Satirična poezija


Satirična poezija

  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

"Mozemo i bez toplote, cak smo spremni bez lepote
ovim svetom da plovimo, takvog vodju da volimo."

Čini mi se logičnim završetkom pesme nastale u kooperaciji Sirius-tuzor-kreacija. Wink

Pomenuh fantastične prevode Dragoslava Andrića, posebno kada je u pitanju Ogden Neš. Da prikažemo i ovog vrhunskog majstora "lakoga stiha", paradoksa, jezičkog kalambura, "meke satire" i (naizgled) "besmislene" poente.

Frederic Ogden Nash (August 19, 1902 – May 19, 1971) was an American poet well known for his light verse. At the time of his death in 1971, the New York Times said his "droll verse with its unconventional rhymes made him the country's best-known producer of humorous poetry".
. . .
His first job in New York was as a writer of the streetcar card ads for a company that previously had employed another Baltimore resident, F. Scott Fitzgerald. Nash loved to rhyme. "I think in terms of rhyme, and have since I was six years old," he stated in a 1958 news interview. He had a fondness for crafting his own words whenever rhyming words did not exist, though admitting that crafting rhymes was not always the easiest task.
. . .
When Nash wasn't writing poems, he made guest appearances on comedy and radio shows and toured the United States and England, giving lectures at colleges and universities. Nash was regarded respectfully by the literary establishment, and his poems were frequently anthologized even in serious collections such as Selden Rodman's 1946 A New Anthology of Modern Poetry.
. . .
Nash was best known for surprising, pun-like rhymes, sometimes with words deliberately misspelled for comic effect ... He often wrote in an exaggerated verse form with pairs of lines that rhyme, but are of dissimilar length and irregular meter.

The Ant
The ant has made himself illustrious
Through constant industry industrious.
So what?
Would you be calm and placid
If you were full of formic acid?

The Cow
The cow is of the bovine ilk;
One end is moo, the other, milk.

The Guppy
Whales have calves,
Cats have kittens,
Bears have cubs,
Bats have bittens,
Swans have cygnets,
Seals have puppies,
But guppies just have little guppies.

A Lady who Thinks She Is Thirty
Unwillingly Miranda wakes,
Feels the sun with terror,
One unwilling step she takes,
Shuddering to the mirror.

Miranda in Miranda's sight
Is old and gray and dirty;
Twenty-nine she was last night;
This morning she is thirty.

Shining like the morning star,
Like the twilight shining,
Haunted by a calendar,
Miranda is a-pining.

Silly girl, silver girl,
Draw the mirror toward you;
Time who makes the years to whirl
Adorned as he adored you.

Time is timelessness for you;
Calendars for the human;
What's a year, or thirty, to
Loveliness made woman?

Oh, Night will not see thirty again,
Yet soft her wing, Miranda;
Pick up your glass and tell me, then--
How old is Spring, Miranda?

The Purist
I give you now Professor Twist,
A conscientious scientist,
Trustees exclaimed, "He never bungles!"
And sent him off to distant jungles.
Camped on a tropic riverside,
One day he missed his loving bride.
She had, the guide informed him later,
Been eaten by an alligator.
Professor Twist could not but smile.
"You mean," he said, "a crocodile."

on a Wicked World

Is obscurity.

The Wasp
The wasp and all his numerous family
I look upon as a major calamity.
He throws open his nest with prodigality,
But I distrust his waspitality.

Dopuna: 19 Jan 2009 21:43

Данил Хармс (рус. Даниил Хармс, 30. децембар 1905. - 2. фебруар 1942). Сатиричар ране совјетске ере, користио је надреалистички и апсурдни стил. Рођен је као Данил Иванович Јувачов (рус. Даниил Иванович Ювачёв), а псеудоним Хармс је смислио у средњој школи. Користио је и псеудониме Хормс, Чармс, Шардам итд. Хармс није стекао велику славу и већина његових дела је издата у тајности као самиздат. Осуђен је због антисовјетског деловања и провео је годину дана у затвору у Курску. Током окупације Лењинграда 1941. године ухапшен је по други пут због исказивања дефетизма. Умро је од глади у затвору 2. фебруара 1942. године.

Ево како Данил у својим записима открива шта га занима: "Писање песама и сазнавање разних ствари из њих. Проза. Спознаја, надахнуће, јасноћа, надсвест - све што с овим има везу. Путеви достизања овога. Проналажење свог система достизања. Различита знања, непознате науке. Нула и број ... Знаци, слова. Писмо и стил. Све логички бесмислено и апсурдно. Све што изазива смех. Хумор. Глупост. Природни мислиоци. Знаци, древни и измишљени ма од кога било. Чудо ... Добар глас. Људске особености. Мириси ... Записи времена. Месечеве мене. Стање неба и земље ... Кабала. Питагора. Позориште (своје). Певање. Црквено богослужење и певање. Разни обреди ... Жене, али само мог омиљеног типа...".

Све све дрвеће пиф
све све камење паф
сва сва природа пуф.

Све све девице пиф
сви сви мушкарци паф
сва сва женидба пуф.

Сви сви словени пиф
сви сви јевреји паф
сва сва Русија пуф.

Фадејев, Калдејев и Пепермалдејев
шетали су једном у густом лесу.
Први с цилиндром, други с рукавицама,
а Пепермалдејев с кључем на носу.

Изнад у зраку соко се превртао
у шкрипавим колима с високим луком.
Фадејев се смејао, Калдејев чекао
а Пепермалдејев ритао ногом.

Ал' нагло одједном ваздух се напео
и полетео у небо плах и врућ.
Фадејев скочи, Калдејев се подвио,
Пепермалдејев се ухватио за кључ.

Вреди ли се трести, размислите сами -
хајде мудраци играти на трави.
Фадејев с картоном, Калдејев с урама,
Пепермалдејев с бичем у рукаву.

И дуго, веселе игре заметнувши,
догод се нису певци пробудили,
Фадејев, Калдејев и Пепермалдејев
су се смејали: хаха, хохо, хи-хи!

