Samo jedna informacija od mene.Dana 24,juna je DAN MIKE ANTICA,tj,MEMORIJAL koji se odrzava u Mikinom rodnom mestu,MOkrinu,inace selu nadomak Kikinde,severni banat.Ko moze i zeli da dodje,ovaj memorijal je otvoren za sve goste.
XX
Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.
----------- Dopuna: 02 Jul 2005 0:57 ---------
... Ljubav je najgolubija samo u onim kricima koji se poklone prvima...
Za ljubitelje....
Od Izgubljene u prostoru i vremenu.....
----------- Dopuna: 04 Jul 2005 0:30 ---------
Može li mi neko reći gde mogu naći sve što ste pisali od Antića, da ne bih ponavljala stihove...?
Kad ti izgovaram ime
usta su mi puna krzna, i tamjana,
i cveća, i mesa...
U očima mi grme grčevi svetlosti...
U temenu se protežu tek vaskrsnuti grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime
sav sam popljuvan, i čist,
i mek, i grešan, i besan...
Sav sam pijan od detinjastog plača
tvoje nezatrudnele karlice.
I polumrtav od ljubavi!
U obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.
Bar sam posteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam ziveo.
Mozda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.
I u komsiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.
Ako mi zivot krila skrati
i sneg u oko pocne da veje,
znam, bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.
Prorocanstvo
Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.
Nasmejan, otici mirno.
Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.
I onda:
ziveti prostran.
Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.
Nikada ne ostati mali.
Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnost pali.
Rodjendan
1.
Zasto mi nemamo iskustva? Zato sto zivot shva-
tamo kao vatromet. Svakog se jutra ponovo
kristalno radjamo i zivimo do veceri po jedan
ljudski vek.
Onda, u zoru, zapocinjemo novo stolece.
U sumrak, opet, umorno umacemo glavu u nov
san o nekom sasvim drukcijem trajanju, koje
ce poceti ujutro, iz pocetka.
"Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mes-
to i sazidaces planinu" - kaze Konfucije.
2.
Ko stvara, a ne pocne iz temelja, nikad nece
ni ugledati krov. Ko voli, a zablene se u sebe
u ogledalu, kao da nikad nije ni progledao.
Ko zivi, a ne rodi se mnogo puta na ovoj zem-
lji, kao da nikad nije ni postojao. "Ne primaj
svet onakav kakav dobijes, niti ga ostavljaj
takvim" kaze dobri stari Tin Ujevic.
Sacuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom:
"Jer hiljade su godina pred tvojim ochima
kao jedan jedini dan."
Veruj mi, sve ih mozes proziveti od sumraka
do svitanja. I kao sto je leptiru rodjendan
tvoje: ujutro, a starost tvoje: uvece, bas tak-
vi neka budu i tvoji mnogobrojni zivoti, a ne
jednoliki u nedogled, kao vekovna trapavost
jedne sekvoje ili kornjace.
3.
Ne veruj ako ti kazu da svaki tvoj trenutak nije
herojsko doba. Ne veruj ako ti kazu da svaki
tvoj trenutak nije ni cudesan, ni pravi.
Svaki je trenutak istina, samo sto poneki ima
laznog coveka.
Moras da smognes snage i sebi otvoreno obecas
da ces ostati tragac za vecnoscu u sebi, a ne
za sobom u vecnosti.
To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od
ustedjevine ove neznosti, sine moj.
A kad me budu proneli
nagriženog bakterijama zanosa,
trulog od virusa poverenja i verovanja
u ono što mi je život dao,
i besnog kao pseto
zbog svega što mi život nije dao,
- Svi kilometar od groba!
Šta ima nada mnom da bleji stado ganutih prijatelja?!
Pripisaće mi, znam, mnogo toga,
a zaboraviće da kažu da sam pao
u zatišju velike bitke za rskavicu budućnosti
od nekog zalutalog metka
nesvakidašnjih želja.
----------- Dopuna: 10 Avg 2005 0:34 ---------
XXVI
Imao sam nekoliko želja
opasnih kao oksigenske boce.
Zavisilo je samo od nerava,
samo od nerava,
da li ću ih zavrnuti na vreme
ili ću namerno malo kasniti.
