Pošto je mnogo fleksibilniji, interfejs sa komandnom linijom (CLI) je zaista najbolji način da konfigurišete ruter.
Da bi ste koristili CLI, samo recite «No» za unošenje početnog konfiguracionog okvira za dialog.
1.2. Prijavljivanje na ruter
Nakon što se pojavi poruka o statusu interfejsa i vi pritisnete Enter, pojaviće se odzivnik Router>. Ovo se naziva user exec mode (korisnički režim) i najčešće se koristi za prikazivanje statistike, ali je takođe i jedno od sredstava za prijavljivanje u privilegovani režim.
Konfiguraciju Cisco rutera možete da pregledate i menjate samo u privilegovanom režimu (privileged exec mode), u koji se ulazi pomoću komande enable.
1.3. Pregled režima rutera
Da bi ste konfigurisali ruter iz CLI, možete da izvršite globalne izmene na ruteru tako što ćete upisati configure terminal (ili kraće config t), što vas dovodi u režim globalne konfiguracije (global configuration mode) i menja aktivnu konfiguraciju (runing-config).
1.4. Interfejsi rutera
Za konfigurisanje interfejsa uvek koristite sekvencu interface type number (interfejs vrsta broj). Ruteri koriste fizički slot na ruteru sa brojem porta na modulu priključenom u slot za obeležavanje broja interfejsa, a vrsta može biti:
Konfigurisanje interfejsa je jedna od najvažnijih konfiguracija rutera zato što je bez interfejsa ruter gotovo potpuno beskoristan uređaj. Takođe, konfiguracije rutera moraju da budu potpuno precizne da bi komunikacija sa drugim uređajima bila moguća. Neke od konfiguracija koje se koriste za interfejs su adresa sloja mreže, vrsta medija, propusni opseg i druge administrativne komande.
• Konfigurisanje IP adrese na interfejsu
Da bi ste konfigurisali IP adresu na interfejsu, upotrebite komandu ip address iz režima konfiguracije inerfejsa
Interfejs možete da deaktivirate pomoću komande shutdown i da ga aktivirate pomoću komande no shutdown.
Router(config-if)#no shutdown
• Komande serijskog interfejsa
Sa obzirom da zadatke obavljamo u laboratorijskom okruženju i da su nam ruteri spojeni “leđa u leđa”, jedan kraj – kraj kabla spojen sa opremom za prenos podataka (Data communication equipment, DCE) – mora da obezbedi sinhronizaciju. Po standardnom podešavanju, svi Cisco ruteri su uređaji terminalske opreme (data terminal equipment, DTE), pa morate da kažete interfejsu da obezbedi sinhronizaciju ako želite da se ponaša kao DCE uređaj.
DCE serijski interfejs konfigurišete pomoću komande clock rate.
Router(config-if)#clock rate <brzina> Primer ::clock rate 64000
Tutorijal 2.2-RIP protokol 2.1 Osnove RIP-a i konfigurisanje
RIP je protokol za informacije o odredjivanju rute. Ovaj protokol na svakih 30 sekundi šalje kompletnu tabelu rutiranja svim aktivnim interfejsima.
RIP dobro funkcioniše u malim mrežama, ali je neefikasan u velikim.
Da bi ste konfigurisali RIP rutiranje, samo pokrenite protokol sa komandom router rip i navedite RIP protokolu koje mreže da oglasi pomoću komande network.
Router(config)#router rip
Router(config-router)#network A.B.C.D
Router(config-router)#network A.B.C.D
Router(config-router)#exit
Tutorijal 2.3-EIGRP protokol 2.1 Osnove EIGRP-a i konfigurisanje
EIGRP je protokol koji je nastao na odgovor RIP i OSPF kada su u pitanju velike mreže. Za razliku od RIP rutiranja za aktivaciju koristi autonomni sistem, odnosno broj istog. Mešavina je distance vector i link state protokola.
Komandna sintaksa koju možete koristiti da bi ste dodali statičnu rutu u tabelu rutiranja:
ip route [destination_network] [mask] [next-hop_address ili exitinterface] [administrative_distance] [permanent]
Primer: ip route 192.168.15.0 255.255.255.0 192.168.16.2
ip route – Komanda koja se koristi za kreiranje statične rute.
destination_network – Mreža koju unosite u tabelu rutiranja.
mask – Podmrežna maska koja se koristi u mreži.
next-hop_address – Adresa rutera koji predstavlja sledeći skok i koji će primiti paket i proslediti ga u udaljenu mrežu. Ovo je interfejs rutera koji se nalazi na direktno povezanoj mreži.
exitinterface – Izlazni interfejs-koristi se umesto adrese sledećeg skosa, ali mora da bude na vezi od tačke do tačke.
administrative_distance – Po standardnom podešavanju, statične rute imaju administrativnu udaljenost 1 (ili čak 0, ako koristite izlazni interfejs umesto adrese sledećeg skoka). Podrazumevanu vrednost možete da promenite dodavanjem administrativne težine na kraju komande.
permanent – Ako je interfejs isključen ili ruter ne može da komunicira sa ruterom koji predstavlja skok, ruta će automatski biti izbačena iz tabele rutiranja. Odabiranjem opcije permanent čuva unos u tabeli bez obzira šta će se desiti.
