Najrealniji status koji sam pročitao na Fejsbuku do sada:
Citat:Evo ovako, resio sam da posle dosta vremena iznesem neko svoje konstruktivno, iskreno i realno misljenje o trenutnom stanju u nasem drustvu i o tome kako ja gledam na svet(ako to uopste nekog zanima, ali nebitno je, ovo je fb, sve se moze haha).. malo je duzi tekst, ali kome smeta ne mora ni da cita. Dakle..
Ljudi moji, nije vam drzava kriva sto ste zakopani tu gde jeste. Nije vam selo krivo sto ste zaostali, nisu krive danasnje devojke zato sto ne mozete nista da smuvate pa cak ni na vece. Niko vam nije kriv sto stojite u mestu, i nista vam ne ide od ruke.. Verujte mi, za sve to ste samo VI krivi. Ne zelite sebe da promeni a menjali bi vlast, svet, druge ljude.. Razmisljajte malo realnije, inverstirajte malo u sebe, obrazujte se, tezite ka nekom cilju u svom zivotu, nemojte citav zivot cekati da vam se dogodi cudo, i to cudo zelite da vam se desi ispred nosa, negde pored kompa, ako je moguce, da se ne bi umarali.. Cuda se ne desavaju, to vreme je proslo, samo vasim radom mozete nesto postici i promeniti. Ne znate da progovorite tri recenice, a krivite devojke kako su umisljene i nafurane, ne smete da pridjete devojci plaseci se da cete biti ispaljeni, pa zasto onda ocekujete da imate devojku?! Citav zivot zivite po nekim pravilima, i po onome sto je neko drugi rekao da tako treba, pljujete sve strano, novo i vama nepoznato, mrzite nekoga zato sto je druge nacionalnosti ili veroispovesti.. I ocekujte da vam bude bolje, pa nece vam nikada biti bolje, sve dok tako razmisljate, postali ste asocijalni i zatvoreni u sebe, mrzeci svakog i svaciji uspeh, cekajuci da nekom poturite nogu, i smejete se kada padne. Ne zelite ni u cemu da napredujete, da sebi obezbedite neku buducnost, a za jednu jebenu kafu u kaficu nemate, dok vam to roditelji ne obezbede, a ono u cemu ste najbolji od svega je u smisljanju izgovora i opravdanja za svaku situaciju, lakse je okriviti nekog drugog ili nesto drugo, nego preduzeti nesto i uraditi od svog zivota. Razmislite, necete ceo zivot imati mamu i tatu da vas finansiraju i rade za vas dok vi pljujete druge, i smisljate izgovore za vasu lenjost. Jednog dana cete doci do tog stupnja u zivotu, kada necete imati ni izlaza, ni izgovora, ni opravdanja za to sto vam se desava tom trenutku, i shvaticete da ste jedini krivac za sve probleme u vasem zivotu jedino VI, samo ce tada biti kasno da menjate sebe, a pogotovo druge. #ThinkAboutThat.
P.S. Zabole me sta ce ko da kaze na ovo, i da li ovo nekog vredja, smara ili sta vec, iskreno pisem kao i uvek.. Kome se ne svidja, podseticu vas, imate opciju 'Unfollow' 'ukloni iz prijatelja'.. Time mi cinite veeliku uslugu, kako meni tako i jos nekima, koji cekaju da ih prihvatim, a verujte ima ih jedan Cecin koncert u Areni hehe.. eto tako, Uzivajte mi, ljubi brat S i dobro razmislite o svojih postupcima i stavovima.
Pozdrav, vidim na temi može da se kaže šta osećamo, i da pričamo o svemu , svoja sećanja, ili trenutno stanje, mada ima tema koje su neodgovorene pa nzm da li ovde da napišem kratko ili duže kako se ja lično osećam. A neki pričaju i izvan teme. Oni koji se prepoznaju mogu da odgovore, samo bez napadanja kako sam neodgovoran . Jer neću napisati sve razloge za moje emotivno stanje.Mislim da se radi o fazi neke, ,,mladalačke ,,valjda depresije jer je vezano za god.
