да је траже. Кад су стигли до Змајеве куће-склоништа, видеше да је она код Змаја. Отишли су по сестру, али је и њих Змај заробио.
После тога мајка је родила још једног сина. Кад је тај син одрастао, упитао је мајку зашто му не роди сестру или брата.
Тада му мајка објасни шта се догодило са његовом сестром и његовом браћом-да их је Змај заробио. Тада је тај нјамлађи син отишао у Змајево скровиште. Тамо је убио Змаја и ослободио сестру и браћу своју из ропства. Одвео их је кући, а мајка је била пресрећна и радосна-па су сви сложно наставили да живе срећно и заједно.






5.
ПРАВДА И КРИВДА

Била два брата и стално су се свађали-шта је боље: Правда или Кривда. Један је говорио да је Правда боља, а други Кривда; па су тако кренули у свет-да виде да ли је боље Правда или Кривда.
Ишли су тако, ишли и путем срели неког ђавола, који је рекао да је Кривда боља.
Онда брат што је рекао да је Кривда боља, извади очи свом брату који је рекао да је Правда боља. Тако тај брат постаде ћорав, без очију ишао је и залутао у неку шуму.
У шуми сео на пањ, да се одмори. Неко ђаволче га видело и рекло му да оде до тог и тог извора и да се умије том и том водом и одма ће прогледати. Тај је извор лековит.
Тај брат послуша то, па је нашао тај лековит извор. Затим се умио водом са тог извора. После малог времена он је прогледао. Кад је ђаволче отишло кући, ђаволи су га казнили, што је одао тајну непознатом човеку.
Тако се брат срећан враћао кући; прешао је преко моста и нашао торбу пуну злата. Отишао је је кући, обновио своју кућу и постао срећан и богат, а његов брат је остао до века сиромах.





6.
СИЛАЗАК БОГА СА НЕБА

Залутао је неки деда. Смрачило се и није имао где да преспава. Отишао је код неке људе, који су били веома богати. Изашла је снаја и деда је питао може ли да код њих преспава. Она је рекла-таквог прљавог и поцепаног никада те не би примила у кућу.
Он је ишао и наишао код неких сиромашних људи. Опет је изашла снајка са два детета и питао је може ли да преспава. Она је рекла да
Може да преспава с миле воље, али нема хлеб да једе. Кад су ушли у собу, сели су и попричали мало. Деца су помогла мајци да се ставе најновије ставри што су имали-да деда преспава.
Пре него да оду на спавање, жена је рекла да не може гладан деда да оде на спавање. Деда је рекао да напуни тестију са блатом и да је стави да се испече. Она је рекла како ћемо да једемо блато. После малог времена деда је рекао да погледа да погледа да ли се хлеб испекао. Када је снајка погледала, видела је белу погачу. Деца, жена и деда лепо су вечерали и отишли на спавање. Сутрадан деда се је пуно захваљивао и отишао својим путем. За неколико дана муж је дошао са посла, донео пуно пара, краве, свиње, овце и све му је почело да се множи.
Направили су велику кућу и пуно су загаздели. Били су највећи газде у околини, а ови богаташи су се осиромашили. Жена му је умрла, он се пропио и хлеба нису имали да једу.


-наставак-
20 март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац



offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

7.
ЋЕРКА И ПАСТОРКИЊА

Умре мужу мжена и остала је само једна ћерка. Муж се ожени другом женом, која са собом је довела и своју ћерку. Тако једног дана маћеха прати пасторкињу и своју ћерку на воду да оперу вуну, тако да ћерка опере бело а пасторкиња црно руно-од овце вуна.
Ћерка је опрала бело руно, па га донела дома, а пасторку је зла маћехија вратила поново на прање, да од црне вуне испере белу вуну-од црног руна испере бело руно.
Пошто ју је маћеха више пута враћала на прање руна, онда је пасторка стално прала вуну и плачећи дозивала у помоћ своју умрлу мајку речима:
„Помози мила мале, да од црну вуну исперем белу вуну, а за овуј муку ме пратила зла маћија-маћеха и тера ме да од црно руно-црну вуну, исперем бело-а њену ћерку тера да пере само бело руно-белу вуну“.
Тада је поред пасторку прошао седи старац са брадом и упитао пасторку:“ зашто стално плачеш кад переш вуну“-а она је одговорила:“Пратила ме маћија-маћеха, да од црну вуну исперем белу вуну“.
Старац јој одговори:“ иди моје дете кући, однеси вуну маћији-маћехи и кажи да дође код мене“.
Пасторка га послуша, али када је вратила поново црну вуну, маћија-маћеха је претукла зашто од црну вуну није испрала велу вуну.
Кад је маћија-маћеха отишла код тог седог старца, није знала да одговори зашто је терала само пасторкињу да од црне вуне, прањем направи белу вуну. Тај старац је био Бог, па нареди да се маћеха казни, а пасторкиња награди.




8.
ЂАВО И МАЋЕХА

Поженио се човек и придобио још једно дете-поред још своје ћерке са првом женом. Ту ћерку-пасторкињу повео отац у воденицу и оставио је речима: „дете како знаш седи туј, немој да доодиш кући“-да се откаче од њу, јер гу млого мрзела маћеха.
Али пре тога маћеха оасоркињи је омесила хлеба од пепела. У воденицу пасторкиња је била сама са кучетом, са петлом и са мачком-које је повела када је са оцем полазила на пут у воденицу.
Када је у воденицу вечеравала, она је откршила комад хлеба и дала: на мачку, куче и петла, са изговором на глас: „какво мени дали, такво и вам дајем.“
Ноћу се појавио ђаво, пустио је воденични камен-млин воденице да меље. Пасторкиња је повикала“ залај куцо, запевај петле, замаучи мацо“.
Одмах- куче залаја, петал запева и мачка замауче. Кад све је то чуо ђаво, одмах је побегао. После је она заспала у воденицу и приказало јој се у сну казан злата. Она исприча све шта се догодило младом воденичару, као и да јој се на сан приказао казан злата.
Млади воденичар је био момак и дивио се храбрости, што је сама спала у воденицу. Онда се воденичар ожени са њом, па заједно ископаше казан злата. Лепо се премењувала-облачила, а дала је и једну капу злата и својој маћији-маћехи. Маћеха увидевши како је њена пасторка се обогатила, спремала је и своју ћерку да преспава сама у воденицу. Омесила јој погачу. Послала је да и она сама преспава сама у воденицу. Тако кад је ноћу јела погачу, мачка је маукнула, петал запојао, куче залајало.
Када је сама јела погачу, она је љутито рекла: „ово није за вас“.
Наиђе ноћу ђавол, ништа није ни сањала. Ништа није ни залајало, ни запевало, ни замаучало.
Маћијина ћерка у воденицу од ђавола је позивала у помоћ овим речима:“Куцо 'ајд залај, мацо 'ајд замаучи, петле 'ајд запој“.
Куче, мачка и петал су рекли:“ сама једеш, сама ће да лајеш, сама ће да маучеш, сама ће да појеш“. Нико је није одбранио од ђавола, који је рстргнуо на воденично коло, па је такву ујутру у воденицу нашла њена мајка.




9.
ПРИЧА О ЂАВОЛУ

Изашао ђавол из воде и ухватио обичне људе у село. Играли, играли и одједном стане ђавол па изговори:“петак“-а човек је рекао: „субота“.
Тако су продужили три пута, а трећи пут ђавол каже:“ниси више за нас“.



10.
ПРИЧА О СИРОМАХУ

Био је један сирома човек, па кад му се жена породила, пође путем да тражи кума. Ишао путем и срео га неки старац и питао га: „“куде идеш“-овај одговорио:“идем да тражим кума, пордила ми се жена“.
-Могу да ти ја будем кум-рече старац. Који си ти-упита човек. Ја сам Бог-одговори старац.
Не можеш ти да будеш, ниси прав.
Зашто?
-Зато што једном даш, незна шта има, а други нема ништа.
Продужи путем даље човек.
Ишао, тако ишао човек и срео неког другог деду.
Куда идеш момак-упита деда.
Човек је приметио да је то онај исти старац.
Ја сам Свети ранђел-каже старац.
-Знам, рече човек-кад дође време ти вадиш душу и сиромасима и богаташима. Ја сам сирома, можеш ли да ми помогнеш.
-Ја не могу да ти помогнем-само Господ помаже.
Човек процени да он може да буде прав.
Свети Ранђел каже:“могу да ти помогнем, јер сам са њим био у разговору“.
Како-упита човек.
Ево овако-каже Свети ранђел.
-Могу да ти дам вид и кад ме видиш, да стојим болеснику над ногама, пазари се са њим колико му пара можеш узети, а гарантуј му живот. Кад видиш да болеснику стојим над главу, немој да му узимаш паре, јер живот му нема. Кад видиш да болеснику да стојим поред ноге, онда узимај паре.
Разболела се ћерка неког цара, па цар чувши за тог врачара-нареди да му се доведе. Пошто није хтео да дође, цар овразује војску да га принудно приведу.
Човек-врачар, видео је кумашина код главе ћерке-Светог Ранђела; па се овако обрати цару: „честити царе, живота нема“.
Цар молећи врачара да ће дати небројено благо, да би спасао живот ћерке-наведе врачара да му узме велико богатство, јер се његов кум сада померио да стоји болеснику над ногама, што је значило да царевој ћерки има живота.
Тако се тај човек вратио од цара веома богат као врачар. Једног дана разболео се врачар. Његов кумашин Свети Ранђел дође и код њега.
-Зар и мене куме, прозбори врачар.
-Наређење Господара-рече Свети ранђел.
-Куме да ме оставиш да још неки дан да мало поучим децу.
Оставио га кумашин. Тај човек спремио неки бункер да нико жив не може да уђе код њега. Ушао у просторију и легао да се одмара.
Свети Ранђел му је стајао над главом.
-Куме одкуд си дошао!
-Па видиш ли кључ на браву, ту сам ушао-одговори Свети Ранђел.
-Куме покушај да уђеш и у флашу, замоли га човек.
Свети Ранђел га послуша, па уђе у флашу-тако да је у њој и спавао.
Кумашин стави флашу на рав. Дуго прошло време- Народ се намножио. Нико не умире, јер нема Свети Ранђела да им вади душу.
Онда се састану Господ, Свети Петар и Свети Никола-да реше проблем.
Питали су где је Свети Ранђел. Договоре се да Свети илија створи велику грмљавину и олујне ветрове. За време олује и велике грмљавине, некако флаша са Свети Ранђелом, од потреса падне и разбије се-тако Свети Ранђел побегне из флаше и врати се код Господа.
Господ и Свеци га питали:“видиш што се народ намножио, нема ко да им вади душу“. Свети Ранђел оприча им догађај како се окумио са сиромахом и како је поступио са њим-како се тај сиромах обогатио.
Како га је ставио у флашу и како је био заробљен од тог сиромаха.
Господ одмах нареди да прво њему озме душу. Свети ранђел је одговрио: „иди ти, нећу ја“
-То је чича, заврши се прича.