A to, što sam pretio javno da na kraju
nameravam da održim proces
na kojem ću sebe objasniti
valjda ne uzimate za ozbiljno?
Kako sebe objasniti?
Imao sam tih nekoliko želja
i zbog njih ko zna šta izgubio.
Naravno, zbog takvih stvari ne treba
sebi plakati tajno u rukav.
Nisam ja postao smeće.
Lupao sam se od zanosa do zanosa.
Pa šta?
Bar sam se do krvi naljubio,
praveći se da ne vidim
kako mi drugi razvlači
moje jedino životno preduzeće.
----------- Dopuna: 19 Avg 2005 2:05 ---------
XLVIII
ONDA,
PRONAĐEM VRATA
GDE SAM GODINE, GDE SAM HILJADE GODINA ČAMIO.....
GLE ZBILJA! - VRATA!
TETURAM SE
I NE ZANM GDE MI PRESTAJE POSTELJA,
A GDE POČINJE KOŽA.....
ONDA,
SAMO SAM JOŠ DUGO, DUGO,
JEDAN POTPUNO OTRCAN,
POTPUNO ZASPAO GOBLEN
KOJI JE NEKO, RASEJAN,
GREŠKOM URAMIO
U TUPA SEČIVA NOŽA.......
Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.
Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristanista
i mosta,
niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi.
Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gdje trava ima okus vode,
peska
i sunca.
Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.
Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu
za koji su me vecito cupkali
oni sto sede iza nas.
Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina.
Kazu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kazu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera,
i svi su smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su sareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.
SAMO JA ZNAM:
NIKADA VISE,
NIKADA VISE ,
NECEMO SE UHVATITI ZA RUKE
NI HODATI OD UGLA DO UGLA
I POKUSAVATI UZALUD DA SE SETIMO DOK CUTIMO
NECEGA VRLO VAZNOG,
NECEGA TOLIKO OGROMNO VAZNOG
CEGA SE RAZDVOJENI NIKADA VISE NECEMO MOCI SETITI.
Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muzevi,
i moje zene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
Danas ce drumovi biti za mene i tebe pruzeni
daleko negde u nepovrat.
Mozda smo nas dvoje rodjeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nezan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jevtin honorar ljubavi i skroman baksis krvi.
Nikad zbog tebe necu ici da trazim rum,
ni da napisem najbolju pesmu kraj case.
Ne placi za mnom kad se vratis niz drum.
Ne masi ... ni ja necu da masem ....
I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost.
To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.
Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog.
Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostaris.
Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I vecito sam sumnjao u to su me ucili.
Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da odjem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.
III
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno, pa vrezama od zlata i posle desetak koraka vec hodas po nebesima.
Zar sve to ne lici na slobodu?
XIV
Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto.
Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja.
Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione.
Eto, to je moj zivot i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.
Iz knjige "Hodajuci na rukama"
----------- Dopuna: 01 Okt 2005 16:17 ---------
Uspomena
Razisli smo se
al nase detinjstvo ostaje
u prvom osmehu
kojim sam usne opekla.
E, moj pegavko,
za ceo zivot dosta je
to malo nicega
cim sam ti najvise rekla.
Nase su oci
tad pomesale boje
pa isto vidimo
svet ovaj ludi i trsavi
I jos ce dugo
na usni da ti postoje
sapati oni
daleki,
meki,
leprsavi
I ja, kad grickam
bombone ili zvaku,
il lizem kornet,
il nesto luckasto usnim,
il se bez veze
isplazim nekom decaku,
osecam ukus
osmeha tvog na usni.
Razisli smo se,
al nase detinjstvo ostaje
svejedno kakvim
stazama sutra lutali.
Malo je bilo.
Al ipak, kad pogledas:
dosta je
sve ono sto smo
i rekli i precutali.
Vidim da nisam jedina koju su u ovo glupo subotnje popodne ocarale reci "naseg" Mike. Evo jos jedna za uzivanje...
JEDRA
BOGAT SAM. IMAM OCI. RUKE.
I PUNE DZEPOVE DOBRIH RECI.
Proci cu nocas kroz sve luke
brodove stare da izlecim.
Zubate kotve da odvalim.