Лете небом мехурићи,
лете они, лете,
лете небом мехурићи,
сјаје се и шуште.
Лете небом мехурићи,
а људи им машу,
лете небом мехурићи,
а људи им машу.
Лете небом мехурићи,
а људи машу капама,
лете небом мехурићи,
а људи машу моткама.
Лете небом мехурићи,
а људи машу векнама,
лете небом мехурићи,
а људи машу мачкама.
Лете небом мехурићи,
а људи машу столицама,
лете небом мехурићи,
а људи машу лампама.
Лете небом мехурићи,
а сви људи стоје,
лете небом мехурићи,
сјаје се и шуште.

И људи такође шуште.

У шуму је Петров ишао једном.
Ишао је и ишчезнуо одједном.
"Види, види, - рече Бергсон, -
Сан ли је то? Не, није сан".
Погледа он и види ров,
А у рову седи Петров.
И Бергсон туда посегне.
Упада и у мах ишчезне.
Изненађује се Петров:
"Ја сам, вероватно, нездрав.
Видео сам: ишчезе Бергсон.
Сан ли је то? Не, није сан".

Dopuna: 28 Jan 2009 8:34

BRANKO V. RADIČEVIĆ. Književnik, pesnik, novinar, dečji pisac... Mnogo čime zadužio srpsku kulturu i stvaralaštvo. Ipak, ostao van kulturnog "establišmenta", zato što je uvek ostajao samosvojan. Bez njega, ne bi bilo ni Disovog proleća, ni Dragačevskog sabora trubača (Guča). Da je napisao samo pesme sadržane u zbirci "Pesme o majci", bilo bi dovoljno da njegovo ime ponese neka ulica, osnovna škola, kulturna ustanova... Na žalost, i dalje ime njegovo nosi vetar, zapliće ga u grane topola, i čini setnim duše pesnika i posvećenika u poeziju. Sav duh sabio u reč "krajputaš", pokazujući kako nastaje adekvatna reč, koja se čuvstvom prima, tako da prestaje svaka potreba za objašnjenjem. Od velikog broja objavljenih knjiga, izdvajam: zbirke pesama "Sutonski dani", "Lirika", "Zemlja", "Božja krčma", "Sa Ovčara i Kablara", "Pohvalice i pokudice", Vita jela, zelen bor"; romane "Bela žena", "Grubići i nežnići", "Svedok", "Ponoćni svirači", "Praznina"; knjige za decu "Učeni mačak", "Gvozden čovek i druge priče", "Bajka o šaljivčini i druge priče", "Priče o dečacima"... Posebno treba ukazati na četvorotomnu zbirku "Sujeverice i druge reči", u kojoj je Branko skupio sve što oličava vrcavi duh ovog naroda i podneblja. Objavio monografije "Plava linija života - srpski spomenici i krajputaši" i " Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši".


Svako ima neku alu malu.
Ale grle, laju, ale baju.
Al' u maju, u mesecu maju,
Sveti Đorđe ubija aždaju.

Mnoga ala, al' meseca maja,
poginuće k'o svaka aždaja.
Jer u maju, to ale ne znaju,
Sveti Đorđe ubija aždaju.

Zato, ale, klonite se maja.
Eto leta, grožđana meseca.
Tada, ale , kao sve aždaje,
Bjujte vatru, ne bojte se sveca.

I ja imam jednu alu malu.
Bljuje vatru k'o svaka aždaha.
Ščepaću je, kad se maj opraši,
U zagrljaj, da se ne uplaši.

Jer maj mesec, u mesecu maju,
Sveti Đorđe ubija aždaju.
Ja ću svecu, žrtveno, ko snoplje,
dati svoju aždajku za koplje.


Svaki unuk
(Prva tačka)
Hoće dedu
Da opljačka

Svaki deda
(Druga tačka)
Voli da ga
Unuk pljačka

Kažite mi
(Treće tačka)
Kakva je to
Onda pljačka?

Dopuna: 08 Mar 2009 19:40

Ко то рече, нека га срам било,
да сатиром не пева Момчило?

Момчило Настасијевић (1894-1938-), који је поживео тек 44 године, није за живота много објавио. Тек после пишчеве смрти, његови пријатељи су сакупили и објавили Целокупна дела (у 9 књига). Али, много тога је и даље остало у рукописима. Може се слободно рећи да тек издање Сабраних дела у четири књиге из 1991. године (Дечје новине/Српска књижевна задруга) обухвата све што је Момчило написао.

Citat:Момчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два рата. У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболиста. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Настасијевић је уложио велики рад да би стигао до својих лирских кругова и док је био задовољан њима, испробавао је сва могућа сазвучја међу речима нашег језика, све преливе смисла и различити односа вербалних знакова. Његова концизност, та особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољности, већ је израз борбе против тих мана у које упадају они који поезију пишу олако.
Настасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци.


Тебе много хвале и стил твој;
Критичари многи иступише пера,
Не знајућ у који да те метну сој.

Кажу да пишеш лако и течно;
Да ти је стил мекан и лак као пара;
И да ће твоја дела живети вечно.

Сумњам! - јер знам да је
Донекле само дуговечна стена,
А лака пара знам колико траје.

Кажу, открио си у мајци природи
Лепоте многе; на пример како се
Црвени запад кад сунце заходи;

Или како је савршено бео
Снег, и како је зими много зима
И како је тужан "цветак увео";

Или како ти је на ум пало
Да заволиш једну црнооку деву,
И од љубави ти срце задрхтало.

И тако даље, све исто изреда...
Али, брајко, ми то и сувише знамо
Што нам твоја муза слатко приповеда.

Зато, ако ништа не знаш рећи боље,
Моли своју музу нек умукне мало,
Па иди у поље
Ако немаш леба,
Место пера узми волове и рало.


Јосиф много пева о жени и блуду,
Из речи сваке бесна страст му врца.
Каже да у сваку загрљају луду
Изгори му једно мало парче срца!
Можда! Само ме ово чуди много:
Кад се Јосиф нађе у близини жене,
Он преда се гледа "озбиљно и строго",
А образи му се страшно зацрвене!


Марко, ти се много на самоћу тужиш,
Тачно! Јер све живо од тебе бега
Што се и сувише с музом дружиш.
Добар си ко човек, и ниједна гадна
Навика ни жеља у теби не живи,
Али ти је муза сувише досадна,
Зато за самоћу њу једину криви.