11.
ПАСТОРКА И ЋЕРКА

Служила пасторка-сироче и ћерка на маћију-маћеху код једног старца.
Старац је на крају слуговања рекао:“ изаберите који оћете куфер“. Маћијина-маћехина ћерка је изабрала најбољи куфер, а пасторка најмањи куфер. Ишло куче с њим и говрило:“ав,ав,..., у пасторку куфер злато и сребро, а у маћину-маћехину ћерку змије“.
Кад су отишле дома, отворили су куфере, змије су изашле из куфера маћине ћерке и изеле је-па је одмах умрла.




12.
ВОДЕНИЧАР И ЂАВО

Био неки воденичар, па лепо свирао.
Свирао, тако воденичар, кад се одједном испред њега појави Ђаво.
Тако је Ђаво рекао воденичару, да га научи да лепо свира или ће да изгуби главу.
Воденичар је пристао на то, па су тако оба двојица пошли и узели труп и секиру.
Воденичар је ударио у труп са секиром.
Труп се тада отворио, а Ђаво је ставио прсти, а воденичар је извукао секиру.
Тако је труп ухватио прсте Ђавола, па је тако воденичар надмудрио Ђавола.



13.
ЦАР И ЦАРИЦА

Цар и царица нису имали децу, али је царица много желела да има децу, па макар родила и Змију.
Тако је царица добила сина, па је порастао велики момак и стигао за женидбу.
Отишли су код другог цара, нашли девојку и оженили га. Прошло је мало времена и свекрва пита снају:“снајо како ти са Змијом да будеш у другом стању“.
Снаја одговара:“мајко ноћу је најлепши момак на свету, кад изиђе у двориште, он обуче кошуљу од змије и опет настаје змија“.
Онда је свекрва рекла:“снахо, сакри ти ту кошуљу и да кажеш да је то свекрва изгорела“.
Тада она то учини. Онда он поче да куне:“ девет година да носиш то што имаш у себе и да ме штапом тражиш по целом свету“.






14.
ПАКОСНА МАЋЕХА

Био јдан човек, па имао сина, али се том човеку разболи жена и онда умре. Тај човек се ожени другом женом. Та злочеста маћеха је терала сина тог човека по душу.
Тако једнога дана се та маћеха разболи и затражи од тог човека јетру.
Човек обећа ће да закоље свога сина и извади му јетру за злу маћеху.
Тај човек се снашао и узео јетру од закланог пса. Жена-маћеха је јела јетру и оздравела, а човек је морао од зле маћехе да протера свога сина у шуму.



15.
ПАСТОРКА

Послала маћеха пасторку у ваљавицу-воденицу, да од црну вуну прањем направи белу вуну.
Испред воденице затекао деда-седи старац, пасторку како плаче.
Седи старац је упита:“ зашто дете плачеш“-она му одговори:“послала ме маћеха да од црну вуну напраим белу вуну“.
Старац утеши пасторку и рече јој: “јела ми искај в'шке и потуцај ги по косу“.
Он гу упита:“кво искаш, кво туцаш“-а она одговори:“туцам злато и сребро“.
Старац јој одговори:“Дабогда све по тебе ћерко ишло злато и сребро“.
Тако је пасторка постала веома богата и вратила се са сребром и златом из воденице кући код маћехе.
Маћеха увидела како се обогатила пасторка, па и њеној ћерци даде да од црне вуне напави белу вуну.
На исти начин је урадила као и пасторка. Али када је старац упитао:“ шта иска, шта туца по коси“-она је одговорила: „туцам гњиде и вашке“.
Онда јој старац одговорио:дабогда све по тебе биле гњиде и вашке“.
Тако се маћехина ћерка уместо златом и сребром из воденице вратила са гњидама и вашкама.








16.
ЦРНА И БЕЛА ВУНА

Пратила маћија-маћеха пасторку девојку у ваљавицу-воденицу да од црну направи белу вуну. Она отидне у воденицу-ваљвицу и тамо је плакала. Ел никако не могла да од црну напрај белу вуну.
Дојде деда при туј девојку и пита гу што плаче.
-Ма пратила ме маћија-маћеха да од црну напраим белу вуну.
-Ма остај тој дете, но јела ме поискај и потуцај в'шке по белу главу.
Деда гу питал:“кво искаш и туцаш дете“?
Она му овакој одговорила:“ дедо искам и туцам злато и сребро“.
На тој ће деда:“ ако дете, ако, нека такој по тебе све иде злато и сребро“. Отидне пасторка девојка дома сас злато и и сребро и исприча причу маћији-маћехи.
Ондак маћија-маћеха одма испрати своју ћерку у воденицу-ваљавицу да од црну вуну напраи белу вуну.
Све се исто догоди. К'д дедда пита маћијину-маћехину ћерку:“кво искаш и туцаш дете“?
Она му овакој рекне:“дедо искам и туцам, гњиде и в'шке“-а он јој одговори:“ако дете, ако, нека све такој гњиде и в'шке иду по тебе“.
Такој и беше. Код маћију-маћеху се дома врну њена ћерка пуна сас гњиде и в'шке.




17.
ЗЛОЧЕСТА СНАЈКА

Била два брата и једна сестра. Браћа су млого волели сестру. Али једна од снајке била млого завидна и мрзела је своју залву. Оне имале ночики, ал залвино било најбоље.
Док спале снајка узне на залву нож и искоља децу, иапушти вино и ракију, запали коњи у шталу и поново врне нож на залву.
Кад се дигну ујутру, сви се претуре и нађу на сестру крвав нож. Она плакала и рекла да гу изведу на раскрс

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

19.
РАБАЏИЈА И ЂАВО

Ишао је рабаџија из једног у друго село, па је на путу ноћу срео попа без главе, који се попео на кола. Но, тој не бил поп-него Ђаво.
Такосу се Ђаво и рабаџија заједно возили на запрежна воловска кола све до пред наиласка на пве куће у село. Чим су псета залајала, одмах су отерала ђавола.
Тако се рабаџија ослободио ђавола, па је у то село преспавао у мејану-кафану.



20.
ПОП И СЛУГА
Имао поп слугу, који је лепо свирао у дудуче-фрулу.
Тај слуга је чувао козе и кад год их је терао на пашу су по цели дан играле, док је он свирао дудуче-фрулу. Тако су козе увек доодиле дома увек гладне. Поп одлучи да прати слугу да види како пасе његове козе, те увек гладне дооде увече са пашу.
Кад је слуга почео да свира, све је заиграло-козе и поп и трње. Кад се поп вратио кући исприча попадији какао је било.
Увече су поп и попадија натерали слуга да им свира, али је им слуга поставио и своје услове.
-'Оћу, рече слуга-али да се поп и попадија попну на таван и да вежу чутуру на леђа.
-Да се попадија веже гребенцима за чешљање кучина-конопље и да се сакрије у вуну у ковчег.
Кад је слуга почео да свира у дудуче-фрулу, све се разиграло. Сви су се разиграли.
Тако поп какко је скакао-пао је са тавана и убио се, а попадија се убила од гребенци. Једино је остало живо попадиче.
Тако на крају слуга се оженио са попадичетом.



21.
ДВА ТРГОВЦА

Била два трговца. Један од њих имао лепу жену. Једнога дана се опкладе да провере колико је та жена била поштена. Неожењени трговац смишљао је планове како да придобије жену оног другог.
Био је забринут да неће успети у опклади. Нека баба му је рекла да ће му помоћи да добије опкладу.
Она је позвала ту жену код себе, загрејала воду и понудила јој купање.
Док се купала, баба је приметила да та жена има белег на леђима и то пренела трговцу.
Овај је то искористио да превари свог колегу, казавши му да је спавао са његовом женом и тако сазнао преко бабе за белег.
Мужу би жао да због прељубе убије своју жену.
Повео је са собом у планину. Дубоко су зашли у планину, па решили мало да се одморе.
Жена је заспала, а кад се пробудила видела је да је остала сама.
Пронашла је неке јабуке, појела их. Одмах су јој изашли рогови. Када је јела дивље јабуке, рогови су јој одмах нестајали.
Данима је лутала, а онда наишла на царски друм. Понела је са собом јабуке. Оне од којих изилазе и од којих нестају рогови, да их продаје, како би преживела. Отишла је на пијацу и продавала јабуке.
Наишла је царева кћи и хтела је да купи јабуке. Жена јој понуди оне од којих израстају рогови. Царева ћерка их купи.
Чим је царева ћерка појела те јабуке одмах су јој израсли рогови.
Цар је нудио велику награду ономе ко је излечи. Ова жена се пријави цару, да је она може излечити од рогова. Царевој ћерки је дала да поједе оне дивље јабуке од којих нестају рогови. Ћерка је појела те јабуке и рогови су нестали.
Цар јој одмах понуди награду. Она је од цара једино поптражила као награду да добије чин начелника у граду где живи њен муж.
Када је постала начелник града, одмах је наредила да се та баба и тај трговац одмах погубе-што је осрамотили пред мужем.
Свога мужа питала је као начелник града-где му је жена.
Све јој је признао-а да због велике љубави према својој жени, није могао да је погуби због преваре.
Када је као градоначелник града показала свој белег-онда је тек тај муж схватио да је то његова жена. Тако несрећна превара није успела да их раздвоји, па су тај муж и жена наставили да живе у срећном браку до краја живота.

22.
БАБА И ПРАСЕ

Баба и деда ранили једно прасе једно прасе, све док му на дупе не потекне маз. Таг ће да га закољу. Баба била ђавол, па му пљунула на дупе и заклали прасе сас деду.
Док га пекли, пратила је деду да сас решето донесе воду од извор. Такој је деда сас решетоотишал по воду.
Деда немог'л с решето да завати воду од извор.
'Челица пролетела и казала му:воском дедо, воском“.
Деда се цел д'н мучил и баба је за тој време појела прасе и заклала кучку.
К'д је деда донел воду од извор, баба се претварала да је болна.
Ете с'г гу нешто спопело, разболела се и легла у кревет-а деда тражил тој печено прасе.
Баба била ђаволста, па му дала месо од кучку.
К'д деда искочил напоље и мамил кучку да јој даде коске: „Шара. Шара на ти коске..“
Баба му из кревет одговарала:“кучку мамиш, кучку једеш, Шару мамиш, шару једеш..“.


23.
СИН И ЗЛА МАЋЕХА
(Ромска прича)

Био један човек коме је жена умрла, па је сам остао са сином.
Онда се тај човек преожени и узме другу жену, која је била маћеха његовом сину.
Та жена је била зла, па је терала његовог сина по душу да ради. Једнога дана та маћеха рекне своме мужу да је много болесна и да једино може да оздрави ако поједе јетру од његовог сина. Отац је је волео сина и није ништа знао шта да ради.
Сети се некако па закоље једног пса и узме његову јетру, па је даде његовој жени-маћехи да је поједе. Тако је зла маћеха оздравила.
Отац да би спасао сина од зле маћехе, морао је свога сина да отера од куће и одведе негде у шуму и тамо га остави да живи.



24.
ПРОЗЕВУШКА

Прозевао се један човек у возу и жена је то гледала-па се и она прозевала.
Али до ту жену је седео њен муж, па када је то видео одмах је одвео да је беси у шуму.
Кад је одвео у шуму и гледао је од дрво до дрво а жена је гледала и рекла: „што идеш од буку до буку, ако ме бесиш“.
Муж јој одговорио:“Бесим те што идеш од човека до човека-ко прозевушка“.