Rumenom pesmom da plane mrak.
Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.
Postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane.
To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet moze da stane.
Sa jednom smedjom, toplom vescu
usne ce obalom da mi odu.
Limune zrele s neba natrescu
u tamnu gorku vodu.
Za mnom ce vetar, kad me sretne,
mrmljati neki osmeh nov.
Krisom cu svima da podmetnem
pomalo svoga srca pod krov.
Zorom ce okolo cvece radjati
gde god sam iz krosnji visine pio.
I jos ce dugo ljudi pogadjati
i nece znati ko je to bio.
----------- Dopuna: 01 Okt 2005 22:41 ---------
USPAVANKA
Svet ovaj, u stvari,
i nije
tako rdjav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.
Mozda je suton s krova
sasvim slucajno pao.
Mozda bi i noc da svane,
mozda bi i noc da sine.
Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakse dise.
I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
sto se nad krosnjama njise.
A sigurno je vazno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoris gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.
I vazno je ovo,
vaznije od najpreceg:
kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.
Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ruznoce,
i placa,
i straha
i tuge.
I svaki put kad budes
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,
licice jutro na tebe
vise nego na druge.
----------- Dopuna: 03 Okt 2005 15:50 ---------
USNE
Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapatom sapat vrate.
Usne postoje da se pozlate.
Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.
Usne postoje da se procveta
u vatromet neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.
I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.
Mesecevo Srebro
Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.
Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.
Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.
U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.
Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.
Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.
Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun,
I nemam obicne srece. I nemam obicne grehove.
Podelicu s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku sto se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha na rubu case, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Cak i kad ti se cini da ih mi nekud vodimo,
one se smeskaju blago i nekuda nas vode.
Bicemo tamo negde mozda suvise voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.
----------- [b]Dopuna: 05 Nov 2005 11:58[/b] ---------
ROMANSA
Na svet sam dosao slican ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.
I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.
U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlazno ljubio.
I kome treba, neznost vratio.
I kome treba, bol izgubio.
Bicevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.
Sta sam to imao od zivota?
Neciju kosu... Neciju ruku...
I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.
Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videces, sasvim dosta.
>> "Rodjen je 14.03.1932. godine u selu Mokrinu u Banatu. Bio je novinar u novosadskom "Dnevniku". Bavio se filmskom rezijom, kao i pisanjem scenarija. Njegove pesme za decu predstavljaju osobenu deonicu savremene srpske decije poezije, dok je njegova knjiga "Plavi cuperak" jedinstven primer ljubavne decije poezije."
"Rodjen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam isao i u osnovnu skolu. U gimnaziju sam isao u Kikindi i Pancevu, a studirao u Beogradu. Zivim u Novom Sadu. To je cista moja biografija. U stvari, ja svima kazem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih zeleo, jos nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaza u novinama... Svakog jutra pozelim da pocnem jednu odlicnu biografiju, koja bi posluzila, ako nikome drugom, bar djacima u skoli, jer oni, nazalost, moraju da uce i zivot pisca.
Ja bih bio najgori djak, jer ni svoj zivot nisam naucio. A radio sam svasta. Bio zidarski pomocnik, fizicki radnik u pivari, kubikas na pristanistu, mornar, pozorisni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obradjivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozoristu, cak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za zivotno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobodjenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uredjivao list "Ritam" ili uredjivao Zmajev "Neven"...
Najvise bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda cu imati mnogo raznih zivota i biti najzivlji medju zivima.
Ostalo, sto nije za najavu pisca, nego za saputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."
"24. juna 1986. garavi sokak Miroslava Antica zanemeo je, a pesnicka ulica u novosadskom Avijaticarskom naselju u svoje temelje ugradjuje jos jedan spomenik i legendu. Miroslava Antica." <<
Mesec je tupom, krivom kamom
posekao jedno vece zuto.
Oprosti,
bio sam skitnica samo
pa sam u tvoje oci zaluto.
I cudno nespretno prosuo se:
kao lopta vrelog snega,
nasmejan,
izguzvane kose,
od ptica ranjav,
od cveca pegav.
Oprosti,
uvek moram da odem.
Vetrove zute jesen vec place.