Dopuna: 09 Mar 2009 17:41

Да сатира свима буде мила -
још две песме нашега Момчила!


Кад туђа мисô нека готова кô на тањиру
Преда те стоји,
Ти елегантно узимаш лиру.

И док се јеже невине жице
Под твојом вештом руком,
Кô јато врабаца из твоје главе
Излећу безбројне префињене трице.

"Како ноћ пада", рецимо то је тема,
И како страх са њоме иде
И од тог 'вата нас трема.

Хитрином муње једне станеш ловити речи
Све мекане и топле, као на пример "свила",
и тако лепо је срочиш
Са "једвачујна крила".

Дуго се мучиш тако кројећи звезде од леда
И кад ти бујна машта одњиха
"Музику" од три ил' четири стиха,
Ти кликнеш: "Ево ми љубљена чеда".

Јест, оче, чедо ти је сувише бело и нежно
Кô племић кроз кога струји
Крв племенита и плава,
Чије је лице увек прозрачно и смешно,
Али му навек смета
Што му је празна глава.


Шта то гмиже, шта то клима
И по дану и по мраку,
По буџаку и сокаку
Јако мрав, јако брав.

Нит је мрав, нит је брав,
Већ је једно чудо врашко,
Такозвани Мића Шашко.

Кад се сети какве снаше,
Па и какве баке старе,
Тад завречи као јаре; -
Ал' тој рани нема лека
Што му зада Крива Река.

Иначе је спремна глава:
Милионе срачунава
У минуту,
Као какав доктор прави;
Ал' неки пут заборави,
Па ни маћи.

Слаб је нешто и кашљуца,
Јадају се старе баке:
"Свенуће нам наше цвеће".
Ал' говоре младе снаше:
"Неће, неће!"

Какво је то чудо врашко:
То је Мића звани Шашко.

Dopuna: 19 Mar 2009 8:49

Dvanaest puta zakuca na vrata ovog potforuma, i otvoriše mu se.

Miodrag D. Maksimović, pesnik i satiričar, rođeni Umčanin (1939). Objavljivao u Književnim novinama, Književnosti, Zmaju, JEŽ-u... Objavio knjige: Mala vrata na velikom mozgu i Galop u bunaru. Zastupljen u knjizi Ko je ko u našem humoru, satiri i karikaturi (Ošišani jež, 1998-).

Dvanaestercem posebnoga stila, Miodrag nas kroz knjigu Galop u bunaru (Ošišani jež, 1997) provodi putevima koji vode tužnoj spoznaji sveta koji nas okružuje, ali i samospoznaji vlastitog tužnog bitisanja. Ontološka satira koju primenjuje nema za cilj isključivo ostavljanje gorkog ukusa u ustima, nego nalaženje uzroka gorčine u našoj duši. A svako sagledavanje uzroka onoga što nije dobro doprinosi mogućnosti njegovog uklanjanja. Do takvog sam bar "zaključka" došao iščitivajući ovu zanimljivu knjigu, iz koje "istržem" nekoliko pesama:


u čoveku muka hladna kiša pada
čovek ide putem ničem se ne nada

jedino još možda dok ga nebo pere
mogo bi na miru da kraj puta sere

on pomisli tada o životu jetko
čuči i posra se ali vrlo retko

i oseti da je kad se muke liši
sličan retkom govnu na ledenoj kiši


gde to u nedoba danas zvoni zvono
grmnu car s prestola dvorom osiono

zvonjava mi misli gura prema podu
a vidim da smeta i jadnom narodu

šta će zbog zvonjave carica zajeca
da pomisle care o državi deca

ispred cara drhće uplašena svita
grmljavinom car je za zvonjavu pita

mi presvetli care prošaptaše oni
ne čujemo nigde u carstvu da zvoni

drmnu dvorska luda tad na liri žice
pa caru izruči istinu u lice

mene isto care muči ta zvonjava
al ne zvoni nigde zvoni tvoja glava


šeta car po dvoru odaje goleme
zvonjava koraka potanja u vreme

oseća sam sebe raspetog ko Hrista
ali mu se čini narod srećan blista

ko senke dvorjani dvorom se povlače
misli su im malo od tišine jače

i dok šeta tako stade car u čudu
ogledalo pred njim pokaza mu ludu


sunce preko neba pođe da kuluči
a car se odmoran za radni sto sruči

i poče da crta po papiru skice
kuda treba da su od carstva granice

dan je na izmaku sunce već ponire
car crta granice i gužva papire

i kad od crtanja skoro da poludi
shvati granice se vuku preko ljudi


oko glatkog praznog i okruglog stola
sedeli su ljudi skriveni do pola

svak u svakog gleda kao miš iz rupe
a ne znaš šta kriju lice ili dupe

Dopuna: 20 Mar 2009 9:24

Pridružuje se Vukota Babović, Ivangrađanin (1946), pesnik i satiričar. Objavljivao u Ošišanom ježu i književnim časopisima. Izdao knjigu pesama Napušten tor i knjigu satiričnih priča Naše gore lisci.

Babovićev način parodiranja poznatih pesama odlikuje očuvanje vernosti originala u izražajnom, metričkom i supstancijalnom smislu, uz postizanje sasvim suprotnog efekta i "naravoučenija". Evo i primera koji to dokazuje:


I opet nas kinje, decu pred kraj veka:
da smo nedostojni histerije naše;
da nas je zahvatila zapadnjačka reka
i da nam se duše opasnosti plaše!

Zemljo dobra, lažu! Ko te danas voli
taj te mudro voli jer zna da si mati
koje se ne tiču ni bosi ni goli,
već sve mleko sišu zdrigli i bogati.

Pa danas kad vidim da zadnjeg nesoja
obasipaš zlatom, obasjavaš sjajem,
ja ti ne dam život, domovino moja!
Znajući šta ne dam. I zašto ne hajem.


Jednoj muvi krče creva.
Na prozuoru leno sneva:
žarko želi da je biljka
sa korenom do potiljka.

Malo zemlje, minerala,
sto fotona sa nebesa;
još ako je kiša pala -
eto hrane za sve dane!

