Pesme Ivana V.Lalića

• 2Ovo se svidja korisnicima: Lulubi, Lu
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 17 Okt 2008 18:12
Pismo

" Vinčansko pismo,žig u ilovači,
Glineni golub, mokri vetrokazi-
Ko traži, nađe,svet traje jer znači,

I obnavlja se u plamenu,vlazi
I saopštenju.Svet je pismo drevno,
Nepouzdano,ali još na snazi-

I tako čitamo ga svakodnevno
Mi, prvog smisla potonji čitači
I gonetnemo značenje mu gnevno,

Mi, suđenici, prisilni tumači
zadanog pisma koje smislom preti
iz svakog slova.Pri tom ponavljači-

Ponekad nazreš u vazduhu, leti,
Nebesku ružu koja milost zrači-
I to je znak,al' osnova se seti:

Vinčansko pismo, žig u ilovači."

Ivan V.Lalić

Dopuna: 19 Dec 2012 22:36

Šapat Jovana Damaskina

"Oprosti, majko sveta, oprosti
Što skrušeno se obraćam u bdenju,
Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti
U produženom tražim magnovenju
Te jedne noći koja svetlost zrači
Iz moje senke, iz najgušćeg mraka –
Jer sve što hoće mrak da obeznači
Postane svetlost u znaku tvog znaka;

Oprosti, majko, što prizemnu bedu
Dovodim grešno u prismutru tvoju;
Znam da sam ovde tek jedan u sledu
I da mi glas je zuj pčela u roju,
Al zato slutim da smisao roja
Zavisi i od zablude pčele –
Celine što se beskonačno dele
Da suštost čine nedeljivog broja.

Oprosti mi to šaptanje u tmini,
U sozercanju taštine, što ište
Našusno čudo koje svetlost čini
Kad usred mraka stvara utočište;
Oprosti, ali boli ova šaka
U zglobu prerezana, ovi prsti
Kojima drobim hleb, kojima se krstim;
Oprosti mi što krvarim iz mraka.

Oprosti mi, i učini da sraste
Sa svojom košću kost, sa stablom grana;
U srebro ću da skujem svoje kraste,
Da slava tvoja bude moja rana;
Oprosti prestup moje prolaznosti
Koja se čudu kao pravdi nada,
Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti,
Ali učini čudo. Ovde. Sada. "

*

Ljubav

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.

*
Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.


Ivan V. Lalic

• 2Ovo se svidja korisnicima: Dusan, Lu
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 15 Dec 2016 15:10

nikad samlji

nikad samlji nego krajem jula
kad je letu pedalj do zenita,
a hlorofilu aršin do rasula
u metastazi žutila i ruja,

tamnije kad zelene su boje
u vrtovima, a strnjika suva,
tamnija donja amplituda bruja
vetra što obnoć u vremenu duva.

nikad samlji nego krajem jula
kad sve je, misliš, na dohvatu čula
oštra kao nož još topao od točka

brusača, ali bitno nedostaje:
anđela koga slutiš nećeš sresti.
a vazduh trudan je od blagovesti.

Dopuna: 21 Jan 2019 22:24






iz legata ivana v. lalića (filološki fakultet u beogradu, katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima )

