Tanja Prokopljević (1971)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

LJUBAVANKA

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, čistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveća kipti moja sreća
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moć,
a sve zato što na livadi cveća kipti moja sreća
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protiče, a onda se sliva
vrh usta dotiče, tu greje se više i tako vruća Tebe dira.
Sve to na livadi cveća gde kipti moja sreća
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Žmarci prolaze kroz moju kosu koja iznenada
dobija bisera sjaj jer i kroz teme prolazi razbuktala krv.
To osetim na livadi cveća gde kipti moja sreća
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Dopuna: 26 Dec 2008 12:10

BUDIM SE

Razapeću se po million duga
Koje bojama sjajnim sebe boje
U zaborav tako nek ode tuga
Slododno nek' kuca ovo srce moje

Razapeću se po studenoj vodi
Koja divni potok u šumi čini
Neka se u meni tad sreća rodi
Od predivne vode što baca čini

Razapaću se po nebu plavom
Koje nikad, nikad ne roni kiše
Nek budem zvezda sto zrači slavom
U meni toplina plavog nek diše

Razapeću se po zelenoj krošnji
Koja starom deblu stvara mili dom
nek' igram čilo u zelenoj nošnji
tek da srce zaigra u telu mom.

Dopuna: 26 Dec 2008 15:46

PESMA SPASENJA

Otvori beleške piscu da zajapuri se jad,
u pero nek' ruka kaže kako peva drozd,
pa da u besne noci kroz pesmu potražim sklad
jer znam da u dnu duše zarobljen jedan je grozd.

Neka sa njim oživim svu dubinu koja mi mre,
nestaje, topi se polako u kosti uranja sva.
Samo zbog sudbe kobne, te priče pomalo zle
koja dušu svu cepa i lako lomi na dva.

A pokret grozda je izvor dostojan raodisti sve
uz pero što kazuje pesmu on raste za tren
postaje rumen i velik, raduje duše gle
i srce postaje vrelo, rumene usne i ten.



SMRTNIK U POKRETU

Znam da moje telo ne želi da se povije.
Bežim od umora koji mi namiguje,
klečim pred istinom.
Pokušavam da stvorim snagu kojom mislim
da ću i samu večnost pred sobom pokoriti.

Znam da uplašena sam od smiraja
i da pokretom zelim da ovladam svetom.
Mišići mi stežu srce,
a krv se mazi po žilama.
Napinjem se i duboko ulazim u enegriju polja,
tako žarnog, ali nemog i bestidnog

Znam da su mi divlje jabuke pružale
istinsku moć vrelog pokreta
kojima sam se krila od sna
tog. sto nastaje kada se sivi oblak iz usta
otrgne. a telo postane ploča

Znam da mi je lakse da u energiji polja
činim propuste i uzimanja
samo da se otrgnem od istine života,
ali ograničena sam vremenom
samo sam smrtnik u pokretu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Meni najmilija njena pesma;



Pariz u meni

U tom gradu sto na zvezdu lici,
tu gde su vrbe pune svetla,
kula Ajfelova gde se dici
uz krike sarenog zastitnik petla
vrvi plam od zlatnih sena
u svilenim bojama sto disu,
prste, dok valovita svetlosna pena
u iskre pretvara i jaku kisu.

A u odajama slavnog Notr-dama
zlato sve duse u plavo boji,
dok u Luvru divna setna dama
i vojnikova kaplja postaju Tvoji.

I miluje bedeme razvratna reka,
u sve pore im se ukiva,
dok po obali struna meka
iskren ubrizgava u slavna tkiva.

Ah, kako se svetlom umiva
pariska voda puna srece,
blesti i kad je magla siva,
u meni zelju za zivot pokrece.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo jedne pesme iz zbirke "Zivoplet"

ŽIVOPLET

Ti lahorna noći, što si puna zvezda,
Ti što pratiš mene sve do odredišta
znaj da srodnih duša neka tajna jeza
u pleteno kolo naše ruke veza.

I sada smo dvojno telo i to jedno
što lepotu svoju neštedimce daje
i njemu nimalo, znaj, nije svejedno
što svet ovaj neće večno da potraje.

Noć i ja lutamo svetom u tišini
još prepune setnog, mračnog očajanja
zbog tih ljudi koji težeći visini
uskraćuju svetu nova pokajanja.

To su oni koji znaju da zasene
maglom prekrivajuć’ zvezdane praznine
poput nevelike ali strašne mene
lomeći prirodne, spokojne tišine.

Ubijaju duše koje život znače
da im ime u večnosti bude
dok sva skromna bića do kostiju svlače-
ona što im sebe iz ljubavi nude.

I svi oni hrle, crni kao vrane,
sve do svetlog dana njenog uništenja,
al’ sve što se rodi u buduće dane
moraće da plovi morem pročišćenja.