25.
МАЈКА И СИН

Живели мајка и син на село. Једнога дана пође мајка у град на пијацу и рече сину: „Немој да једеш ово из тегле на орамну, јер то је отров“-а уствари је било слатко.
Мајка га још саветовала да добро чува воћњак од лопова и пази да квочка не напусти полог.
Мајка затим оде у град, а син оде да чува воћњак. Отприлике тада и квочка устаде са полога и оде у воћњак.
Кад је виде одговорни син-појури је, дебелом граном замахну према њој, колико да је уплаши, не би ли се опет вратила да лежи на јајима.
Међутим, грана је погоди, и од ударца квочка угине, те младић одлучи да је испече. Пошто је стави у рерну, оде у подрум да наточи вино, али у тај мах наиђе мачка и зграби квочку.
Младић појури мачку, али кад се врати у подруму, вино је већ сво истекло из бачве.
Да би прикрио штету, он поспе брашно по читавом подруму, затим оде до полога на коме је квочка лежала на јајима, и да се не би охладила, седе на њих.
Када, на своју несрећу, учини још једну штету и њих поломи.
Оде да види шта је са трешњама у воћњаку, али комшиска деца су их већ све покрала.
Када виде колико је штету направио, онда одлучи да се отрује.
Оде до ормана и поједе теглу са слатком за коју је мислио да је отров.
Када је мајка дошла, имала је шта и да види. Њен син баш је добро сачувао кућу.


26.
КОЊ СА ОСАМ НОГУ

Ишла два дечака из школе и водила разговор о коњима. Тада ће један дечак другоме поставити питање:“ Колико ногу има коњ?“
Овај други дечак одговара:“ Има осам ногу“,
Па како то рече први, док га други са чуђењем само гледа.
Па овако:“две предње, две задње,две леве и две десне, па то ти је укупно осам ногу“-рече други дечак.




27.
ЗЕТ И БАБА

Била нека жена много лења. Увек мужу пред спавање говорила:“ ајде муже, ја рано да легнем а ти рано да устанеш“.
Ништа није хтела да ради у руке. Муж није знао шта да ради. Отишао зет код бабе-таште на савет.
Она га овако сватеовала: „Узми једну сировицу, па удри уздуж, низдуж и попреко, па ће да она стигне на далеко“.
Зет је тај савет послушао и уради све то.
Али му жена побеже од куће-па пде код своје мајке.
Наравно мајка је одмах истера од куће да си иде код свога мужа, да му се одмах врати кићи.
Ћерка виде нема куд, па се врати свом мужу. Одмах се поправила као жена. Обављала је све послове код свога мужа. Више није била лења.







28.
ЛЕЊА ЖЕНА

Била једна лења жена, није ткала и по цели дан лежала на набрдила и тако спавала.
Њен муж је целог дана носио дрва на рамена из планине. Кад год се враћа из дрва, затекао је како спава.
Муж је љутито обруси:“Шта је бре жено, кад год се вратим из планине, ти увек спаваш, што не ткајеш, што радиш“.
Но, она се увек правдала, како ето целог дана сама ткаје и од замора се ко бајаги тако успава.
Муж да би се уверио да је она лења жена, присети се, па узме савељку и понесе је са собом.
Кад се вратио из дрва, он је поново затекао своју жену како спава на набрдила разбоја за ткање.
Тада муж рече жени: „Жено где ти је савељка?“
Она му одговори: „ савељ, девељ, с'г суну те нема, туј беше“.
Тада је муж добро премлатио, па више није смела да лаже свога мужа. Поправила се и више није била лења жена.
-наствак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

29.
„ЛИПОВИ ОРАСИ“

Нека жена се увек правила да је болесна. Тако лагала мужа да би код ње долазио њен швалер-љубавник.
Викала мужу:“Море муже млого сам ти болна, чула сам за лек „Липови ораси“.“
Тако увек слала мужа да јој набере „липови ораси“-а у међувремену јој је долазио швалер-љубавник у кућу.
Мужу нешто постаде сумљиво.
Опет жена послала мужа да набере „липоови ораси“ да лечи своју жену. Док је љувбавник био код жене, муж је донео „липови ораси“ и сакрио се на таван.
Тада
Жена са љубавником у кревет је почела да пева:“Пратила сам га, пратила у „липови ораси““-а муж са тавана је одговарао:“Чујте ми, чујте ми, моји лепи товари“.

30.
ЛЕЊА ЋЕРКА

У току лета мајка са ћерком је сакупљала летину на њиви.
Мајка је ћерку карала-терала, да сакупља сво класје од пшенице на њиви.
Ћерка је била лења и изговарала се:“Мајко ја ћу да се ујесен удајем, баба ће да умре, куче ће да липше и за тебе ће да има“.
Међутим, кад је дошла зима-баба није умрла, ћерка се није удала и куче није липсало. Нестао је хлеб.
Ћерка је кукала а мајка јој викала:“У ћереко, колики ти је глас“.
Ћерка је одговарала мајки:“Леле мајко куде је тај клас“



31.

МУЖ И ПРЕПРЕДЕНА ЖЕНА
Једна жена је прела и што је напрела, све је стављала у кацу.
Али она би увек напрела једно вретено и увек то показивала мужу.
Тај муж је био веома глупав.
Кад је показала напредено вретено вуном, наредила је своме мужу да нађе мотовилку да смота предиво од вретено на мотовилку.
Кад је муж отишао у шуму да потражи да одсече и направи мотовилку-његова жена га већ тамо претекла.
Она је отишла тамо у шуму и повикала на глас:“ Тодоре, куј сече виле мотовиле, нек иде одма дома, жена ће да му умре на девет детети“.
Муж се уплаши и потрча дома. Жена га већ претекла у кућу и питала га:“Где су ти мотовиле?“
Муж Тодор јој одговори:“ Јао жено нешто поче да вика по шуму о Тодоре, куј сече виле мотовиле нек иде дома ће му жена ум,ре на девет детети. Ја се уплаши и дојдо одма дома“.





32.
ЛЕЊА ДЕВОЈКА

Била нека лења девојка. Мајка је сваког јутра терала да ради разне послове у кући и пољу.
Колико је мајка терала -она толико није хтела да ради.
Једног дана јој мајка рече: „иди одавде из куће, лења си и више мсе не враћај“.
Девојка пође у шуму и одједном угледа старицу. Кад јој се приближи, старица је упита: „девојко где си пошла?“
Девојка јој одговори:“ Истерала ме мати из куће!“
Зашто те истерала-упита је старица.
Девојка јој одговори:“ Зато што сам лења.“
Старица јој рече:“Ајде ти са мном код мене“.
Оне су отишле тамо. Кад су стигле, старица је уведе у једну собу и ту је закључа.
Затим старица загреје воду, оде до девојке и попари је. Девојка је плакала а старица јој рекла хоћеш ли да будеш лења. Девојка одговори:“ више нећу никад да будем лења“.
Старица је пусти и она оде кући..
Кад је стигла, замолила је мајку да уђе. Она је пусти. Девојка је мајци све испричала по реду и рекла јој да више никад неће бити лења.
Од тада девојка више никад није била лења.


33.
ПАНАЂУР ТИЈЕ

Неки муж много тепао своју жену, а она му је је стално закокрђувала и на то му одговарала:“Немој да ме тепаш, панађур тије, панађур мије, очи су на мене, очи су на тебе, бирал си ме, бирала сам те, гледала сам те, гледао си ме и више немој да ме тепаш“.
Од тог дана муж је престао да тепа своју жену.


34.
ДЕДА И УНУК

Узе деда свог унука. Метну га на крило, па му са гуслама певао шта је некада било.
Тако деда унуку је певао српске јуначке песме-песме у јунацима и биткама.
Упита унук деду:“ Деда што ти је бела коса“.
Деда од мислости овако свом унуку одговори: „Прао сам је шездесет лета па је побелела“.


35.
СТАРАЦ И СНАЈКА

У једној сеоској породици некада давно живео је старац, који је сметао снајки његовог унука-због дужине живота у старости.
Пакпосна снајка његовог унука смислила је како да га се отараси. Да би пре са њим окончала и отерала га са овога света-хранила га коричком-кором ражено овсеног хлеба, док је за себе остављала „срединку“ од хлеба.
Хлеб је печен у црепуљи под вршљиком на огњиште. Онако врућ хлеб, када је деда узимао кору од хлеба, деди је приала оваква храна-па се зацрвенио у лицу и „пуцао“ од здравља.
Пошто је снајка узимала „средину“ врућег хлеба, онда је то било лоше по снајку. Тако се снајка разболе и умре а старац је наставио и даље да живи.


36.
ПОП И СЛУГА (2)

Пошли поп, попадија и слуга у варош на пијац. Дошли до ћуприје и ту решили да коначе. Тако ту легну да преспавају. Прво легал поп, па попадија, па слуга. Поп разговарал сас попадију како да ћушне попадија слуг да се омакне и удави у реку. Тој чул слуга, па легне у средину између попа им поадије. Поп мислил да је слуга и ћушне си попадију те се она удавилоа, а слуга је остал жив.Одма побегал од попа и нашал си другогаб газду, а поп остал без попадију.



37.
БЛАГОСИЉАЊЕ

Један сељак у стара времена благосиљао другог на шаљив начин да буде срећан и дуговечан.
Да се у здравље ожени, да му Бог да три сина и да ги сви ишклоује.
Да један буде доктор, други апотекар а трећи поп.
Доктор да преглеђује нероткиње, а апотекар да ги трује а поп да ги опоује.
Он као отац да буде гробар, па да ги закопује. Па такој сви да зараде паре.




38.
ПОПОВ САВЕТ

Једна жена је ставила да ткаје, али није могла да га изаткаје за дуго време.
Ткала је читаве две године на разбоју. Није знала како да изаткаје то на разбоју па је онда једнога дана наредила своме мужу да зове попа да јој чати.
Кад је поп дошао њиховој кући, одмах је подучио све у послу да уради по кући, па тек онда да ткаје.
Поп јој овако рекао: „Стави црепуљу па т'г ткај“, нарани свиње па т'г ткај, омеси 'леба па т'г ткај“!
Жена је послушала савет попа и тако све на време постигла у пословима куће и изаткала то на разбоју.



39.
ПОМАКНУШЕ МЕ НЕИЗМАКНУШЕ МЕ


Била једна веома размажена девојка у село-али веома лепа.
Родитељи су се бринули како ће да удаду своју кћер. Дошло време за удају девојке. Дошли просци у кућу, па се погађало око мираза и око свега осталога што следује по обичајима око прошевине и свадбе.
Девојкин отац је свом пријатељу рекао да девојка има само једну „ману“:“навикла да се измакне и примакне на столицу троношку уз огљиште“.
Ето тако смо је навикли да је примацињамо и измацињамо на троношку столицу са огљишта.
Отац момка му одговори:“У прикане, ништа небрините, све ће бити у реду, јер је девојка без грешке а и добар мираз давате за девојку“. Девојка се вата за око нашем момку, а девојку вата око за момка, па све остало прикане није ни важно.
Тако се спријатељише, направи се свадба и девојка постаде млада невеста-снајка у момковој кући. Поче да тече редован живот у кући .
Тако увече кад се почели скупати око огњишта, свекар донесе троношку поред огљишта и примакне је до огњишта да се греје.
Свекар је био спремио добра букова дрва за ложење ватре на огњишту куће.
Спреми дрва и добро накладе огањ на огњиште. Стављао је што више дрва. Ватра се ширила, пламен је био све већи и већи.
Снајка је седела на столицу троношку и говорила: „Примакнуше ме, не изм,акнуше ме,....., „.
Свекар је још ложио ватру на огњишту. Снајка је стално понацљала ову реченицу: „примакнуше ме, не измакнуше ме“-па када је почела да се пали вутара на снајку, одједном је скочила са столице троношке и побегла од ватре на огњишту.
Од тада више снајка није тражила да се примациња и измациња на столици троношке поред огњишта.
Дошли пријатељи у гости, па се распитали за своју ћерку-па се чудили како више њихова черка не тражи више изимицање и примицање на столици троношки поред огњишта.
Уз мезе киселог купуса из каце, сира и планинског кромпира, два пријатеља су се весело смејала и уживала у срећи своје деце.
Постоји навика-а и одука, у шали рече прикан свом пријатељу уз веселу здравицу за срећу младунаца, њихово здравље и дуг живот, да „обеле као беле планине“.


