offline
- Limit
- Melanholik
- Pridružio: 23 Jun 2004
- Poruke: 3996
|
Прошла времена у свакодневном говору
odlomci
„Однети Пирову победу”
Пир је био чувени епирски краљ (306-272. године пре н. е) и велики војсковођа свог времена који је сањао о стварању снажне државе. Због тога је веома радо прихватио позив за помоћ јужноиталијанског града Таранта, који је био у рату против Рима, па је похитао из свог Епира, области у северној Грчкој, и искрцао се на Апенинско полуострво 280. године пре наше ере. Водио је 22.000 одлично обучених пешака, 3000 коњаника и 20 слонова који су били важна новина у оновременом начину ратовања.
У почетку, исте 280. године пре наше ере, у бици надомак Хераклеје, управо захваљујући ратним слоновима, којима Римљани нису могли да одоле, Пир је однео значајну победу. У наставку успешног похода, следеће, 279. године пре наше ере, епирски краљ је код Аускула у Апулији извојевао нову победу, али уз огромне губитке, тако да је потиштено изустио: „Још једна оваква победа и ја сам изгубљен.” У трећој и пресудној бици, код Беневента, 275. године пре наше ере, Римљани су потукли Пира који је касније погинуо у борбама против Македонаца на Пелопонезу.
Израз „Пирова победа” означава победу која је задобијена уз огромне губитке, победу која је више ослабила победника него побеђеног, односно успех који стаје више труда и жртава него што вреди. Уосталом, и данас, на пример, на појединим конференцијама за штампу можемо чути неког фудбалског или кошаркашког тренера како каже да је његова екипа постигла „Пирову победу”, победу постигнуту уз велике напоре која ипак није била довољна да наставе такмичење, или победу у утакмици на којој су се повредили неки од главних играча.
„Приближава се Армагедон”
Према Библији, Армагедон је назив за место где ће доћи до одсудне и коначне битке између снага добра и зла, у којој ће снаге зла бити потпуно поражене. Сматра се да је посреди подручје у ком се налази брдо Мегидо, у плодној долини Ездрелон, која је била раскрсница путева из Египта у Сирију и поприште великог броја битака у јеврејској историји. Старозаветни град Армагедон смештен је тридесетак километара југоисточно од данашње луке Хаифе. Први пут се помиње међу градовима које је Исус Навин освојио приликом уласка у Ханан. Управо због своје бурне историје, Армагедон се сматра симболичним местом где ће се у будућности, пре другог Христовог доласка, водити судбоносна битка између правих хришћана и непријатеља цркве, односно, верује се да ће на том месту син божији поново судити свету. У преносном значењу Армагедон означава одлучујућу, пресудну битку, било да је реч о ратним, политичким или било којим другим биткама.
„Од Кулина бана”
Свако од нас чуо је бар један од следећих израза: „Од Кулина бана”, „Од Кулина бана и добријех дана”, „Немој да ми причаш од Кулина бана” или „Развезао од Кулина бана”. Реч је, наравно, о једном од владара босанске средњовековне државе - бану Кулину (1180-1204). С гледишта језика, побројане крилатице, саме по себи, означавају временску одредницу и оне су у народној свести помало магловит појам неких давних времена. Истовремено, њихова језгровита порука указује на благостање које се везује за личност Кулина бана.
Још је дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин у знаменитом делу „Краљевство Словена”, објављеном на италијанском језику у Пезару 1601. године, забележио народно сећање на срећне дане и изобиље у Кулиново доба. Истоветно предање о босанском владару налази се и у спису Орбиновог савременика и суграђанина Јакова Лукаревића. Ово народно веровање, које је свакако настало пре поменутих дубровачких писаца, не само да се одржало до новијег доба него се временом ширило и попримало нове митске наносе.
Шта кажу историјске чињенице? У почетку су се историчари нашли у великој недоумици јер Кулинову омиљеност није било могуће објаснити ни личношћу, о којој се готово ништа не зна, ни владавином која се, према сачуваним сведочанствима, није издвајала ни од претходника ни од наследника. Штавише, ни опште политичке прилике у тадашњој босанској држави, смештеној између Византије и Угарске и изложеној двоструком притиску, не дају упориште за формулацију „Од Кулина бана и добријех дана”. Ни о каквом благостању, које би се касније тако дуго памтило, није се могло говорити. Зашто Кулин бан а не, на пример, Твртко I Котроманић (бан 1353-1377, краљ 1377-1391), највећи владар средњовековне Босне?