U spoznaji strašne preteće sudbine
prevrela će suza iz oka da kane,
ali glas će nama u sutonu tmine
u nemušt-pustinji da zaceli rane

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

da doprinesem ovoj temi, ovo je poslednje sto sam nasla o autoru i njenoj poeziji:

Tanja Prokopljevic jos uvek stvara. Bavi se izdavastvnom(Estart), multimedijima, putovanjima i razmisljanjima. Ponekada zivi obicnim zivotom, a onda nam od nje pristigne neka knjiga poezije ili proze. Mnogi su pisali o njenoj poeziji, - uglavnom o knjigama koje je napisala. Poznati makedonski pisac dr Metodi Manev analizirajuci samo njenu poeziju izmedju ostalog kaze: “....sva poezija Tanje Prokopljevic je elaboracija toga kako moze da se pise moderna poezija na klasican nacin......Jednostavnost do savrsenstva je njen pesnicki kredo...” Pesme su joj prevodjene na makedonski, bugarski, francuski.

izdavac.cjb.net. ranije sam cesto posecivla ovaj sajt, ali poslednjih godina ne funkcionise kako treba. Nadam se da ce proraditi, a isto se nadam da ce Tanja objaviti jos neke vredne knjige..


evo i jos jedne pesme:

SLUTNJA


Slutim strahotu u svom okruzenju,
nabrekla usta i bludnicka tela
i radost usled istrganih dela
i ljude koji djavolu se penju.

I slutim uzdah jednog besnog vala
u zemlji koja kikoce se tupo,
jer misli da je sve oko nje glupo.
Vidim suzu od Boga sto je pala.

Slutim da razum pobedjuje telo,
a srce kupti u loncu varvarskom,
spas se trazi u vremenu paganskom.
Ljudsko se telo, gle, na zdrelo svelo.

I slutim prah nastaje od zivota
pa kipti zemlja u ljudskome mulju,
a Sunce greje nezasitog hulju.
Nestala je sva Bozija lepota.

Slutim da posta kraj bez duhovrata
sa belim kaputom nepostojanja,
na nebu senka od pravog svitanja,
omce stegnute svima oko vrata.

Al' slutim krik u decakovoj dusi
sto spasava vecnost od ljudskih zala.
Kosa mu svetla, a ruka je mala.
Pred njim se oblak tragedije rusi.

• 1Ovo se svidja korisniku: kreacija
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

SETA

Ti ljubi me, Boze, svim svojim umecem
pa da snagu primim sto je stedro dajes,
nek u zimskoj noci osetim prolece,
a krv nek uzburka dok u meni trajes.

Pa da sklopim oci pred zemljom mucenom
u kojoj krv liju da dokazu sebe
ljudi sto umnim darom darovani
zele nezahvalni prevazici Tebe.

Daj mi dah zivota s' prirodom da tece
skloni mi sve sumlje o ljudskoj praznini,
ne daj u zalosti vece da prozbori
da je covek zlurad u svojoj silini.

I dok grcam tako za prostim zivotom
onim sto je lisen covecijeg suma
setno se stopim s prirodnom divotom
i tako spoznam snagu Tvoga uma.

I tad se pitam da li znas da patis
za prostim covek sto je mog'o biti
i da li ponekad u sutonu shvatis
zasto si od ljudi morao um skriti.

Dopuna: 22 Feb 2009 15:58

Ko zaviri u svet knjizevnosti susresce se sa radom Tanje Prokopljevic. Srpski pesnik koji zasluzuje paznju i dobar izdavac...

Imam drugo izdanje njene zbirke "Zivoplet" i ima jedna pesmica koja me tako neverovatno podseca na ovo vreme poplava, vetrova......

VETAR

Shvata li neko vetar
koji kroz mene huji,
iako na izgled dokon,
najcesce nekud zuri.

Kad jace zahuci, preti,
cak vapi i za zivotom,
prekrije svet cudesni
zivotnom golgotom.

Nije li covek prastari
zastrasen vetrovom moci,
podigao grad cudesni
da bi mu mogao doci.

Sad je zidinom snaznom
covek vecno obvijen
a opet pobedom laznom
pred prirodom je savijen

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

NE TRUDI SE DA MI PESMU RAZUMES

Ne trudi se da mi pesmu razumes,
u pesmi su mojoj poljupci sneni,
jer dragi sada nekog drugog pleni
mimo mog uzdisaja i mog htenja.
On negde bez mene sad svija krila
i u veceri svoje rane celi
dok neki drugi jorgovan mu beli
poljupce nudi, a on ih uzima
rad' zivota koji bez mene zeli,
sa licem punim treptaja i volje
svesno mislec' da je tako bolje.

A onda jedno jutro zaranelo
pridje k meni preko trnja i vode
zurno trazec' strasne mi uzdahe,
nudeci zarno sve poljupce svoje
i ruke koje krvlju bi krvi
da bi nam zivot zajednicki dao
skupa da gledamo sunca zalaske
i one rane, rane mu izlaske.