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Glas koji peva u vrtovima

Kako da ulovim taj glas što ispliva iz mene
Kao ptica iz neba, i otuđi se sasvim,
Dovoljan sebi i svestan svog postojanja,
Taj glas što se nevino ruga svom zavičaju
Od krvi i mekog nepoznavanja, kada peva
Negde u svojoj čistoj okolini, koju ne mogu
Da napipam ranjavim prstima, da omeđim
Dugo varanim pogledom (da li na vrhu
Stepenica?) Kako da ulovim taj glas
Rođen nekada u mestu mog prvog buđenja
Kao čudni i slepi stranac što brze sazreva,
Glas koji sada peva u zelenom prostoru
Vrtova s one strane sluha, u pticu preobražen.
Bojažljivo, da ne povredim neke zakone
Koje ne poznajem, šuljam se pored zidova,
Rešetkastih zidova jave, s prvim tragovima
Mravkastog umora u pokretima udova.
Kome da priznam uzaludni lov, koga da pitam,
Koga, u ravnici od sunca i plavog katrana,
Koga, na klupi u skamenjenom drvoredu,
Koga da pitam za glas u vrtovima?
Ljudi stavljaju ruke na naviknute stolove,
Umaču hleb u so, smeju se ili odlaze,
Obično kroz vrata, i nestaju u sebi,
Ili bez sebe. A oni mrtvi, koje se bojim
Da pitam jer mozda suviše, suviše znaju,
Oni nas ne primećuju jer su zauzeti
Pažljivim rasklapanjem svojih bivših sudbina
Kao časovničari, svejedno izvan vrtova.
Ostaje ipak mozda jedno stablo na vetru,
Jedna ulica, i malo zrelosti trajanja,
Neke slomljene igračke, i ostaje glas,
Glas koji je nekada stanovao ovde,
A sada peva u vrtovima.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

O DELIMA LJUBAVI

Dela su ljubavi po svetu razasuta
Kao
tragovi bitke;
a trava buja
Na razbojistu, mokri plamen zemlje
Bukne
da strasnu iznova uspostavi cednost,
Kao pre zagrljaja, pre
pamcenja, pre glasova
U zoru, sa usana tek rastavljenih;
Dela su
ljubavi sporna -
I kad se mrvi zid, i kad vrt podivlja
Kad istare
se slovo, kad razbije se prsten,
Ljubav je na gubitku;
no slusaj
krikove ptica
Nad uvalom gde more od ljubavnika uci
Drukciju
neznost: vreme je nepristrasno,
A svet je ljubavi zadan,
duga
vezba
Bogova nedoraslih.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

NOSTALGIJA

Možda je bio vetar, koji sklizne,
Čujno, k'o napadali sneg, sa grana,
A možda pomak plamena što lizne
Ivicu lista jesenjeg platna,
Il' možda duh zalutao u sobu,
Kroz zaključana vrata praznog stana,
Il' davno leto maknu se u grobu -
A možda je to bila ona, Ana;

I zvuk i slika, malo asinhrono
Na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
Zuj bumbara u čaški sunovrata;
Pokret tek uobličen, a već pline
K'o kvarna svetlost, k'o fatamorgana,
Vidljiva pena na rubu praznine -
Da, možda je to bila ona, Ana;

Ana iz knjige koju vetar lista
U travi, pored zaspalog čitača;
Ana iz raja što naknadno blista,
Udaljen iza plamenoga mača;
Ana, knjeginja ograde balkona
Nad jezerom, u čipki puzavice,
Ana u peni čipke svog žipona,
Brbljivoj prozi svoje rečenice -

Slučajnosti se u sećanje sležu
Ko šećer na dno neoprane čaše;
Sitnice samo čine ravnotežu
Tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
Zaostala u sećanju platana;
Možda je htela smrt da me presliša,
A možda je to samo bila Ana.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ДОКАЗИ

Докажи, ако можеш, да те нема –
То неће бити доказ да ја јесам.
Докажи опет, јер доказе све сам
Заборавио. Зато трајем, земан.

Кадкад ноћу у тишини слушам;
Трепери простор, рађа се олуја.
Пулсира огањ у звездама згрушан
По вољи Бога славуја и гуја...

Докажи своју одсутност на начин
Да ум се смрзне, а да срце схвати -
Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,
Пехар кукуте, напев као зачин-
Пошаљи твоју сенку , да ме прати.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ОСМЕХ

Ко златна маска из Микене,
Која је други облик праха,
Угледао сам на дну мене
Тај осмех задржаног даха,

Што успео је да се згусне
За тренут на дно огледала;
Оком без боје и без зене
Будућност ме је погледала,

Немушто, мудро и без страсти,
Ко кућна змија под довратком;
Ма да је све у њеној власти
Још увек бол је за повратком

На средокраћу, равнотежу,
У стању мировања ваге:
Ал’ године се косо слежу
И мрве у архипелаге-

У сабијању овом земном
То двојника сам погледао;
Смешио се као Агамемнон
У двоструком огледалу.