Jezera - oci.
Sto kvase vode
obale obraza za skitacem ?
Uvek se biva lep na pocetku.
Pomalo dobar.
Pomalo tuzan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tudj,
na kraju ruzan.
I uvek samo sebe imamo.
i san pun zelja,
nedorecen...
Mesec je tupom krivom kamom
posekao jedno zuto vece.
----------- Dopuna: 30 Nov 2005 0:51 ---------
PLAVA ZVEZDA
1.
Iza suma, iza gora,
iza reka, iza mora,
zbunja, trava,
opet nocas tebe ceka
cudna neka zvezda prava.
Cak i ako ne verujes,
probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis,
ti pokusaj da je cujes,
da odletis,
da je stignes i uhvatis
i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepse da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora dugo da se nadje.
Treca.
Peta.
Mora u snu da se zadje
na kraj sveta.
I jos dalje iza kraja:
do beskraja.
2.
Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis.
Pazi samo da je negde
ne ispustis dok se budis.
Jednog dana,
jedne noci,
ne znam kada, ali znam tacno,
izgledace nebo bez nje
tako prazno, tako mracno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oci sto se jave,
nikad bez nje nece biti
sasvim tvoje, sasvim prave.
Ja ti necu reci sta je
ova zvezda cudna, sjajna.
Kad je nadjes - sam ces znati.
Sad je tajna.
posle par godina traganja, nasla sam knjigu sa pesmama mike antica za velike u jednoj antikvarnici.....usla sam tamo u trenutku kada je prodavac, verovatno i vlasnik, razgovarao sa jednim cini mi se biologom i pokusavao da mu objasni da covek mozda nije i najnaprednija vrsta na planeti zemlji
dodajem ovu pesmu, koliko vidim nije je bilo:
XVI
ako vam mnogo puta kazem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?
ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?
moze li da se rodi pet miliona necega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?
tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega
u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.
zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite sta je zivot?
dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo
dozivljaj vase vrste sveta
Jos se danas, rodjena,
moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo
i mladost se javlja.
Sutra ce se sigurno
ceo svet razboleti
od drukcijeg osmeha
i drukcijeg zdravlja.
Dalje ce ti zenice
zelenilom radjati
i znam da ces,
kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela,
ostajati ista.
Al' u sebi,
zbunjena,
dugo ces pogadjati
sto si tako drukcija
kad si ipak ista.
O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki
ko seoski zvonik,
a vrelom dusom opruzen
niz obzorja ravna,
jedini cu ostati
zubat ko harmonika,
bez bola u ocima,
prost i jednostavan.
Znam, sutra ce drukcije
tepati i voleti.
Nase stare osmehe
niko nece shvatiti.
Mozda ces me traziti.
Mozda ce te boleti.
Al se vise nikada
necu tuda vratiti.
Predgradje pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noci blistave
zadnja svetla neznosti
u velikom svetu
----------- Dopuna: 14 Dec 2005 0:40 ---------
SENKA
1.
Zbog svega sto smo potajno hteli
hocu uz mene niz dan da krenes.
Ma bili svetovi crni il’ beli,
ma bili putevi hladni il’ vreli,
pokusaj da se ne okrenes.
Znas li koliko zivot traje?
Zar ne razumes,
lepa glavo?
Samo toliko, koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.
Hocu da drzis moju ruku.
Da se ne bojis vetra i mraka.
Uspravna i kad kise tuku.
Koliko slaba – isto i jaka.
Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
da se ne zagrcnes kad zvezde pijes
i da ne zelis da se vratis.
Vraca se samo ko nema kuda.
Nase je kuda od bezbroj cuda.
Znas ko te tamo zeljno ceka?
Ti sebe cekas izdaleka.
2.
Rasnjiraj svoju senku i sljusti.
Igraj se,
cak i kad se brines.
Dok jesen po nama siba i pljusti
hocu da magle sa sveta skines.
Ja nemam staze koje se maze.
Ja nemam cak ni putokaze.
Hocu da sa mnom vecito plamtis.
U toj buducnosti dalekoj nekoj
mi smo vec bili.
Zar ne pamtis?
Znas li koliko zivot traje?