Pa odlete do livade
gde travčice zelen vade
i uz blagost, puna nade
na prostrani listak pade.

List se sklopi, podlost mučka.
Na stomama krv zasija.
Obliznu se posle ručka
muholovka krvopija.


Srpkinja je rekla:
još od Stevana Sremca
književnost nam je bez premca.

Profesor fizike
držao je pridike:
od bauka prirodnih nauka
otrgao nas je Tesla Nikola;
sam je popio pehar znanja
(dobro, do pola).

Još čujem
istoričarev glas reski:
mi smo narod ne-be-ski.
Po nauci istoriji:
Srbi narod najstariji.

Fiskulturnik misli,
najbrži smo na svetu.
Samo (samo!)
mrzi nas da treniramo.

Saplemenici, milioni:
stanimo malo
pred ogledalo!
Vidimo li na našem čelu,
trag Božjeg Štambilja?

Gen naš ne daju
mama i tata;
iz riznice je
Svetog Inata.


Većale su glave sede;
doveo na do poBede.

Skupio je svetlu svitu;
terao nas k neolitu.

Cvrkutale pevačice;
selio nas kao tice.

Našao je dva-tri skota;
izveo nas iz života.

Uz njega je i porota;
ej, divota, ej, divota.

Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Другар ми се опет вратио "у нормалу" - све чешће бива ударен шљивовом граном (како сликовито уме да каже његова стара мајка). Чудили смо се и када је успевао да остави пиће на неколико дана, па на месец, па на два месеца... Чудили смо се, чак и када смо сазнали да му је желудачна "обложбица" прилично оштећена.

Додуше, мислили смо да нема ништа ни од његовог одбацивања цигарета, па смо се преварили. Пушио је некако са стилом, истовремено страсно и господски. Кад није било посебног македонског дувана (послатог од лепореког Ферида), томпуса ни цигарилоса, ту је као адекватна замена вазда био "dunhil". И ето - шеста је година како се окануо тог порока.

Али, пиће... Изгледа да захтева целог човека. Како у препуштању, тако и у остављању.

При првом (мени познатом) остављању пића посветио сам му песму, касније објављену и у књизи сатиричне поезије.


Не миришу зумбули, ни руже.
Све тужнија музика се свира.
Црне птице над главама круже.
Све је црно… Мито апстинира.

Нема смеха, ни детињег плача;
Ни весеља, ни загробног мира.
Нити пера, нити оштрог мача –
Ничег нема… Мито апстинира.

Заледила вода на извору,
Малаксала снага речног вира.
Славуј ћутке дочекује зору.
Свуд тишина… Мито апстинира.

Ветар небом облаке не гони,
На пољима не таласа жито.
Стоји време. Ни звоно не звони.
Све је стало… Апстинира Мито.


  • Pridružio: 26 Dec 2008
  • Poruke: 24

Ah taj alkohol...Ipak, zbog njega cesto pesma se rodi...

U nardnom segmentu prilazem pesmu.... Ne znam koliko cu tom pesmom Tanje Prokopljevic promasiti temu(to zavisi od citaoca), ali ucinilo mi se da je naslov pesme izuzetno satirican:


Njemu je kosa rosna,
lice nežno belo,
oči duginih boja
a osmeh umetnost

Dok hoda nadu nam budi,
zemlju opčinjava
i ptice na nebu sludi,
oblak ga obavija.

Priča o spasu zemlje
ustima rumenim.
Koža mu sva nežna
i dečije mirisna.

Al’ kako vreme odmiče
i duša se prikazuje -
on nas tamnim prstima
sve guši i opseda.

  • Deffo 
  • Novi MyCity građanin
  • Pridružio: 04 Maj 2009
  • Poruke: 7


Imate jako dopadljiv lik,
ja bih Vas Damo "karo",
pre nego Damu "pik"

Nije stvarno nikakav ćef,
ja bih pre Vas Damu "karo"
nego Damu "tref".

Ja bih Vas okitio, i obuk'o u nerc,
pre bih Vas, Damo "karo",
nego Damu "herc".

Ratko Petrović


  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Расправа на овом форуму, везана за тему "Све је смијешно што пишу послије Његоша", подсетила ме је на Његоша сатиричара. Постоји једна песма, којом је Владика Раде начинио јасну сатиричну међу која дели људе од духа, испуњене љубављу према свом народу и родној груди и обасјане светлом витешког достојанства, од оних запарложених и уроњених искључиво у материјални свет физичких наслада, подмитљивих и спремних да се зарад угодности одрекну свега што их људима чини.


1. Једном свиња из пуна корита
2. пред вратима имућнога дома,
3. ка умије, по свињски локаше.

4. Орај гордо на крутој литици
5. величава крила одмараше
6. и оштраше смртоносне канџе
7. бацајући пламене погледе
8. на све стране у прољетње јутро,
9. к побједи се новој готовећи.
10. Него свиња, како се налока,
11. поиздиже турин обрљани
12. и угледа на литицу орла.

13. Грокну крупно, па говори орлу:
14. „Шта ту чучиш на голој литици,
15. несретниче и гладни ајдуче,
16. изгнаниче под општим проклетством?
17. Што је твоја жалосна судбина?
18. Празна слава и грабеж крвави,
19. па и с крвљу ручак без вечере.

20. Помири се и предај људима,
21. виђи ка се живи обилато:
22. мени на дан три корита дају,
23. све пуније једно од другога;
24. па цио дан у глиб до ушију,
25. превраћам се, на свијет уживам;
26. ни што мислим, ни главу разбијам,
27. но иза сна на пуно корито.“

28. Орај тресну, па прикупи крила,
29. с презренијем одговара свињи:
30. „Мож се хвалит ка поштено живиш
31. пред свињама, али не пред нама,
32. јербо наше племе поносито
33. таквога се гнушава живота.

34. Него ти се чудити и није:
35. свињски мислиш, а свињски говориш.
36. То ти сада дају и госте те,
37. ал’ не зато рашта ти помишљаш,
38. но док мало накупиш сланине,
39. па ће одмах маљугом по цику.

40. То погађаш, ми смо грабитељи,
41. под вселенским живимо процесом
42. опасности и крвопролића;
43. то су наше игре и пирови.