40.
СТАРАЦ СА ФЕЊЕРОМ

Тако једнога дана усред бела дана један старији човек са седом брадом у село, ишао усред бела дана и од муке није знао шта да ради да пронађе правег човека који је истински вредео у том селу.
Узео је лампу- „фењер“ запаљен и тако га носио кроз село. Неки су га гледали и чудили му се. Неки га називали будалом. Један од знатижељника сељала онако се усуди па га упита: „Јел пријатељу која те мука натера да усред бела дана носиш упаљену лампу и кога ти то тражиш.“
Мудри старац одговори:“ Упаљеном лампом тражим људе“.
На то ће радознали сељак:“ па нема потребе да их тражиш, они су свуда око тебе“.
На то ће мудри старац:“ ма и ја видим људе али међу њима ниме аниједан човек“.
Данас је тешко наћи тпог ЧОВЕКА кога је тај старац тражио „фећером по селу.

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

41.
СТАРАЦ И УНУК

Некада у давна времена када су се људи у планини бавили сточарством-живело се дуговечно.
Пошто су тада старци сметали у породицама, јер су се требало хранити, нису били на услузи племснским задругама, онда се због дужине живота и терета заједници, прислино одводени у долинама.провалијама, где су их тојагама убијали.
Тако једнога дана отац поведе и свог сина,унука и старца, како би присуствовао убивању тојагом-штапом у тој провалији у планини.
Када је отац узео тојагу и и пошао са намером да убије старца, онда се унук окрену према њему и рече:“ оче остави деду, немој да га убиваш, јер ћу том тојагом ја и тебе да убијем кад остариш као сада деда“.
Отац послуша поруку сина-мало размисли па поломо тојагу. Онда узме унука и деду и врати их кући.
Верује се да од тада се старци нису убивали када остаре, него су се пуштали да умирају природном смрћу колики ми је животни век.
Наравно и данас се верује да зато деде највише воле своје унуке.



42.
БАБИНИ МЛАДЕНЦИ


Одкарала баба јарци на планину на младенци. Оно било пола метра зелено омлађе.
Саса јарци сњу отишло је и њоно куче. Падне голем снег у планину, па затрпа и бабу и јарци и куче.
Баба, јарци и куче се скамене у снег. Баба се некако такој подигне из снег и почела да около вика овакој: „емци, емци, бабини младенци“.
Такој што је баба остала жива и што је викала:“емци, емци, бабини младенци“-од памтивека се по тој баби слкаве Младенци. Тој је д'н што га славе двојица млади к'д се узну и напраје свадбу
Т'ј д'н се и д'нске слави свуд у наш крај и по села и по варош у Власотинце.


43.
ЦРНА ЧУМА

Били Девет брата, једна сестра, мајка и татко. Сестру тражили да се удаје преко Црно Море. Сестра неје хтела јер било много далеко и не би могли да вој дооде. Мајка вој рекла да се удаде јер сваки ови ће дође за годину и једна година сас мајку и татка.
Она пристане и удаде се. Наишла црна чума.У међувремену сви помру само мајка остане.
Сестра стално плакала и Богу дожалело и створи вој најмлађег брата.
Он дође код њу у гости и она да му даде ручак. Он вој рекне да не може да се жури. Он рекаја на сестру да пође сас њега дома. Али кад су дошли близу до кућу она видела десет гробова и питала брата чији су то гробови. Он вој рекне да су тој гробови на браћу и на татка и он се изгуби.
Она дошла дома и викала мајку. Мајка вој подивљала кад гу она повикнула. И рекла да је туј Лена њојна ћерка- како су се саставиле такој су ги мртве раставиле.
По истинитој причи у овим крајевима је 1710 године владала „црна чума“(колера)- па је све живо овде однела. Нестајала су читава села. Па су се т'г исељавали у Бугарску, Пирот, Влашко, Знепоље.
По овој причи и има село Ленове у Бугарској по Лени које се населило од тој време –бегањем од чуме- а и у село Дејан заселак Ленове; а д'нске се вика село Горњи Дејан, а има и махала Левеново,а у старе карте с си стоји када је Власотинце било среско место-Дејан општина са засеоком Ленове.
Такој је и овај тужна прича о чуми, Лени и девет брата истинита у нек'д тешко време за живот у овија крајеви под турско ропство.
Запис: 1976. године село Орашје и децембар 2008. године село Липовица Власотинце


44.
KУМ И ДЕТЕ

У току зимских месеци на село, дође кум код кумашина у госте. Тако се на тим сусретима ћаска о свакодневним бригамљ и невољама које су пристне у планини живота на село.
Тешка оскудица живота је погађала и малу децу. Често се за кума у оскудици чувало барем једно јаје да му се попржи у тигању и тако угости.
Тако и овог пута кумнашинка је узела то једино јаје, па га попржила куму у тигањ за ручак, како би га угостила. Кум јепо важности био полсле Бога код побожних планинских горштака. То поштовање је имало и своје корене у традицији српског народа.
Кад је кумашинка поставила на софру са троношкома онај тигањ са јајетом, мало дете је почело да плаче чим је видело оно јаје у тигању-спремљено за кума.
Када је мајка угледала како јој гладно дете тужно плаче за јајетом у тигању-некако се снађе да га утеши:“де сине ћути, не плачи, кум не ала да поједе цело јајце“
Наравно да је кум схавтио поруку сиромаштва и потребе детета, па се нашао у недоумици шта да уиради. Некако се снађе па рече:“Е па моји кумашини испричамо се, захваљујем се на ручку, јер нисам гладан“.
Затим је са троношке устао и отишао кући.
Тако је дете престало да плаче за то једино преостало јаје у тигању.



Басне


45.
ЛИСИЦА И МЛАДА НЕВЕСТА

Била нека свадба, а лисица отишла на свадбу у кућу-где се млада невеста шетала.
Викала по лисицу да не прави штету, а лисица је казала:“ако ме јуриш, ја ћу да кажем млада невеста „прди“(пушта гасове)“.
Онда млада невеста појуру лисицу, а лија се укачи на кров куће, где је посматрала кувара како кува јело, а затим се бацила црепом у кот'л са јелом кроз оџак-димњак.

46.
ЈАЗАВАЦ И ЛИСИЦА

Ишли лисица и јазавац у друштво кроз шуму. Тако наишу на кљештљ и ту се лисица ухватила. Јазавац је научи да када доже газда, нека игра око њеега па ће мисли да је питома и он ће да је пусти из замке-кљешта. Тако и би. Други пут се лија ухвати у железо-кљешта, па је јазавац научи да када газда доже да се направи мртва и тако ће да је пусти. Тако се и догоди. Ишли тако ичли кроз шуму Јазавац и Лисица, па се Јаза ухвати у замку-кљешта. Лисица се томе радовала, па скакала око њега на једну ногу, па на другу ногу.. Јазавац је позове као бајаги да јој нешто шапне и превари је те се и она ухвати у замку-кљешта, кога у шуму зову и железо. Тако је јазавац ухватио лију и када је газда наишао, он рекао држи је газда. Тако је газда убио лисицу и баби направио оковратник од њене коже.




47.
ВУК И ЛИСИЦА

Путовао неки рабаџија и успут сретне умртвљену лисицу на пут, па је затим убаци у кола, а у кола су биле рибе-које је терао кући за славу.
Лисица те рибе наниже на врат и побегне из кола, а успут је сретне вук и упита је: „Лијо где си набавила рибе?“
Лисица вуку овако одговори:“ нахватала сам их у видрошњак-доњег воденичног кола на воденици код воденичара “.
Лукава Лија покаже вуку, одведе га код воденице-испод доњег воденичног точка, стави му реп у воду и нареди вуку да чека рибе из воде.
Како је био мраз, вуков реп се занрзо у воду. Вук се секне и откине реп. Онда Лија реши да лечи вука и каже му:“ја ћу јурити кокошке, а ти ће да украдеш повесмо од конопље“.
Кад вук украде повесмо, лисица му од њега стави реп-онда она накладе велику ватру и рече:“ е сад ајде да прескачемо преко ове ватре“.
Она је прескакала около, а вуку је казала:“ куме вујо, скочи преко средине“.
Вук послуша, скочи преко средине, упали му се реп са повесмом конопља.
Поново Лија га повела да га лечи у плеву, где су људи врли жито на гувно.
Лија га овако лечила:“ајде куме вујо ваљај се по плеви па ће да оздравиш“.
Вук то и учини. Ваљао се по плеви, набије му се плева и осиљке у реп, да би потом се разболео и угинуо.



Шаљиве приповетке


48.
ЋИРИЛИЦА И ЛАТИНИЦА

Један милиционер је регулисао саобраћај у граду, док је други контролисао саобраћај на излазу из града. Тако је један возач прекршио саобраћајни пропис, па га заустави овај први милиционер и од њега потражи исправе. Погледао је и видео да је исправа била написана латаницон-коју није знао, па онда упозори возача речима:“ само ти настави да возиш без плаћања казне, али тамо доле те чека други полицајац који знаје латиницу-видећеш ти милога Бога или плаћај казну или немаш куд“. Безобзира што је милиционер био неписмен-као планински горштак, ипак, снашао се у незавидној ситуацији-да обави своју дужност милиционера како ваља.




49.
НА ИСПИТУ

Био један човек по имену Цветко-„милицајац“, планински горштак, који је сишао са планине и постао полицајац.
Наравно тада је требало да се предходно полаже полициски испит за милиционере.
Тако је Цветко отишао са својим другом Миланом да полажу тај испит за полицајце негде у половини 20. века.
То су била времена неписмености и простаклука у власотиначко црнотравском крају. Тако на испит за ,милицајца први је изашао да полаже испит његов другар Милан. Приошло тако неко извесно време. Милан изађе из просторије у којој се полагало-онако задихан и срећан што је положио испит.
У ходнику полициске станице у власотинцу, Цветко „милицајац“ се нерворно шетао-па онако уплашено приупита свог другара Милана.
- јел буразреу Милане, ама шта те питаше?
-на то ће Милан Цветку: „Питаше ме шта је домовина“.
А на то ће Цветко-а ти шта им рече!
Милан му одговори: „реко им да је домовина наша мила мати“.
Тако после Милана уђе и Цветко да полаже милициски испит пред комисијом.
Један од чланова комисије га упита:
-Ајде Цветко кажи шта је домовина?
На то ће Цветко онако као из топа дати одговор:
„Домовина је Миланова мила мати“.
Сви чланови комисије грунуше у смех, па му рекоше-ајде Цветко иди положио си испит.