Zar ne razumes,
lepa glavo?
Samo toliko koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.
----------- Dopuna: 06 Feb 2006 0:37 ---------
OPROSTAJ
Necu da studiram pravo
jer nikada ne bih mogao svetu da dokazem
da je pravo
sto si bacila svoje belo dete pod voz
onog proleca.
Ni medicinu
jer nikada ne bih mogao da izlecim
male, bolesne jagode
sto su sazrile na tvom toplom trbuhu.
A pesme
pesme cu uvek pisati
ovako istinite i ruzne
kao sto je i ova divljiva restauracija
i nase vecerasnje poznanstvo.
Guraj me nogom ispod stola
jer svi se najzad na ovom svetu guramo
onako kako to nabolje znamo
i umemo.
Posle tebe ce ostati iste ulice
i deca sto uce u skoli da crtaju prolece
i raznosaci novina
i niko nece za tobom posuti kosu pepelom
i poludelo kukati prema mesecu
mada si
u sivim ocima nosila svet
koji je vredeo vise nego svi ratovi,
hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.
A tako bih voleo ja
koji sam mrzeo sve kraljeve
da postanes nocas kraljica
da te nose po gradskim trgovima
klanjaju se, klicu
i pisu stihove o tvojoj kosi.
Naterali bismo
i lisce
i balerine u prestonickoj operi
i vasarske vrteske
i svetlosne reklame da se vrte u krug
kao milioni spiroheta u tvojoj kosi.
Uzmi svoj prtljag
voz krece u minut posle ponoci
nisam ja ni arhangel Gavrilo
ni milicioner koji se brine za putnike
ja sam samo pijani pesnik
i mahacu dugo za vozom
jer oboje smo
iz iste porodice covecanstva.
Pronadjesh negde nekakvog Mishu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronadjesh drugare nalik na sebe
i stanesh tako i ne verujesh
da ima neko kao ti - isti,
na ovom drukchijem svetu.
I nishta ne mora da se kazhe.
Sve se unapred zna i razume.
Mozhda te neke Mire sad trazhe.
Mozhda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znash koliko kao ti - takvih
vecheras ponovo nekog nemaju.
I ne znash koliko kao ti - istih
za susret sa tobom bash sad se spremaju.
I ne znash ko su to, kao ti - divni
i shto su jastuke suzama vlazhili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potrazhili.
I krecesh u zhivot s pogreshnim nekim.
S drukchijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
jos uvek samo tebe sanja.
Ukupno su 342 korisnika na forumu :: 26 Registrovanih, 3 Sakriven i 313 Gosta :: [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 972 - dana 26 Okt 2008 13:06 Korisnici trenutno na forumu: babuska, Birach, bobby, Carlos_bg, Da vam Bata nešto kaže..., dr_Bora, FAMAS, gentile01, Hektor_bgd, helen1, Ivančica, L A Z A R, maxo95, nemanja_066, nokturno, ProCarp, rada km, SarahConnor, SSpin, Strog, Tanatos, TOP GUN, umpirsky, vesnicicica, White_Shark, Žan Klod vam dam
Stranica generisana za 0.078 sec [0.076005 sec (user time) + 0 sec (system time)] Skripta zauzela u memoriji: 2.485.312 bajta
Svaki korisnik ovog sajta je odgovoran za sadržaj svoje poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za sadržaj tih poruka.
Postavljanjem vaše poruke ili vašeg autorskog dela na ovaj sajt, saglasni ste da ovaj sajt postaje distributer vašeg dela, i odričete se mogućnosti njegovog povlačenja ili brisanja, bez saglasnosti uprave sajta.
Distribucija sadržaja sa ovog sajta je dozvoljena samo u nekomercijalne svrhe, uz obaveznu napomenu da je sadržaj preuzet sa ovog sajta, i uz obavezno navođenje adrese MyCity sajta. Za sve ostale vidove distribucije obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od vlasnika MyCity sajta.
MyCity pokrenuo, administrira i razvija Predrag Damnjanović, a o uređenju sajta se brine MyCity Tim.
Ukoliko želite da nas kontaktirate kliknite ovde.
Glavni Administrator 
Evo jos jedna za uzivanje...