44. Но ликови наши поносити
45. јесу символ земног величаства,
46. на крунама царскијем блистају;
47. јошт се круне диче и поносе
48. што су лика нашега достојне.“

49. То изрече, па хитро полети,
50. ка крилата из лука стријела,
51. у својему над облаком царству.
52. Оста свиња у гадном брлогу
53. чекајући у чело сјекиру.

  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17067
  • Gde živiš: I ja se pitam...


Evo mog skromnog pokušaja:

Onam, onamo, za ona brda
na vlast je došla poznata smrda.
Od svih problema samo ga brine
kako sa vlasti da se ne skine.

Mutava bratija što za njim srlja
(dok slovo R drsko kotrlja)
kliče ko jedan, ko gorska vila,
ne dirajte nam našega Mila.

Sve se prodade, a para nema.
Ponosni narod snom mrtvim drema.
Mrtve su duše i zli su dusi
obalu kupuju braća nam Rusi.

Srbijom vladaju Kurta i Murta
i jašu raju bez, sedla, golu.
U Crnoj Gori, serdar i vojvoda
igraju svoju sramotnu rolu.

  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Napisano: 24 Maj 2009 8:17

Za razliku od ovije' našije' brđana i ravničara, Sirius i ja se nećemo međusobno zvati "serdarom" ni "vojvodom". Wink

Da unesemo i malo erskog duha. Užičanin Radomir - Rade Jovanović (Srebreničanin po rođenju, profa po zanimanju, satiričar po opredeljenju) dugogodišnji je pregalac na polju satire, aforizma i epigrama. Objavljivao u Ošišanom ježu, NIN-u, Politici Ekspres, Dangi, kao i u humorističkim emisijama Radio Beograda (Karavan, Krivo ogledalo, Veselo veće, Jovanovići). Koautor je kabarea In vino coitus (Užičko narodno pozorište). Zastupljen u više antologija, dobitnik mnogobrojnih nagrada. Objavio knjige: San je da sve ovo sanjamo, Kuća smeća, Hepigrami, Srbija na isteku, Pusti, mužu, rogove, Kratko i jasno.

I dalje smatra da nije važno što pišamo uz vetar, bitno je da stvar i dalje držimo u svojim rukama.

Dok ti sanjaš sanak,
udare ti danak!

Dok jedan "zdiping",
hiljadu "sliping"!

Oko svakog trona
bedem od poltrona!

Još se na zakonu ne osuši tinta,
a već se pronađe pravna "finta"!

Zbogom oružje -
biće parola dana
kada se u Srbiji
rešimo buzdovana!

Popularnosti koride
svaka čest i čast,
al' Srbima je dosadila
borba bikova za vlast!

Dopuna: 28 Maj 2009 8:43

Већ је било речи о путујућем философу Миљенку Жуборском, човеку кога је Бог несебично обдарио "жицом" за сатирично певање. На другој страни дат је "кроки" његове свестране личности, па овог пута само додајемо: Миљенко је и редован члан ПАНУ (Пасуљска академија новинара и уметника).


Пуче пушка не прекину свилу
нит' учини штете на јунаку
већ погоди у горици вилу
јер је метак залут'о у мраку.

Благо метку што са пута сврну
па јунаку не покида крила
већ удари присојкињу црну
јер на метак навикла је вила.

Понајбоље деси се овако
да у трави јунак не зацвили
а метак је погодио тако
да је добро и метку и вили.


Коза бела што изгледа
као нека лепа снаша
памећу је надмашила
најмудријег кликераша.
Због дарова наведених
у песми се овој слави;
она за све кликер има
јер кликере сама прави.


Чађава ноћ.
Магла сипи,
а наш стари
кревет шкрипи.

Са душом се
душа пипа
док се чује
ова шкрипа.

нежне ствари
када шкрипи
кревет стари.


Почеше ме лако клати
разне справе и алати.
Многе жице и антене
за главу ми причвршћене.
Кроз тело ми склизну струја
горе него љута гуја.
Из душе ми пола ствари
извадише рачунари.
Природа се моја мења
од хемијских једињења.
Од јесени па до лета
мучише ме три магнета.
Свуд по мени тешко пала
сјајна туга од метала.
Па низ моје влажне зене
теку сузе ал' гвоздене.
Алати и разне справе
мајмуна од мене праве.

(Миљенко Жуборски; објављено у Српском сатиричном гласнику "Жаока" јула 2003. године)

Dopuna: 20 Jun 2009 19:39


Већ смо имали прилике да се укратко упознамо са сатиричним стваралаштвом Милована Данојлића, Милована Витезовића и Анђелка Ердељанина.

У новом броју НИН-а налази се избор из Данојлићевог епиграмског циклуса, односно зборника под радним насловом "Хиљаду шест стотина двадесет четири епиграма". Ево шта сам Данојлић, који живи на периферији Поатјеа у југозападној Француској, има да каже тим поводом:
Citat:Рукопис из кога су, мање-више насумце, извађени ови одељци, јесте зборник тренутачних реакција на различите појаве у друштву, у политичкој сфери, у природи, у личном и јавном животу. Епиграм је, иначе, веома стара, у нашем времену запостављена форма. Његове врлине су краткоћа и оштрина у гледању и просуђивању. Ритмику му, у мом случају барем, одређује чињеница да су речју pes Латини истовремено именовали ногу, ход и стопу у стиху.

Свак у прошлости има основу јаку,
Свако је веран својој вили:
Ја и сад јатакујем Старини Новаку,
а ви бисте га Турцима пријавили.

Откуда на Косову сад тај НАТО?
Зашто ту је,
У каквој роли?
У госте нам је дошао зато
Што Албанце поштује
А Србе воли.

Слушајући младе Београђанке
И мени ружна псовка се оте:
Уместо хвала, merci и Danke,
Свака им је друга реч јеботе.

Нас, шест или седам милиона,
За њу смо безобличне, тупе амебе,
Заостале у развоју, па ће она
Пред светом представљати саму себе.


У специјалном, трихиљадитом броју ЈЕЖ-а објављени су изабрани поетско-сатирични радови Витезовића и Ердељанина.