50.
ИЗГУБЉЕНИ НОВАЦ

Једне вечери је Цветко милицајац изгубио новац на аутобуској станици. Када се светка упалише-Цветко отиде да га тражи пред кафаном. Приђе тако неки пролазник-па га упита:
-Јел цветко шта тражиш?
Тражим новац-рече Цветко.
Па где си га изгубио?-упита га поново пролазник.
На аутобуској станици-одговори Цветко.
На то ће пролазник:
-Што не идеш тамо да га тражиш, него овде испред кафане.
На то ће Цветко:
-Зато што овде има светла,а тамо нема.
Цветко милицајац настави и даље пред кафаном да тражи свој изгубљени новац.





51.
КАЗАНЏИЈА ВЕЉКО

Вељко је много волео мракију, па је купио казан за печење ракије. Тако, по обичају, после куповине казана, Вељко позва комшије због куповине казана да се мало почасте.
Наравно да је Вељко са комшијама мало више попио-па реши да опроба какав је казан. Али, у припитом стању је заборавио да сипа комине из каце и подложио је празан казан. У тој радости, Вељко је ложио и пио, а да уопште није приметио шта је урадио.
Наравно, тако чекајући да из луле потече првенац ракија, а да уопште није приметио шта је урадио.
У чекању да ракија потече, није ни приметио да му је казан изгорео. Тако се завршила прича са Вељком и његовим казаном за печење ракије.



52.
MAГАЦИОНЕР И ПОПАДИЈА

После другог светског рата у село Добровиш, магационер је шврљао са попадијом. Тако једне ноћи пође магационер код попадије, али се те ноћи непланирано поп вратио пре времена кући.
У мраку ноћу магационер је лупао на прозор да му попадија отвори, али уместо попадије на прозор се појави поп.
Магационер водевши да се нашао не „небраном грожђу“, некако се снађе и узвикну:“Попе уватише ме!“
Поп ће на то: „Како бре те уватише!“
Магационер онако прибрано одговори попу:“ Ма 100 хиљаде динара мањак имам у продавницу“.
На то ће попадија:Попе дај иди донеси тих 100 хиљаде динара и дај му, знаш да је то наш човек и није у реду да иде у апсу због тих пара“.
Поп послуша попадију, те оде и донесе те паре и даде их на руке магационеру.
Тко магационер узме те паре и оде. Попу ем одоше паре и приде уз попадију, коју је магационер био већ присвојио као своју жену.

Тако је у крају остала шаљива узречица око попа и магационера:
„ем ти дадо жену, Па још и приде у парама“. Што се то поклапа са старом народном изреком у овом крају:“где иде јуне, туј иде и јуже“.






53.
КОМШИЈЕ

Били двојица комшије који су млого живували, јед'н је имаја убаву козу а други убав шњивар.
Коза је сваки д'н ишла у комшиски шљивар и гулила кору од сливе. К'д тој виде газда од шљивар увати козу и одведе гу дома. Дуго је смишљаја кво да уработи а да се непосвађа саса комшију.
На по&#

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-
53.
КОМШИЈЕ

Били двојица комшије који су млого живували, јед'н је имаја убаву козу а други убав шњивар.
Коза је сваки д'н ишла у комшиски шљивар и гулила кору од сливе. К'д тој виде газда од шљивар увати козу и одведе гу дома. Дуго је смишљаја кво да уработи а да се непосвађа саса комшију.
На послетку узе кљешта и козу извади зуби. После вађења нити је коза оћала нити могла да једе и почела је да мршави. Пошто њојзин газда неје знаја што му коза неједе па се пожали на комшију и пита га кво да работи.
Комшија зубар је знаја што коза мршави па му рече да гу закоље. Газда привати савет и одма гу закоље. Заједмно су изели месо и т'кој су решили заједничку бригу. Комшиски односи су остали непромењени, ал једна коза извукла подебел крај.
А ви размислите које је тој.



54.
„НЕК И СВИЊЕ ИЗЛИПШУ“

У једно планинско село разболела се прасићи једне лепе сељанке. Она се уплашила и потражила је помоћ од првог комшије.
Комшија, ко комшија одавно бацио мерак на њу и сада му се указала прилика да ту шансу искористи.
Комшика позва комшију да нешто ппомогне да се прасићи спасе од болести.
Комшија уђе у авлију комшике па јој рече:
„Не секирај се комшике, ја знам да бајем и спасићу ти прасићи“.
На то ће комшика:
„Само ти бај комшија да ми спасиш прасићи да не полипшу“.
Онда комшија нареди комшики да уђу у кућу, па јој онда нареди да подогне сукњу и поче да баје:
„Од пупче, до рипче, прасе да не липше, од пупче до рипче прасе да не липше,...“.
Тако бајући редом комшија је толико загрејао и надражио комшику да је она на крају бајања рекла:
„Море комшија турај га, па нек и свиње излипшу“.




55.
ЦРНОБАРСКА ПРИЧА

Црнобарски овчар чувао овце и козе на колибе. Понео р'жен 'леб и сирење у торбицу па га окачио на буку.
Али наиде неко овчарско куче и појело сирење. К'д видел овчар да нема сирење у торбицу, увати куче и поче да га сас овчарску тојагу тепа.
Куче је цвилило, урлало од муке и почело да сере суртуци.
Штапом га је ударал и наглас с драл:“не сери ретко сирење, моје сирење неје такво, јел си га појел на велије, па га такво и исери на велије“.
Ову истиниту причу је испричао Васиљко бонбонџија из село Крушевица.




56.
СВИЊА ПРОСИПАЛА КАНТУ МАСТИ

Некада у комунистичком времену било је тешко да се запосли дете радника или сељака у друштвеним предузећима, без „дебеле везе“ или без „ујку“ на високом партиском или државном положају у општини или неком предузећу.
Тако један сељак из једног планинског села, одлучи да путем мита окуша срећу да бзапосли свога сина-кога је мукотрпно школовао уз печалбарски рад.
Дође некако до „главне везе“-директора и оденесе му канту свињске масти.
Прошло време конкурса и сељак одлучи да поново оде до директора и види да ли му син био примљен на конкурсу.
Сиђе сељак са планине пешице, прешавши више десетина километара у једном правцу, онако сав прашњав у гуменим пиротским опанцима
До предузећа,
Онако снебивајући се, мало стидљиво, почука неколико пута на врата секретарице-која му одговори: „Напред уђите“.
Сељак се мало прибра, па онако испод погледа, упита секретарицу: „Могу ли до директора“-изусти кроз глас онако онако стидљиво.
Секретарица онако љутито сељаку обруси:“ Ајде погледај какав си, бежи бре ељачино напоље, видиш да је директор у послу. Иди у ходник и чекај на ред.“
Онако постиђен, сељак печалбар, шпнизно изађе напоље у ходник просторије предузећа.
Није се предавао. Оде у кафану на једну љуту шљивовицу ракију, па се усили-онако сав разбарушен и разјарен упаде код секретарице.
Бесно вичући на глас:“Докле бре да ја чекам, краве ће ми дома чекам
Гладне полипшу, свиње остале ненарањене, овце непуштене на пашу, стока ће ми полипше-док ја чекам овде на ред“.
Секретарица увиде да нема шале са сељаком печалбаром, па га најави код директора на разговор.
Сељак се мало прибра, онако горштачки се успарви, уреди мало косу, затегну гуњче, подиже растргнуте панталоне, па се спреми да уђе код директора.
Сељак је помислио-брате нема шале, иде се код директора. Онако увијајући се скину капу, претура је по рукама, онда закуца одмерено руком на врата директора три пута.
После одговорног одговора директора:“уђите“-сељак уђе у канцеларију директора.
Добар дан-рече сељак, онако ломећи руке, са озареним лицем да ће чути добе вести од директора око запошљавања његовог сина.
Мучна тишина настану. Директор онако ноншаланто подиже главу и сељаку рече: „Од запошљења сина нема ништа, шта можемо, дошла свиња и просопала канту масти, што си ми је дао“.
Сељак-планински горштак, бистрог ума иако неписмен, схвати у чему је ствар-све му беше јасно.
Онако збуњен изађе из канцеларије без поздрава и схвати да је неко дао више од њега за запошљавање, па му је тако син остао без запошљења.
Полако безвољно сељак стави капу на главу, па нечујно изађе из директорове канцеларије.
У граду Власотинце посврши неке његове работе по бакалницама, па путем уз брдашце Бели Брег, псовао је све редом по списку.
Ништа није вредело . само је себи мало давао одушка. Значи без мито се ништа не може-мрмљао је у браду сељак сам за себе гласно, док је себи скраћивао муке до повратка у планину.
Тако је и данас остала изрека: Рече ли му што те мучи-ма реко му све уз Бели Брег“



57.
ПРИЧА О ЦРНОЈ БАРИ

Црна Бара место на висини. У село су људи много фини. Сачувај се боже те финоће, свака жена свађати се хоће. У Црну Бару свака жена воли „политику“, трипут дневно иде код комшику.
Кад се у комшилуку жене скупе, све причају од наше селске мангупе. Селску „политику“ доноси им цура, то је брате ћерка нашега пандура.
Поред селских жена, свађају се и њини мужи. У село Црна Бара сваки дан се по неко тужи.
Суднице су увек пуне, па се наше село тиме дичи. Што се у Црној Бари бави свако неком „политиком“.



58.
ТОТИЈЕ

У времену под бугарском окупацијом у другом светском рату постоје многе догодовштине. Једну од њих је испричала баба Роска удата у Кружевици у породици Ивановић-из Равнога Дела, рођена 1900.године. Многи да би лакше подносили тешкоће под бугарском окупацијом „сарађивали“ су и са бугарима и патизанима и четницима. Некада у сналажењу се и извлачио дебљи крај. Тако су „сарадници“ бугарске власти из села Рамни Дел одлазили у село Доњи Дејан да примају брашно-као верност бугарској власти. Међу њима је и био Милан „Гулавеза“-чувени музикант кланеташ у Горњем Повласињу. Тако Милан је редовно одлазио запрежним колима-воловским по брашно код бугара у Доњем Дејану негде у време под бугарском окпуациојом-све до 1944.године, са осталим мештанима из свих суседних села. Бугарин који је делио брашно у џаковима-врећама, увек је свима постављао иста питања о броју чланова породице и по томе се делило брашно. Тако бугарин је увек питао Милана „Гулавезу“-„за кога узимаш брашно“-а Милан је овако одговаро:“За мене, моју жену, мојега сина Цанка и Тотије“. Тако је стално Милан „Гулавеза-уместо за три члана породице, добијао брашно за четири члана породице. Тог „четвртог“ члана „Тотије“.Милан је касније скупо платио. Наравно да „Тотије“-одвојено значи:“ то ти је-нема више“. Неко је од сељана подказао Милана „Гулавезу“ бугарима да их вара у добијању брашна за измишљеног члана породице „Тотије“. Тако када се Милан „Гулавеза“ појавио за следовање брашна од бугара-бугарин га упита:“За кога узимач Милане брашно“. Милан исто понови списак чланова породице-али бугарин обавештен о превари, преупита овако Милана:“па ко ти је тај Тотије“. Милан нема куд рече-па то значи да нема више чланова породица. Бугарин Милану нареди да скине панталоне и јавно га пред свима ишиба бичем по туру 25 батина. Тако су проћли „Тотије“ и Милан „


59.
ЕВО НОСАЧА

На жележничкој станици у Београд, већа група печалбара циглара и зидара из власотиначко-црнотравског краја је чекала мало дуже воз за Хрватску у печалбу.
Да би се прекратила досада чекања, да се прекрати време, тражили су неку забаву. Тако су неки изигравали носаче путних кофера са жележничке станице.
Тако један од њих је ишао поред већ пристигли воз и наглас вика:
„Ево носача, ево носача...“.
Једна лепа госпођа београђанка му понуди своје веома тешке кофере да их понесе до стана у Београд.
Наравно печалбар прихвати љубазно понуду госпође и тако су кренули од станице узбрдо балканском улицом.
Ишли тако ишли, али се пут одужио, а ставри су биуле претешке, па дотични печалбар онако љутито с а ставрима рече госпођи:
„Госпођо, ја сам мајстер, 'бем ти твој кофер, у џеп носим метер..“
Баци госпођи кофере на улицу и брзим кораком се врати на жележничку станицу, где је уз смех и са причом о догодовштини о београдским носачима подсетио остале печалбаре да се више никада не сете да изигравају носаче кофера на жележничкој станици у Београду.