Sada je leto počelo , ja se setio nekih malo ranijih godina,necu sad tačno reći kolko god.imam ali do 25.skoro i sad se osećam jako strašno, toliko sam depresivan iako jedem normalno ali tek sada posle par nedelja.Inače su mi došla sećanja neka na um, ja nisam spreman nekako da kažem da preuzmem da budem odrasao, jer još studiram, ali to je tek problem.Da ga ne iznosim ovde, osećam se depresivno, ,,apatično,, beznadežno. Zato jer su mi prošle godine, imam ih još jednu dve, ali sve najlepše godine su mi prošle i žao mi je vratio bi ih, zbog nečega što nisam postigao kao mlad čovek.
Ja zaista ne znam kako bih opisao stanje moje koje nije dobro. Trenutačno st. mi je nada neka, ali strah , šta će biti i mučnina neka, verovatno završetak neke krize. Ja kad se setim sebe u 19.20'toj ne znam dal da kažem, ali emotivno jako mi je teško. Osećanja su mi prolazna, brza ali tužna i to nije samo zbog života ovako ukupno,već zbog provedenog života a da nism uradio ono što sam TREBAO i morao uraditi do te godine.
Muči me najviše to što ljudi traže odgovornost iako ja nisam jako lenj, nego ne razumeju me, tako sam ispao iz koloseka dok drugi idu napred ja nazadujem i zbog nekih porpdičnih problema.Ja ne oček.da budem dete večno iako to svi volimo, ali želeo bih znati gde pripadam. Ja ne smem da kažem šta mi se dešava jer nekako stidim se toga. Toliko sam neiživljen a tako razočaran već i jedn.ljudi mi nisu ni ovde verovali, žao mi što starim, što mi idu jako brzo godine. A ovde su članovi neki dav.savete da nađem posao ,al ništa od toga.
MOj svet mi se ruši ali ja gledam to borim se i opet realnost naprama željama je jasna ali i nepravda je jača od mene, ne znam kako to ,i da li smem ovde napisati.
Nije faza od 5.dana kad vam se znate ono ne radi vam se smor žešći ali kod mene je istinska tuga razočarenje i bojim se toga, jer znam šta mi se desilo kad mi je bila depresija u 19.kad sam je sam pobedio vrlo čudno na vrlo čudan način a bio sam jako mlad i išao u korak s vremenom svojih godina ali emotivac i tinej.totalni......
Nije svaki dan, ali pomisao na godine i zrelost i sećanje na jednog 19.godišnjaka me ubija.Menja se raspoloženje, ide u očaj i kolaps da ne mogu da se smirim uopšte.
Mislim jako puno o životu. ...Ruši mi se sve, nemam više nade kad padne noć nije mi do zezanja niti smeha, samo muzika , ali valjda odrastam do kraja .Čitam i nešto o sebi , primere svoje tuge od nekih drugih, ali sam očekivao više . Znam da svi imate probleme ali ja smatram da kao mlađi član ipak moram bar napisati ovde-
Evo, ja sam pročitala ceo tvoj post. Napisao si ogroman tekst, a zapravo nisi rekao ništa osim što si ''kukao'' sve vreme. Vrtiš se u krug...''teško mi je, nezadovoljan sam'' itd.
Da li si šta preduzeo? Da li si pokušao bilo šta, ne bi li izašao iz ''kruga'' ?
Biće ti sve teže i teže, ako ne preduzmeš nešto. Ušao si u apatiju, rekla bih iz čiste dosade. Ljudi doživljavaju teške tragedije, umiru im najbliži, stradaju u raznim saobrćajkama, na poslu doživljavaju nervne slomove, imaju teške bolesti....ali malo ko od njih ima psihički problem koji ne može da prevaziđe da bi krenuo dalje. Navikli su da se bore...da budu borci za svoj život. Ne prepuštaju se nesreći koja ih je zadesila. Plus, teško žive, ne mogu da zarade dovoljno za elementarni život...ali idu dalje...I zamisli, svi oni, uključujući i mene imaju vremena da se smeju i da uživaju u onome što imaju, ne osvrćući se za onim što su izgubili, propustili ili nisu nikad ni imali.
Ako su ti dali savet da radiš, dobro su te savetovali. Rad oplemenjuje čoveka. Takođe, pomaže ti da preusmeriš misli. Ako ne možeš da nađeš posao, pokušaj da čitaš neku literaturu koja će ti dati neku nadu. Okreni se religiji. Čitaj Novi zavet, čitaj Prolog...Interesuj se za fudbal, neki sport...Idi u teretanu....Imaš toliko mogućnosti, a ti ne znaš šta ćeš sa sobom...
Ako ti je sve to komplikovano idi kod nekog dobrog psihologa...