Ne trudi se da mi pesmu razumes,
jer pesma je moja tugom pletena,
a ljubav u njoj po svud rasprsena
i ne znas da li pije na izvoru
il' u dragovom vrelom poljupcu,
da li je u nekom zbunu kraj mene,
ili mi ipak prolazi kroz vene,
one sto odavno od srca mi beze,
jer ono ljubav od dragog ne dobi.
Ne trudi se da mi pesmu razumes.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

BLAŽENO MORE

Opet mi uzdah pokrećeš,
plavetnilo života.
Ribe te ujedima miluju,
a morski galeb golica nogama.

Uvijaš se u koritu svome
dok primaš zelenu boju,
a onda opet pretvaraš
u beskrajno plavi dvorac
pun dragog kamenja.

Ti dišeš u miru, dok duše
živih stvorova
gledajuci te, prkose životu
i hrabro ka njemu plove
nošeni spokojem tvojim.

Iz tebe blaženi mirisi izranjaju,
maze baršunasto nebo.
Puštaš duše da se ljube sa tobom
da bi im dao bremenitost vecnog spokoja.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ČOVEK I REČ

I pusti čovek reč
kad nastade smrt
strastvene ljubavi
iz plamenog jezera.
Kada utihnuše zvona
koja su pružala pesmu
sto oživljava dušu.

I pusti čovek reč
da bi zadovoljio krik
koji se iz duše otrg’o
u vapaju za strašću.

I pusti čovek reč
kad mu život umesto ljubavi
šibom nanese usekle duboreze
kroz koje duša isparava
i postaje oblačak bez topline
van tela, rešen da se u njega
nikada ne vrati.

I pusti čovek reč
kad oseti umiranje duše u sebi,
iz zelje da je sačuva
kada ona bez osvrta
reši da postane smrt.

I pusti čovek reč
na papiru toplom, tankom
da umesto suze oplakuje
umrtvljenu dušu
da bi je upokojio veličanstveno.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 23 Apr 2009 22:37

MASKA

Svaki covek nosi na svom licu masku
sto sareni stit je zivotom izvajan,
cuva takvo lice koje pri rodjenju
tanku kozu ima i lako se slama.

Bez te maske mnogi imali bi muke,
jer ona je skup svih znanja i umeca,
ono sto coveka od drugoga brani,
a u skladu svoga izmucenog bica.

Ali mnoge maske neskladnih su boja
i nisu zato da se njima dice
pa su neki kivni na one sto maske
priredjuju tako da na svetlost lice.

Ti nistavni ljudi zele sve da zgrabe
pa cak i ono sto nije na otkup,
zele svetli osmeh nekog drugog bica
sto pripada samo jednoj licnoj kozi.

Slomiti me nece oni sto su nista,
jer koza je moja prava upijaca,
dok im maske stoje kao da su pile,
moja koza bojom maske sva odise.

Niko ne uvidja da je prava ona
sto zivi, opstaje u duhu zivota,
a ne da je vredna ta slatkoca mrtva
sto rad nekog crva na silu mahnita.

Samo onaj kome maska stoji cedno,
sto na osmeh srecan bez osvete lici,
dok gleda i shvata boljega od sebe,
taj vredan je da se svojom kozom dici.

Iz zbirke "Zivoplet"

Dopuna: 23 Apr 2009 22:38

SLAVUJ LJUBAVI

Secas li se malog
pevljivog slavuja?
Prhtao je glasom
dok ljubav je cvala,
oko nas je bdeo
zbog ljubavnih vala.

Nas slavuj je bio
najsvetlijih boja.
Obletao tamo
gde nijedan nije.
Gromoglasno svetu
darivao pesmu
o dve ruke strasne
sto ljubav su dale
da lepota sveta
ne moze da splasne,
zbog te pesme
i plod masline su dale.

U glasu tog ptica
sila poput vepra
i jos mnoge snage
u tom glasu behu,
pa je nasa ljubav
celim svetom brzo
pocela da cveta
zarad suza koje
bez ljubavi teku.

Sad slavuja glasa
jos samo je u ehu.

Dopuna: 23 Apr 2009 22:39

NEVERNOM COVEKU

Ja dragog pustam sred osame svoje,
uzburkanu dragost i zive vulkane
sve sile u meni njime su protkane
i one nebeskim bojama me boje.

Na rastanku rekoh stoput dovidjenja
no ta sila bese pravi izliv vrenja,
pruzi mi opet ruke prema Njemu
uze me snenu poput prividjenja.

Niz lice moje liju ledne kapi
i sta da radim Bog ce sam znati
ne mislim da ce iko da me shvati,
to samo moze dusa koja vapi.

Kad bi On ovaj vapaj sad zacuo,
ne bi Mu bio ravan koral morski
koji je van mora od neba nacuo
da u meni zivi kao kristal gorski