60.
ПРИЧА О ПЕЧАЛБАРИМА

Печалбари су увек били шерете и смехом су у шали растеривали своју носталгију за роднним крајем. Међу шеретима био је познат мајстор Града из планинског села Преданча.
Тако једног дана тај мајстор доби писмо од његове жене Верице-која је била неписмена. Писмо су писала њихова деца која су баш била пошла у школу.
Газда из Војводине-лала, помало је био радознао шта то у писмима пишу жене његових мајстора зидара. Тако се једном обрати другом мајстору Јордану-такође шерету; па га замоли да једном мајстор града прочита шта толико пише у писмима његова жена.
Тако једнога дана мајстор града доби писмо од жене и испуни газди жељу да га јавно прочита.
Наравно мајстор града на својствен шеретски начин измишљено је овако читао садржај писма од његове жене Верице:
-Здраво Градо, дојди дом. Сваки д'н ми сл'зе теку на јастук ко река, ест'к ће да се скапе од сл'зе. Ћу увенем од чекање ко женка у градину. Дооди дом недош'л га дабогда. Само се превртам ноћу по кревет и с'њам те. К'д сам легнем, св'ку ноћ поред мене турам твоју кошуљу и сас босиљак гу китим да ми мирише на тебе по целу ноћ, к'д од тугу немог да спим.
Кад мајстор Града мало застану у читању писма-газда војвођански лала онаки сетно уздахну па изусти:
-е па мајстор градо то су праве жене, а не као ове наше војвођанке.
Даље, мајстор Града настави са читањем писма:
-Овамо Градо је падал град и све очукал наш виноград у Ђуркин Дол, читав 'ектар грозје ће пропадне.
На то ће газда мајстор Гради:
-ту, ту, каква штета.
Даље мајстор Града наставља са читањем писма:
-Имамо велику штету у шталу. Од петнаест јуница, ед'н је липсал, ед'на крава је болна.
На то ће са уздахом газда забринуто:
-у,уу... ,каква штета.
Са њим ће уздисати и остали присутни мајстори. Тако су сви они правили друштво газди у секирацији за пропалим виноградом и угинулом јуницом.
Наравно да је то место Ђуркин Дол један планински вис на обронцима план ине Чемерник-Букове Главе, са пуно папрати и букове шуме, а у селу се махом у то време чувале само краве или волови за вучу и обраду земље.
Тако су печалбари правили и збијали шале на свој рачун-како би се некако лакше подносио тежак рад у печалби и тежког живота у беди и немаштини у планини.
Шале и смех су биле њихов најбољи лек.




61.
ВОЗ И КАРТЕ

Била два брата Васиљко и Тоза у село Крушевица. Васиљко је био отреситији, бонбонџија по летњим вашарима, јесени рабаџија, а лети печалбар циглар по шумадиским селима са братом Тозом.
Васиљко је са својом бабом Руском правио и продавао бонбоне по вашарима, па су били познати по „орашликама“ бонобонама у читавом власотиначком крају.
Брат Тоза је остао нежењен. Махом је био говедар и овчар. Пр&

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

61.
ВОЗ И КАРТЕ

Била два брата Васиљко и Тоза у село Крушевица. Васиљко је био отреситији, бонбонџија по летњим вашарима, јесени рабаџија, а лети печалбар циглар по шумадиским селима са братом Тозом.
Васиљко је са својом бабом Руском правио и продавао бонбоне по вашарима, па су били познати по „орашликама“ бонобонама у читавом власотиначком крају.
Брат Тоза је остао нежењен. Махом је био говедар и овчар. Припрост-па је као такав остао да живи са братом Васиљком у заједници.
Тоза је био послушан и никада се са братом васиљком нису споречкали.
Заједно су били у интернацији 1943. године од стране Бугара у Бугарској у времену окупације Бугара ових крајева у Другом светском рату.
Васиљко је изучио мајсторко писмо мајстора бонбонџије, а Тоза је остао неписмен. Били су и добри мајстори циглари ручне цигле.
Тоза као непсимен, тешко се сналазио у времену када је служио у краљевској војсци у краљевини Југославије.
Тада је било доста неписмених планинских горштака у краљевој војсци, па су се тешко сналазили у стројевом кораку.
Тако је Тоза у том времену као краљевски војник тешко схватао војничка правила, па су му на левој нози везивали сено, а на десној сламу-како бих упамтио која му је нога лева а која десна.
Тако је наредник краљевске војске приликом командовања „гажења“ стројевног војничког корака-умест „лева-десна“, изговарао „сено-слама, сено-слама,...“.
Тако браћа Тоза и Васиљко су једног летњег јулског дана по врућини чекали воз на жележничкој станици у једном шумадиснком селу-враћајући се из печалбе за летњи вашар Горешњак 26. јула у Власотинце.
Васиљко је купио две возне карте и замолио Тозу да га повикне ако случајно наиђе воз, док он оде у пољски клозет на жележничкој станици.
Док је Васиљко обављао физиолошке потребе, воз је наишао на станици, примио путн ике и отишао.
Кад је Васиљко дошао из клозета на станицу, затекао је Тозу како у рукама држи возне карте и чека.
Васиљко га упита:“Тозо иде ли воз?“.
Тоза му одговори:“Ма бато возу отиде“.
На то ће Васиљко:“Ма брљчо што ме неси звал за воз!“
Снебивајући се оним картама у рукама Тоза рече:“ма бато важно је да су карте куде нас а воз нека иде.“
Васиљко је био благе нарави, па као старији брат му се насмеши и рече: 'Ајде ће дојде други воз, овај испустимо, идемо на клупе у чекаоници да седимо у станицу да чеками други по реду вожње за Лесковац“.
После много чекања на дрвеним клупама у чекаоници жележничке станице, печалбари су отспавали по једну партију и ноћу стигли више часова вожње на дрвеним седиштима путничког воза до Лесковца. Одатле су више десетина километара пешице стигли до своје родно село Крушењвица, јер превоза није било.
Безобзира на све невоље, некако су на време стигли за вашар, на коме је баба Руска већ била спремила тада чувене бонбоне „орашлике“ за продају деци и младима на вашар Горешњак у Власотинце.
Дуго времена су своју догодовштину причали од вашара до вашар, од печалбе до печалбе сваке године.



62.
МУШКЕ И ЖЕНСКЕ КАРТЕ

Два печалбара решила да се врате својим кућама. Стигли су возом до Лесковца, а одатле крену пешице за Власотинце. У старо време печалбари су, на путу за своја планинска села, када од Лесковца пешице стигли до села Бољаре, ту и одспавали.
Наравно, спавало се на дрвеним подовима, у одређеним кафанама.
За аутобус се није ни знало. Када су се појавили први аутобуси у овом крају, један је превозио путнике за Црну траву и један за Пирот.
Многи од сиротиње се нису ни возили аутобусом. Пошто нису знали како се ваде карте, отреситији од два печалбара пошаље оног другог да извади карте, а он наводно ето мора у нужник да оде.
Када је ова мало припрост печалбар мало се гурајући некако снашао да узме две карте за њега и свога другара у аутобусу према Црној Трави.
На билетарници је купио две карте, једна је била црвене а друга плаве боје.
Онај отреситији печалбар шаљивџија, онако снебивајући постави му питање:“А бре брацо, па ти си извадио једну мушку и једну женску карту. Видиш да ти је једна цревена а друга плава. Трчи одма на билетарницу и узни обе мушке карте, док нам аутобус још не побегне“.
Овај други припрости печалбар потрча према шалтеру, али када се шаљивџија, његов другар печалбар поче јако да смеје на сав глас, онда онај други печалбар схвати превару.
Уз заједнички смех оба печалбара су се попели у аутобус и весело путовали аутобусом до места, одакле су касније пешице више часова стигли својим кућама у своје планинско село Преданча.



63.
ЈАЈЦА И СОЛ

У рано пролеће печалбари крећу у печалбу. Жене их испраћају у печалбу. Носе им торбе и цигларски, пинтерски зидарски алат.
Пије се ракија, успут се довикује са планинских висова, да се крене заједно, како би било све весело приликом поласка у печалбу.
Ту се збијају и разне пошалице. Међу шаљџивчијама се истицао мајстор Јордан из планинског села Преданча.
Тако његова жена Стевка га испраћа сваку пролет у печалбу до првих планинских ровина са буковом шумом, док се не прође први планински поток.
Наравно једино у оскудици печалбарима су спремана кувана јаја и месена баница гужвара под вршњиком. Наравно да се све то уврзавало у крпама од тканина, које су касније разврзаване у
Возовима када се путовало ноћу за Хрватску у печалбу.
Пут је био далек, па се време у возовима скраћивало пошалицама и доскочицама печалбара. Уз шалу и смех се из крпа вадило сирење, јајца и баница и пила ракија шљивовица из чутурица или из пљоснатих флаша.
Када су се све жене из планинског села враћале после испраћаја печалбара до места Паташевица, према бистричкој реци-Стевка жена мајстор Јордана зидара се сетила да је свом мужу у торбу поред куваних јајца није ставила сол.
Потрчала је низ букову шуму и почела да виче: „Јордане, Јордане чекај врни се наз'д, забраила сам да ти вежем сол за јајца“.
Наравно уз шаљив коментар, међу печалбарима свака реч има и „реп“, па су тако печалбари уз шалу окренули на другу страну и дуго времена га задиркивали:“затој се ти слабо пентраш, 'ел ти Стевка врзала сол за јајаца“.