Ипак, постоји објашњење! Историчари су га наслутили и образложили на основу једног стварног извора. Реч је о дипломатичкој исправи, врсти извора којима, ако су аутентични, историчари поклањају пуно поверење. У питању је повеља Кулина бана, иначе најстарији ћирилички документ босанских владара, која је издата Дубровчанима. Овом исправом Кулин је дубровачким пословним људима јемчио слободу трговине без уобичајених царина. Радило се, дакле, о јединственој, несвакидашњој повластици коју су Дубровчани уживали само у Босни, али не и у околним државама. Догодило се да су касније Дубровчани изгубили поменуту привилегију, па су отуда настали вајкање и жал за старим, добрим временима. Наравно, није случајно што су управо у Дубровнику, као носталгично сећање на златно доба његовог пословања, уобличене прве изреке о босанском бану. У колективном сећању житеља Дубровачке републике он је упамћен као добротвор који је допринео њиховом изобиљу и благостању, па, тако, у граду под Срђем налазимо историјску подлогу „добријех дана” Кулина бана.
„Пуши као Турчин”
Сва истраживања широм света показују да је пушење цигарета, упркос свим упозорењима која се могу прочитати на свакој паклици, или, чак, законским забранама, планетарна појава и да огроман број људи ужива у дуванском диму. При том, пол и узраст не играју никакву значајнију улогу. Готово сваког дана можемо да чујемо како неко за неког другог каже да „пуши као Турчин”. Откуд тај израз, то поређење које се одомаћило у свим народима и које Турке проглашава некаквим незваничним првацима у наклоности према никотину?
Погледајмо историјске чињенице! За разлику од кафе, чија појава није повезана с европским прекоокеанским открићима - без обзира на чињеницу што место њеног порекла још није научно доказано (Етиопија, насеље Кафа или Јемен!?) - дуван је у Европу стигао из Америке и потом се ширио даље на исток. Прва искуства морнара, које је 1492. године предводио Кристофор Колумбо, као да су пала у засенак, па се о дувану почело више говорити тек средином 16. столећа. Будући да је у почетку узгајан готово искључиво као лековита биљка, прве зараде припале су вештим и предузимљивим апотекарима. Тек од краја 16. века почело је прилично масовно уживање у дувану и то на три начина: пушењем, ушмркивањем и, ређе, жвакањем.
Није на одмет указати на чињеницу да су биљка дувана и кључни алкалоид названи по Жану Никоту, француском амбасадору у Португалу, који је Катарини Медичи 1560. године препоручио дуван као лек против мигрене. Дуван је из Португала и Шпаније стигао у Енглеску, где су осамдесетих година 16. века већ произведене прве керамичке луле. Потом је доспео у Холандију и Француску, а касније се раширио по Аустрији и Угарској. Уопште, пушење дувана брже се распростирало него уживање кафе, како у Европи тако и на Истоку. Занимљиво је напоменути да се уживање у дуванском диму ширило упркос многобројним забранама и прилично снажној кампањи против пушења.
Прве поуздане вести о појави дувана у Османском царству саопштава Ибрахим Печеви четрдесетих година 17. века посвећујући му, као и кафи, уосталом, читаво поглавље. Овај хроничар износи податак да су дуван 1600/1601. године донели „енглески неверници”, али, најпре, препоручујући га „као лек против неких болести влаге”. Сва је прилика да је до прве забране уживања у дувану, његовог гајења, као и места где се пушило, дошло у доба султана Ахмеда I (1604-1617). За име Мурата IV (1623-1640) везује се најдоследнија примена најстрожих казни - вешање на лицу места! Ове ригорозне мере укинуте су тек после 1688. године и то због политичке кризе коју су проузроковали турски порази у рату са Светом лигом. У међувремену се показало да ни најстроже казне нису биле у стању да искорене „порок” који се попут шумског пожара ширио Османским царством. Уосталом, и у наше време људи су груписани у две велике и супротстављене групације, пушаче и непушаче, између којих неретко тиња својеврстан рат.
Сматра се да је израз „пуши као Турчин”, по свој прилици, настао на тлу западне Европе, из пера тамошњих путописаца који су походили Османску царевину и Турке често приказивали с чибуком или наргилама, како, уз добро знану источњачку смиреност и обдареност за угађање, уживају у облацима дуванског дима.
Радивој Радић
Izvor: Politikin zabavnik
|