- Милован Витезовић -

Њом су нам једино уста пуна
До самог срца смо их отворили
Кад опсујемо тек се рачуна
Да смо српски проговорили

Она је наш поздрав на путу
Наш наставак за лику и опуту
Од ње и Бог се стреса
Скидамо му гаће и све са небеса

Наша је прва и наша је задња
Између којих нанижемо ниску
Све што радимо - јебена радња
За коју неком морамо по списку

У памети нам кључа, на језику ври
Спремни смо да све пошаљемо у три

Али ни у једну не одемо
У њу нас нико не сме таћи
Где се псовком пободемо
Само нас мртве могу помаћи

Решава питање поноса, части
Без псовке све нас је стид
Наше је велико поштовање власти
А кад нас затворе: јебем ти зид

- Анђелко Ердељанин -

Убиј, Боже, ћирилицу!
Што да муче лепа слова
вуковицу, писменицу,
протерану из наслова!

Убиј, Боже, ћирилицу!
Због раздора и неслоге!
Јер не може на улицу,
на билборде и излоге!

Убиј, Боже, ћирилицу!
Савршену граматику,
пркосну реметилицу
што фрустрира Америку!

Убиј, Боже, ћирилицу!
Јер ни власти, штампа, школе,
ту народну узданицу
не признају и не воле!

Dopuna: 25 Jul 2009 7:44

Ономад ми је Душко М. Петровић послао једно од својих новијих остварења, па због актуелности тренутка који има неутаживу аспирацију да се преметне у вечност, песму овде постављам. Неће ми Душко замерити, свакако!


Знаш ли гаће, знаш и оно испод,
оно што је једва дочекало
да суду с поклопцем на даљински
да образ и за мање од мало!?
Знаш ли гаће, знаш и оно испод.

Мало ли је превелика брука,
па још мали из евро кужине,
дуго кужен, не може да скужи:
- Суд с поклопцем заудара, сине!
Мало ли је превелика брука?!

Брижни Брисел смејуцка се само
што кист од браде у суд умачу,
што фарбају од кужине малог,
медом медија сладе, па цмачу...
Брижни Брисел смејуцка се само.

Из Европе радост се котрља:
- Србадијо, ви сте раја права!
И без виза дођите нам амо;
треба неко да нас засмејава!

Из Европе радост се котрља...

Гологузи, с гаћама на штапу,
у Европу кренули смо пешке;
вита јела, још је зелен Борис,
одговор су предизборне грешке –
ој, Србијо, с гаћама на штапу!

18. јула 2009.

Dopuna: 01 Avg 2009 12:59

▓ ▓ ▓ ▓ ▓

Zahvaljujući ponajviše Ljubi Ninkoviću, i grupa "S vremena na vreme" imala je par satiričnih uzleta. Davno beše, pa sam "poboravio" koji je lik bio dovoljno inspirativan za pesmu "Rock kritičar", u kojoj se žigošu svi osujećeni "muzikoljupci", nesposobni da se samoostvare na muzičkom planu, i namerni da svoje frustracije leče "vrhunskom" kritikom. Neki od njih su počinjali u pojedinim grupama, ali su brzo dobili šut-kartu kao netalentovani a bezobrazni. Neću da pominjem imena koja mi padaju na pamet, da se ne bih bespotrebno o nekoga ogrešio.

Na Internetu kao da nema pravih stihova ove pesme (ono što ima, dato je sa brojnim greškama).


Posle mnogo ploča
i dugih putovanja,
molio sam mamu
da kupi mi gitaru.

Počelo je skromno,
na igranci u školi.
Želeo sam više
o meni da se piše.

Onda su me ljuto
ujeli za srce:
dobio sam nogu
i otiš'o - šta mogu...

Možda je i bolje,
bez talenta nisam,
znao sam već tada -
neko će da strada!

Mama, o mama,
vidiš da sam stvoren za rok
(mama, mama)
Mama, o mama,
vidiš da sam stvoren za rok

Promenio sam stranu,
batalio gitaru...
Pisaću o roku,
biću trn u oku!

London mi u srcu,
pank mi ne da mira.
Ježim se kad čujem
šta se ovde svira!

Mama, o mama,
vidiš da sam stvoren za rok
(mama, mama)
Mama, o mama,
vidiš da sam stvoren za rok

Mnoge sam u startu
sahranio slavno
k'o što su i mene
(nije bilo davno).

Tako im i treba,
JA se sada pitam,
kad mi nisu dali
s njima da se skitam!


Mama, o mama,
vidiš da sam stvoren za rok
(mama, mama)
Mama, o mama,
vidiš da sam stvoren za rok

(ja sam rok kritičar).

Tu je i stari dobri "Maskenbal", satirični doprinos Vojislava Đukića. Laughing


Čudan skup ja videh neki dan,
kad banuh glupo u jedan tuđi stan.
Da li od vina, ili od toplote,
tek kad uđoh uzvik mi se ote!

Na polju skvo i Bik koji sedi,
Robin Hud pod ruku s Kleopatrom,
a Ivan Grozni, vičan tom bontonu,
smestio se fino u Lui de Fin salonu.

Sanjam li,
sanjam li,
(just a masquerade party),
sanjam li,
otkud ja tu?

Snažna volja jača mi je strana,
te stoga reših da odem iz tog stana;
ali ogledalo u krupnome planu
reče mi da svako ima svoju manu.

Na čelu rog mi ponosito štrči,
od suve šminke lice mi se grči,
a rep od pola metra dao neku notu -
svojom veličinom zasenjuje prostotu.

Sanjam li,
sanjam li,
(just a masquerade party),
sanjam li,
otkud ja tu?

Mislim da je Ljuba pisao i stihove za "Vašar", ali nisam siguran. Ovo je, po meni, svojevrsna obrada Dilanove (odnosno stare irske) Lily of the West, sa balkanskim šmekom i neizbežnim dodacima ruralnoga tipa ("klinčenje", borba za đevojku, otmica, opijanje uz tužno "zavijanje"). Ipak, ovde bar niko nikoga ne ubija. Wink


Kupio sam cipele
i sako d'pari,
u mom je selu svečan dan,
na vašar idu svi.