64.
ПЕЧАЛБАРСКА ШАЛА

Један цигларски предузимач негде у Хрватској је био веома циција-шкртица у исхрани циглара печалбара.
Тако за доручак ум је давао само чај и хлеб, понекад млеко са хлебом а за вечеру и ручак.
Сваки дан само пасуљ без меса и за ручак и за вечеру-некад и посан, па цигларима досадило.
Пошто је то било време немаштине, сваки од печалбара се сналазио на свој начин да се нешто боље поједе да би се издржао тежак физички рад целога дана од јутра до вечери на великој врућини.
Циглари крушевчани, равноделци, брезовчани, дејанци, средорци, свођани, борондолци цробарци и из других села су се сналазили сваки на свој начин да се преживи сурова печалба и нешто заради за породице које су гладовале после другог светског рата и између два светска рата у власотиначком крају.
Дотични предузимач крушевчанин је на циглани у једном градићу у Хрватској држао кокошке и свиње.
Тако шуњајући се оло живине, један од печалбара је открио полог(гнездо) где кокошке сносе јаја на тој циглани.
Тако је сваког јутра крао по једнмо јаје са полога. Куварица је то приметила и нестанак по једног јајета свакога јутра пријавила предузимачу. Куварице су биле жене из власотиначкога краја, које су одлазиле и оне у печалбу, а некада и из места где се цуигла израђивала на циглани.
Једнога јутра предузимач сакупи све раднике цигларе печалбаре , построји их у ред испред циглане и на љутит начин почеда им држи говор.
- Слушајте добро људи, приметио сам да ми на пологу кокошарника
на циглани, свакога јутра нестаје по једно јаје. Кога ухватим за једно јаје ћу да му одбијем целу дневницу.
На шеретски начин у строју-полуозбиљно рече један од радника, што је свакога јутра поткрадао газду предузимача за једно јаје са кокошарника овим речима:
„А бре мајсторе, шта мислиш ако тај лопов почне да те свакога јутра те поткрада за два јаја од полога кокошарника, па шта ће му се десити ако га ухватиш за два јаја?“
Предузимач онако љутито се разбесни и опсува сочно и побеже, а остали печалбари у смеху се разиђоше и наставише своје обазе да раде на циглану.
Предузимач је схватио да је „печалбарском шалом“ био насамарен и више никада није питао за крађу јаја са полога кокошарника, да би у међувремену побољшао исхрану на циглани, па је ваљда схватио и крађу јаја са полога кокошарника на циглани.

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Власотинце

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставиће се-

65.
ЦИГЛАРСКА ПРИЧА

Једна група циглара на циглани Новиград у Хрватској, волела је мало више да попије после тешког рада у вечерњим часовима суботе и недеље у сеоским кафанама.
Тако су предузимачу правили повеће трошкове и предузимач им је то све касније одбијао приликом исплате на крају печалбе. Некада им је предузимач и више „откидао“ од њихових дневница, па се тако једна група циглара-печалбара решила да му кроз шалу подвале.
Договоре се они тако да једне вечери после после враћања у касне сате да насмаре пердузимача-да му подвале неком шалом.
Услови за живот и рад били веома тешки-лош смештај, гвоздени италијански кревети из времена Другог светског рата на два спрата, смешетени испод степеништа неке старе предратне италијанске циглане.
На тим креветима на самој циглани, где се пекла цигла, где је био смештен угаљ за ложење ватре-ту се спавало иживело, уз смех и весела нарав, био је јесини лек за тежак рад и тугу за својим најближим негде на Југу Србије.
Печалбари некако преваре предузимача и напоје га ракијом у село, па га сместе у њихове кревте.
Један од печалбара циглара је био мало више попио и тако ноћу, доби потребу да избаци алкохол из бешике, па уз потребу за мокрењем, онако у полусвесно стање, уместо на врата, он је мокрио на кревет испод спрата на предузимача, који је хркао у пијаном стању.
Предузимач онако буњив, санит, под дејством ракије, поче наглас викати:
„Људи сви напоље, киша покваси цигле, трчите људи да покривате најлоном цигле..“
Тако су сви у цигларским кратким гаћицама онако сањиви истрчали напоље, по навици почели да покривају копе-редове циглом; да би онако један печалбара случајно погледом у ведро небо са звездама, онако бунито узвикнуо:
„Ма оно ведро људи, нема киша, овај брља мајку му те мајсторе умочал-умокрил, па си мислил да пада киша.“
На то ће предузимач, онако трљајући сањиве очи:
„Гле стварно мајку му холштаперску, све нас је насамарио, 'ајмо људи на спавање“.




66.
„ДОМАЋИ ЗАДАТАК“

Ако неко стално пише жалбе и стално изазива власт; само му треба дати могућност у оквиру тога да увек живи без струје, без улице, па ако треба и бе посла-како бих увек имао Домаћи Задатак, да стално о томе мисли и стално пише о томе, како бих власт била мирна.
Тако не би било могућности да се размишља о псуштинској промени система.
Тако се сматрало да онај ко гази по блату, трчи свакога јутра по хлеб, сакупља динарчиће и петопарце за кило хлеба, живи под прокишњеним кровом или под бетонском плочом без крова-неће имати времена да мисли о функционисању државе и њене власти.
Тако многима такав Домаћи Задатак траје и до самог радног и животног века.
Нема шта, свака власт мисли, како да се човеку дају Задаци, да о њима Мисли, како не би дирао „мечку“ по ону ђаволију-да не би ровнула.






67.
ВЛАСОТИНАЧКО ДЕДИЊЕ

Свака општина има своје Дедиње-тако и власотиначка, поред бистре планинске реке Власине.
Ово власотиначко Дедиње има посебну драж у коме је привилегија ако се има част да се у њему човек прошета, долазећи из мрачних и блатњавих радничких улица.
Изгледа у њему су најизабранији у граду, партиски моћници, комитетлије и она булумента око њих.
Добили су најбоље плацеве, уз џабелеске банчано стамбене кредите о трошку државе-саградили велелепне куће, уредили улице по мери исказане моћи у граду.
Изгледа мали човек је срећан да види нечији туђи раскош живота око себе, па се често задовољава речима, да сам себи каже:
„Боже, боже што је лепо све ово изграђено, ко божји рај“.
Наравно да се Оно Дедиње у Београду и сва Дедиња по малим варошицама, сдобор „слажу“ да се увек неко богати и живи од туђега рада и зноја.









68.
ПАРТИСКЕ ФРАЗЕ

Дојадише једном сељаку једне те исте фразе на партиским састанцима у село-тај овај конгрес, те онај конгрес, те иста иста стална фраза: „Другови до конгреса морамо бити чисти“.
Размишљао тако сељак, док их је касније на телевизији, по комитетима, гледао улицкане, дотеране и чисто одеване на телевизији, како изилазе из конгресних дворана његови „партиски другови“-па лупају, ли лупају, једне те исте фразе, ко „Макса по дивизији“.
Сељак тако мисли, док у вечерњим сатима са породицом гледа дневник државне телевизије. Сви те једно исто: „инфалицаја, етатизација, бирокртатизација, централизација, централизација, технократија, отуђени центри моћи, самоуправна интеграција-па све ти те фразе брате уопште неразумем“; онако за себе говори сељак.
У чуђењу сељак настави:“кажу да су неке „прљавштине“ које треба моја жена да стави у корито, да их испере. Наравно да то треба да се искува у казану вруће воде и испере тај како кажу „прљави веш“. Наравно би можда и брже било прање тог прљавог веша, када би имао машину за прање-па би тај веш и те све фразе помешао са „прљавим вешом“, ставио да брже испари у виду магле“.
Сељак је у размиљању негодовао да се обичан човек више не обмањује тим партиским фразама, па је сељак онако за себе гласно изговорио:
„зашто брате не почну говорити онако нашки да их сви разумемо, а не некако закукуљено, задеветено, задесетено да их брате нико ништа не разуме“.
То нису чиста посла-закључио је сељак.





69.
ПАРТИЈА И ЦРКВА

Некада у времену комунизма људи су се довијали да би се запослили или задржали радно место.
Главни услов је била партиска подобност, па се зато прво ишло у партију савеза комунизма, па онда тражио посао.
Многи су имали разне невоље па је улазак у савез комуниста била заштита на послу или породици. Партиска припадност је значила заштиту од свакојаких непредвидивих ситуација у животу.
Један од муслова да се искаже и покаже лојалност партији, као верност њеној идеологији-било ке исказивање одбојности према цркви, као „опијуму народних маса“ и уопште према религији и поповима.
Тако је један професор општенародне одбране у гимназији, пореклом из четничке породице, да би постао члан партије, морао је да испуни партиски задатак-тако да ноћу поскида све црепове на цркви у Власотинцу.
Тако су тада партија и црква били два различита света. После много година, када је пропао куминистички систем-стари професор се често виђао на црквеним свечаностима, како се крсти и моли Богу.
Наравно за њега црвена партиска кљњижица је остала само ружна прошлост. Сада партије и црква су на истој страни-па је старом професору лакнуло за сва времена његовог живота.




70.
„ПРИЈЕМ У ПАРТИЈУ“

У времену када је „морално политичка подобност“ била главна категорија за зснивање радног односа у просвети-за обављање просветног занимања; било је многих тада неугодности и догодовштина које вреди записати.
Тако у једној сеоској основној школи у власотиначком крају, приликом дискусије на партиском састанку савеза комуниста у орновној организацији савеза комуниста у школи-приликом пријема у чласнтво савеза комуниста, вођене су жустре дискусије о сваком кандидату, који су подносили молбе за пријем у партију.
Наравно да се за сваког кандидата вршила процера о идеолошкој опредељености, о његовом социјалном пореклу-кроз „сито и решето“.
У тој партиској организацијим учлањење једног наставника у савез комунисета је ишло мало теже, јер се његова породица сматрала буржоаским пореклом; па је тако на партиском састанку запео пријем у партију дотичног наставника.
По питању правоверности, негде запео партзикси секретар у дискусији.
Када је дотичном кандидату све дојадило, онда се подизањем са столице јавио за реч и љутитио партиском секретару обрусио:
„ Зашто толико испитујете порекло, па и ја знам да твоја жена има црну ону ствар, али нећу да проверавам, јер верујем у то, па и секретар треба мени да верује на реч“.
Наравно дотични кандидат-наставник за улазак у партију, устао је са места, пришао столу секретара основне организације савеза комуниста школе, узео своју молбу и поцепао је.
Напустио је тада партиски састанак. Никада се више није пријавњивао за пријем у чалснтво комунистичке партије Југославије.

-наставак-
20. март 2010. године Влсотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Napisano: 20 Mar 2010 12:36

-наставак-


71.
РАДНИК И КОНГРЕСИ

Приликом гледања на телевизији синдикалног конгреса-упитао се један радник-незна се коме је теже, да ли онима тамо или нама за машином.
Други раднике ће:
„Море теже је онима тамо за говорницом. Тамо је свака реч „мерљива“, мора се пазити шта се говори, може се човек „оклизнути“, може се падне и никада не подигне“.
Први ће радник на то:“ а може се и довро наплатити“.
Трећи ће радник: „Што јес, јес, боље је и лакше мени уз машину, да се ознојим-ако погрешим, може се поново исправити и занат ми нико неће узети“.