Tutorijal 3-HSRP protokol Uopšteno o HSRP
Hot Standby Router Protocol - Ciscov protokol koji pruža mehanizam dizajniran kao podrška IP prometu tako da se ne remeti neuspešnost prometa u određenim okolnostima. Konkretno, protokol štiti protiv neuspeha prvi hop ruter kad izvorni uređaj ne može saznati IP adresu od prvih hop rutera dinamički. Protokol je dizajniran za korištenje preko multi-pristupa, oglašavanjem preko LAN-a (npr. Ethernet). Velik je broj uobičajenih uređaja koji ne podržavaju implementaciju dinamičkog pronalaženja i sposobni su konfigurirati podrazumni ruter uz pomoć ovog protokola.
Prioritet
Koristi se za izbor aktivnog i standby rutera. Kada se uspoređuju dva različita prioriteta rutera, onaj s brojčano većim prioritetom postaje aktivan. U slučaju da ruteri imaju jednak prioritet, onaj koji ima višu IP adresu postaje aktivan
Router(config)# interface gigabitethernet n/m
Router(config-if)# standby 1 ip x.x.x.x (x.x.x.x je virtualna adresa)
Tutorijal 4-CIDR vs VLSM (classful, classless) Uopšteno o klasnim i besklasnim mrežama
Classful mreže, odnosno klasne mreže su nastale u početku razvitka interneta. Delile su se na nekoliko klasa, od kojih su najbitnije A, B i C klase, koje su poprimale 16m, 65k i 256 hostova. Moglo se imati samo 3 prefiksa na mreži, 8,16 ili 24. To nije moglo zadovoljiti korisnike, s obzirom na rast istih. 1993, nastaje CIDR (Classless Inter-Domain Routing) kao odgovor na proširenje, i umesto fiksnih prefiksa 8,16 ili 24 CIDR sadrži 13-27 kao mogućnost prefiksa što znatno olakšava rad. Baziran je na VLSM (variable-length subnet masking), koje omogućava mrežama da se dele na različitih dužina podmreže. CIDR predstavlja i novu metodu, što se zove CIDR notacion, odnosno prikazivanje subnet maske kao "/" notacija, koja nam govori koliko "jedinica" imamo u samoj maski. Primer: 192.168.1.12/24
Tutorijal 5-OSPF protokol Uopšteno o OSPF
Open Shortest Path First, OSPF (najpre otvoriti najkraću putanju) je protokol rutiranja, koji koristi veliki broj proizvodjača mrežnih uredjaja, uključujući Cisco. Ukoliko imamo više uređaja a neki od njih ne pripadaju Cisco familiji, onda ne možemo da koristimo protokole kao što su EIGRP (vlasnički protokoli), već moramo preći na OSPF. Ukoliko nam je mreža velika, onda se i preporučuje korišćenje OSPF-a ili redistribuiranih ruta između rutera.Za konfiguraciju OSPF-a, potrebno je prvo omogućiti sam OSPF protokol na ruteru, pa zatim dodati adrese i informacije o područjima. Koraci su sledeći:
• Router (config)#router ospf process-id;
Process-id je broj procesa na lokalnom ruteru i koristi se za verifikaciju OSPF procesa na istom. Vrednost može biti od 1-65,536. Procesi ne moraju početi od 1, i sami administratori uglavnom podešavaju isti ID kroz celi autonomni sistem, ili čak celi mrežni sistem. Moguće je imati više ID procesa na istom ruteru, ali se to ne preporučuje jer opterećuje procesor.
• Router13 (config-router)#router-id num;
Dodela id broja. Svaki ruter mora imati različiti ID koji ga jednoznačno određuje.
• Router (config-router)#network address wildcard-mask area-id.
Svakoj mreži koju dodajemo, moramo dodeliti vrednost područja kojoj ona pripada. Vrednost address može se odnositi na samu mrežnu adresu koju želimo dodati, ali isto tako na podmrežu ili adresu zaglavlja. Ruter zna kako se interpretiraju adrese upoređujući sa wildcard-mask vrednostima. Area-id deo u komandi se odnosi na samo područje koje koristimo, koje je čak potrebno i onda kad konfigurišemo OSPF u samo jednom području, i ono mora biti onda 0.