Ja posadih devojku
u opel karavan;
mašina guta prašnjav put -
ovo je moj dan!

Vrti, vrti ringišpil,
kolo trese svud...
Ja joj kupih lilihip,
sladoled i ruž.

A onaj ludi Milivoj
vez'o konjski rep,
i 'vamo merka svaki čas,
kao da sam slep!

Vašar, panađur,
praznični je dan.
Vašar, panađur,
i sako d'pari.
Vašar, panađur,
sladoled i ruž.
Vašar, panađur,
ovo je moj dan!

Skupio je Milivoj
družinu za čas -
devojku mi oteše,
pročuo se glas...

Kupio sam rakiju
i popio je sam...
Ubiću ga kao psa,
baš na ovaj dan!

Vašar, panađur,
praznični je dan.
Vašar, panađur,
i sako d'pari.
Vašar, panađur,
sladoled i ruž.
Vašar, panađur,
ovo je moj dan!

Kupio sam revolver
i pošao za njim -
žuri mi se da što pre
završim sa tim.

I promaših Milivoja...
Sad vode me u grad.
A kolo vrti stoti put,
ovo je moj dan!

Vašar, panađur,
praznični je dan.
Vašar, panađur,
i sako d'pari.
Vašar, panađur,
sladoled i ruž.
Vašar, panađur,
ovo je moj dan!

Dopuna: 11 Avg 2009 17:59

▓ ▓ ▓ ▓ ▓

Da je Džoni Štulić pesnik, mislim da ne treba posebno dokazivati. Originalna pojava, koja snagom talenta i ličnosti ne dozvoljava da bude ukalupljena niti svrstana pod bilo koji pravac, i bilo čiji barjak.

U priličnom broju njegovih pesama provejava specifična gorka satira; neka ostvarenja se mogu nazvati satiričnima u potpunosti. Jedna od takvih je i čuveni "Jablan" sa prvog albuma "Azre".


Da li lažem kada kažem
da je sreća u tri stvari:
U dobroj ženi, gitari i bogatom tati
koji uvijek nešto radi?
Pa ako sanjaš takvu sreću,
igraj rulet, kocku, karte,
ili prodaj sve osim blanje
i kreni
drugom stranom,
jablane, kreni!

Tvoji su dani proćerdani
na vinjak, TV i (film-za-odrasle)-o slike;
ženu nemaš, i teško da ćeš je i steći
pored takve stare majke...
Ljubav je to za čime gineš,
do ljubavi se teško stiže,
i zato prodaj sve osim blanje
i kreni
drugom stranom,
jablane, kreni!

Volio bi da si nalik na one
bradate i silne momke,
da ćumez dižeš na noge
i da te nude cigaretom i alkoholom.
Da nosiš šljivu ispod lijevog oka
i vičeš parole što strašno zvuče,
i da si bitnik i pravi anarhist
i zato kreni
drugom stranom,
jablane, kreni!

Dvostruki album "Sunčana strana ulice" imao je već nekoliko izrazito oštrih satiričnih pesama, neku vrstu "bajcovane" slike onoga vremena, koje i dalje (na svu nesreću) možemo da smatramo "našim vremenom".


Iza prozora nemirnog sna
osjećam njihove sjene,
gledam kako kroz zidove plešu:

Kurvini sinovi.

Zatvori gubicu, nije vrijedna zanata,
istresi gorčinu do kraja.
Na strateškim mjestima njihovi ljudi.

Kurvini sinovi.

Lutke od krvi bez trunke ideje,
ubice na cesti...
Loša noć, bježim iz grada.
Oni dolaze...

Kurvini sinovi.

Otišao sam daleko od krajnjih granica,
more je uzimalo od neba.
Na drugoj strani znaci oluje,
vidio sam kako plaze u tami...

Hladna noć pred velike događaje,
ne želim vise da se sjećam.
Znali su gdje će me naći:

Kurvini sinovi.


Sretan sam sto osjećam
da nisam kao drugi.
Ne zatupljuju me medijima;
u podsmijehu sam prvi.

Smrdi mi iz ustiju
i znoje mi se noge,
oci su mi pivske boce...
Sačuvaj me, Bože!

Poljubi me, poljubi me,
poljubi me, ravno u dupe!

Strahovi su konjukturni,
od njih se dobro živi.
Ne primajte nikog u svoja kola,
komunicirajte telefonom.

Ugradite duple brave u stan,
konzumirajte diskretno šarm.
Nek' vječno živi vaša ljubav,
svijet je izvan vas...

Poljubi me, poljubi me,
poljubi me, ravno u dupe!

Gospodo, jedite sendviče i ispijajte piva;
još uvijek vam dobro stoji,
u vama je perspektiva.

Ljubitelji dosade, udružite snage,
kupališna sezona počinje -
idite na more, oceane...

I čuvajte se ajkula, motrite na ljude:
ovo su nesigurna vremena...
Miki, ostani kod kuće.

Interesantno kako jedna glupost rađa drugu. Tako, na Netu posvuda imate stihove pesme označene nazivom "Uvijek ista priča". I sve bi bilo O.K., da ti stihovi pripadaju ovoj pesmi. Međutim, lyrics se (očigledno) kopira sa sajta na sajt, bez provere, tako da se stihovi Džonijeve pesme "Uradi nešto" podvode pod naslov druge pesme, pomenute "Uvijek ista priča". Proverite, i uporedite!


Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti
kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi!
U novinama neki frajer glasno trubi:
"Zaboga, recite narodu da se javnost buni!"

Kažite mi tko je podoban,
kažite mi tko je opasan...
Uvijek ista priča!

Slobodnih mjesta ima samo gdje šljakeri rade,
svi bi u birokraciju - tamo su bolje plaće.
Produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje:
Zašto da prolijevam znoj, kada dobijem manje?

Kažite mi tko je podoban,
kažite mi tko je opasan...
Uvijek ista priča!

Pijem kavu danas barem dvadeset puta,
a efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta!
Ne nerviram se mnogo, učim dikciju;
sa odgovornima ću sprovesti jednu dnevnu akciju.

Kažite mi tko je podoban,
kažite mi tko je opasan...
Uvijek ista priča!