72.
ЖАЛБЕ

У временима када су постојале многе комисије, подкомисије за жалбе и притужбе органа и организација од општине до републике и федерације-систем је функционисао на лажној правди и хуманости.
Тако човеку који се жали од фабрике до свих горе-све док то траје треба написати на хиљаде представки и жалби, више година, па и читав радни век да прође у илузији привида правде; па се тако мењсју комисије, подкомисије и тако се све врти у круг.
Тако то иде док човек не изгуби наду, па и здравље.
Сва та писма су сврставана у исти клише, која подсећају на „љубавна писма“, па се тако из илузија све врти у круг; па јово наново; па тако то иде у један лажни круг живота, који често траје и цео живот.
Некада се често и каже :
„У њега уђеш меден, а из њега изађеш јебен“.


73.
БИРОКРАТИЈА

Један од пријатеља који ради у општинској адмимниострацији потражио је како да дам дефиницију општинске бирократије и где је његово место у њој као малог човека.
Наравно да је добио овакав одговор:
„То ти је велики бутмеса која представља власт а бирокартија су ти велики овчарски пси.“
Већи пси својим ржањем или мрдањем репом дају на знање оним мањим псима, попут тебе, да се не мешају док се крупни не засите и што остане преко зуба великим псима.
Својим поданицима на власти остају само голе кости са мало меса, а чисте кости су за сиротињу у фабрикама.
Тај мој пријатељ се само насмешио и одговорио:“И,аш право, тако ти је у животу, нама само остају голе кости“.


74.
МИКА-ЈАН

Оставих поља и долове. Име ми је Мика-Јан. Одо у „попове“. На даљине сам славан. Проповедам фразе и цитате.
Кад улицом пролазим.- све ми се живо клања. По резону општинског бирократе. Све га редом спази. Воду „свети и чати“. С пута му се свако склања.
Мимо рада се богати. Мора да се пазиш. Да те њљегов поданик не прогања.
Партија-Црква му је свети дом.
Када малим прстом мрдне, све око себе окреће.
На лумперајкама прави лом, од општине па све до врха.
Жене су му слаба тачка, може сваку да обрне.
Њиховим мужевима смеши се каријера, па и нови стан.
Све је на распродају-мили Боже.
Проба тако један мали човек.
У штету га као мачка одраше-за запошљавање и примање мита.
Видех брате што ме снађе.
Послушна инспекција и не пита.
Па напустих „црквењаке“-свака фотеља ми беше мека.
Поново се вратих пољу и доловима.
Њега Висока га пензија чека.
Мене апса, мотика и коса.
Никад брате нећу у „попове“, јер нисам вичан да проповедам фразе и цитате.
Запис: 1986. године Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић




75.
ИЗБОРИ

На изборима се некада парадирало приликом изласка, јер се унапред знало да ће преко 90 и више процената ће бити за одређеног кандидата за избор одборника у селима.
Било је и шаљивих кометара на ту тему. Тако упитани један сељак-
Зашто само ставља празне листиће у кутију када изилази на изборе?-одговара овако:
„ионако незнам за кога да гласам а овако им смањујем папир, на коме ће моћи да се заокруже сами“.
Други сељак је кад год је изилазио увек је прецртавао листиће, па се знало да то једино он чини у село-па му љутито стални непроменљиви члан изб орне комисије поручи:
„аман брате немој да нам ти једини ствараш проблеме, што незаокружиш као и сви остали, што ти увек мочаш уз ветар, па мочај-пишај брате као и сви ми остали“.

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

Dopuna: 20 Mar 2010 12:37

-наставак-


76.
ВОЈНИЧКЕ ДОГОДОВШТИНЕ :

Војничке пошалице
-Враћајући се из трепезарије десетар збуњено погледа ка својим војницима, који су безглавно јурили у трепезарији.
Десетар ће збуњено да каже:“зар је узбуна!“.
На то ће један војник“Ма какава узбуна десетару-него репете за вечеру“.


xxx
Младом војнику Фидану београђанину с Вождовца у хрватскпој касарни „Маршал Тито“, било је мало макарона у тањиру, па се обрати старом „борцу“ Јорданову из Димитровграда речима:
„Зар нема репете“.
На ће Јорданов Фидану:“ма какво репете, него спреми четку и лрпе па иди рибај и чисти ходнике-то ти је репете“.

xxx
Изађе војник Репац словенац у град Загреб да се мало почасти са друштвом.
Тако наручи да все нешто попије и поједе на његов рачун.
Пошто није имао пара да све плати, онда конобар са њима се нашали овако:„Заложи капу, да би се раскусурили.“
Репац словенац ће конобару: „Капу ти могу дати без петокраку , јер капу могу да украдем у чету-а петокраку немогу да ти дам јер се до ње тешко долази, сви је држе под кључем“.
Сви вијници и конобар се насмејаше духовитости словенца војника Репца. После тога конобар му опрости дуг и весело се сви војници поздравише на излазу-са жељом за поновни сусрет.“

xxx
Војник Мирко-Уча са југа Србије, служио војни рок у касрани „Маршал Тито“ у Загребу.
Млади војник Уча, при изласку у град Загреб-упозна једну младу загрепчанку, лепу као росу, па је тако шетајући Максимиеском шумом, онако загрљени љубећи се јој тепао речима:
„Ух драга моја, нема лепше жене од овиј загрепчанки, Твоја коса плава, блиста као зраци мајског сунца. Анђелу мој, сунце моје, месечино моја“.
На то ће весела загрепчанка умиљато, ко бајаги трзајући из згрљаја, упутити „јужњаку“ овакве речи:“Немој више да ме зовеш „месечино моја“, па да после по мене „газе“ и руси и американци“.
Оба се занети младаличким заносом насмејаше, па тако загрљени изгубише негеде у максимирској шуми.

xxx
Шаљиво писмо девојци
Драга, сада сам- сам, сутра ће бити и она самном. Грлићу је јавно. Увек ћу мислити на њу. Све док се не научи да лежи у загрљају мом.
Никад се нећу одвојити од ње. Она је са мном на стражи и у строју.
Увек мислим о њој. А често је и ноћу сањам. Говорим ја свима драга о њој, да је много волим.
Тешко ми је кад спавам а неко други је чува. Тешки су то осећаји драга.
Док спавам, други над њом бди. А ко је то драга, можда си и радознала.
Па то је драга „моја војна тајна-пушка“.
xxx

„ Мој друже“

-Писмо од тебе добих мој добри друже
И видим да су коначно решили да ти пруже
У једну руку четку-ту справу ретку
А у другу, ако се неварам метлу
Само буди добар и жуто лишће купи
Али никада не плачи кад те пожарство лупи.
Мало је незгодно, што недају да се спава
Али од тога ником није отишла глава
Знам како је кад се човек претрпа
Још кад му у руке упадне крпа
Па да видиш „фазана“ дику
Како се бори и трља по ходнику.
Дежурни трчи, галами и виче
А ти и даље трљаш што ти се тиче
Пена се ствара и све пуши
Стари те борац зеза
Мислиш да зид се руши.
Кад спаваш о старом „борцу“ сневаш
Дане би његове платио великом паром
Ал стари „борац“ њега се не боји
И мирно планове цивилства броји.
Знам добро друже да није лако
Кад се сетим, скоро би плакао.
Знам за дужности тешке и честе
Ујутру потрес мозга кад труба труби
Нервоза, трљаш очи и трну зуби
Стално се питаш какав је режим
Зар минут више немсем да лежим.
И тако увек док „старкан „ дане броји
Пошто си „диригент“ на пушкомитраљези
Помоћнику је лако легне у траву
А ти одговараш за целу справу.
Ти си пун војничких знања
Само се причувај пијаног стања.
Јер док будеш лего на траву
„старкан“ ће ти стрпати који дан под главу
И још нешто за тебе важи
Добро се пази док си на стражи
Добро проучи дужности и права
Тако да стара војска мирно спава.
Опа то је за тебе шкакљиво и вруће
А још си ме пито још колико до куће
Али одговорићу на питање „фазана“
Да до куће бројим „ситно“ дана
И на крају ти желим да верно служиш
Ако се љутиш што ја ово пишем.
„фазан“-млади војник
„гуштер“-млади војник
„старкан“(стари борац)-стари војник
„ситно“-мали број дана до куће

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

Dopuna: 20 Mar 2010 12:38

-наставак-

77.
БОЦКАЛИЦЕ

Док је тегљио са грбачом, рекли су му вуци право, кад је остарио рекли су му гледај своја посла.да не паднешу провалију.

* * *
У једној основној школи у власотиначком крају, ко год другачије мислио од директора школе-завршавао је на неуропсихијтриској клиници, како би се тамо „ускладило“ мишљење са мишљењем директора школе. Уколико се мишљењље није променило, онда су психијатри додељивали дигјагнозу просветним радницима ФПИ(Фанатички политички идеалист).

* * *

Буди поштен, али само када те упитају какви су ти другови или када жену слажеш због закашњења са посла.


* * *

Данас кад свако џањка, није лако ни циганка бити.
* * *

Многе новопечене богаташе превише боли глава-јер незнају шта ће са толиким парама да раде, па се често каже да им је“ пара попила и завртела мозак“.

* * *

Док те још тапшу по рамену-лепо је имати високо мишљење о себи.
Паметан је онај ко једно говори, друго мисли, а треће ради-па га човек никада не може ухватити ни за главу ни за реп.

* * *

Карактеристика о човеку је када ти дају мишљење о теби-да си добар, послушан и користан, члан друштва или супротно тешко теби човече, па се боље узми у памет, да не буде после куку леле.

* * *

Реч „Крађа“ више нема у Југославији, због тога ње се одговара-али се зато не одговара за реч Југо-Дрпни.

* * *


До фотеље се лакше стигне, али се теже подиже из ње-а око ње се врти читав свет.

* * *


Закључци 16. седнице ЦК СКЈ-е негде чуче у неком грму-како би се знало у ком грму лежи зец.

* * *

Омладина нам се у картању уздиже и учи трикове коцкања-како не би касније у животним коцакама увек губили на картама као њихови очеви.

* * *


Због ноћног луњања по кафанама-млади не могу на време да дођу на ред до градске читаонице, како би нешто научили од лекција из живота својих родитеља.

* * *

Реч штрајк се не сме употребити-само Обустава рада, лако се може протумачити да је то Државни непријатељ.
Док је летео високо, сви смо му руком махали-када је почео да тоне, да пада наниже, онда смо принели мердевиуне да сиђе да се не разбије.

* * *

Нјавише је добио аплауза када је ћутао за говорницом.

* * *

Чувај ближњег свог да не паднеш у понор.

* * *

Политички је био поткован.

* * *

За бирократу на село кажу:“тој ти је исто клорито, само што се свиње мењају да лочу помије из њега“.

* * *

Једног сељака питали какав однос има према влади, аон је одговорио:“Мало ради, више кради, скидам капу свакој влади“.

* * *

Док сељаци музу краве, накупци убирају кајмак.


-наставак-
2о. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 879 korisnika na forumu :: 31 registrovanih, 7 sakrivenih i 841 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: bokisha253, BORUTUS, debeli, Dimitrije Paunovic, Dimitrise93, Fog of War, herrDule, Kibice, Kubovac, maiden6657, mercedesamg, Mi lao shu, milos.cbr, MiroslavD, Mixelotti, moldway, nemkea71, Petarvu, procesor, radoznao, Romibrat, royst33, stegonosa, Stoilkovic, Trpe Grozni, uruk, vasa.93, vlahale, yufighter, ZetaMan, šumar bk2