"Filigranski pločnici", ponovo dvostruki album, pored više legendarnih stvari sadrži i numeru, zbog koje su kritičari-čistunci zamerili Džoniju. Navodno, reč je o nepriličnom obračunu sa Jurom Stublićem, koji je "poboravio" izvorno poštenje rok muzike i na valovima "novog talasa" zaplovio u svet Laži, Love & Licemerja. Procenite sami.


Živi u Sesvetskom Kraljevcu
i zovu ga Jura.
Ako te to baš zanima,
on se dobro fura.
Obožava bedževe,
kožne hlače i tambure,
pa viče "yeah".
Come on Jura Jupiter
Come on Jura, do the locomotion.

Sve bi dao da se proslavi,
i tu nema tajni,
da ga žene lijepo gledaju,
i da postane glavni...
Ima dosta godina,
svirka mu je zadnja prilika,
pa viče "yeah".
Come on Jura Jupiter
Come on Jura, do the locomotion.

Ponekad se noću probudi,
sanja samo ono što želi.
Hoda cestom kao mjesečar,
pa i tada na sav glas
tužno viče "yeah".

Yeah, yeah, yeah...

Come on Jura Jupiter
Come on Jura
Come on Jura, twist again,
Come on Jura
Come on Jura, do the locomotion.
Come on Jura, do the locomotion.

Ima još mnogo Džonijevih satiričnih pesama. A da voli ovu (pod)vrstu, pokazao je i "uglazbljivanjem" pesme Ljubivoja Ršumovića "Priča o kralju".


Ovo je priča o kralju
koji je voleo pralju
u ono viteško doba,
kad se volelo do groba.

Al' pralja nije princeza,
te ona srce zaveza
sa sedam čeličnih reza
u sedam jakih kaveza.

Kralj baci krunu i presto
(što nije činio često).
Prošeta do jedne vode,
bućnu se i tako - ode.

Dopuna: 14 Avg 2009 20:03

▓ ▓ ▓ ▓ ▓

Još dve satirične od Džonija.


Kako vrijeme prolazi,
lova me ne nalazi...
Prije mi je mislit' dala,
a sad više ne.

Kasno noću ustajem,
brigama se predajem.
Da l' da idem, il' to sebi
teret postajem?

Ej, živote,
teško ovo, jebote.
Mani me se, živote,
oca ti jebem!

Nevolja mi suđena,
nosim je u kostima,
a da poraze od ranije
i ne nabrajam...

Kažu, ukus je karakter,
a karakter sudbina.
Pa što ću ja u svemu tome,
htio bi da znam.

Ej, živote,
teško ovo, jebote.
Mani me se, živote,
oca ti jebem!

The level that we find we stoop and take it
because we feel it,
but what we do not feel
we tread upon and leave it
actually never think of it
and as for my part as well
isn't it nice after all
to share so little with everybody

Ej, živote,
teško ovo, jebote.
Mani me se, živote,
ti ga nabijem!


U deželi, lele,
u deželi
ne postoji pravda.

Samo krivda, mori,
samo krivda
što se ne ispravlja.

Parazitstvo, ama,
od kog boli glava!

Dopuna: 15 Okt 2009 8:59

Још једном бесмртни Алек(сије) Марјано(вић)...


Држим ја у руци јаје,
дошла сам да турим полог,
кад поче псето да лаје
и дође неки ЕТНОЛОГ.
Тај етнолог шта представља
и шта му та реч значи,
после ми он протолмачи:
изучава обичаје
и како се људи носе...
Држим ја оно јаје,
угледа он рог крај косе,
не зна сврху шупљег рога,
да рог служи через тога
белегија ту да стоји.
Нема појма, људи моји,
ни шта је то белегија,
каже за њу "елегија",
за чаканац чуо није,
тек свршио је студије,
а пошто је градско дете
зна само за факултете...
Пита шта ћу са јајетом,
ја му кажем "то је полог",
а он пита "какав пролог?!"
У глави му права збрка,
мора да много чепрка
по тим силним наукама...
Нашла сам се на мукама,
кад удари да лелече
да му дам ја и јелече.
Дојади ми његов лелек,
те ја лепо скинем јелек.
Онда ми се он заблену
у кошуљу извезену...
Ал' на моје грдне јаде
и за сукњу ме спопаде,
каже да је сва свечана
к'о са фреске из Дечана.
Оде и сукња клечана...
Онда поче да ме наговара
и за гаће од ћенара
вели да так'е није вид'о,
те ја и гаће скид'о...
Просто к'о да не зна где је,
само гледи у моје дреје,
каже да су етнографске...
Видим да му "фале даске",
да је, као, мало скрен'о,
али плати ми поштено...
Е, кад оде тај етнолог
кренем ја да турим полог.
Срећом, никог на помолу;
да ме неко вид'о голу,
не би им'о појма шта је,
по авлији што се смуцам
(док у руци држим јаје)
к'о да 'оћу да се туцам
а Ускрс је још далеко...
Свашта би ми сељак рек'о.
Не знате ви те гејаке,
напаствују нас нејаке,
све нејаке и слабачке,
све схватају наопачке...
...као онај етнолог.

  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Napisano: 26 Nov 2009 8:47

Један од правих песника, који почесто уме и сатирично да пропева, јесте и ПЕТАР ПАЈИЋ. Стваралац, за кога Матија Бећковић тврди да се појавио као довршен песник, а Слободан Ракитић да је песник воде и ледених кристала. Ваљевац пореклом, Петар Пајић (рођен 1935. године) објавио је 12 књига поезије, 7 збирки приповедака, 2 књиге сатире, књигу есеја и неколико књига за децу. Добитник је више књижевних награда, а од награда које су му припале за целокупно стваралаштво и животно дело вреди поменути Златни крст кнеза Лазара, Повељу Мораве и Златни беочуг. О суштинским стварима песник има овакво опредељење: "Сада у време глобализма код нас није у моди родољубива поезија. У Србији је помодно да се гаји братство и јединство и да се буде против себе. Родољубље је за многе фолклор и сметња да се буде савремен, да се буде Европејац..."

Петар Пајић сведочи о вредности поезије следећим речима: "Само истините речи могу бити језик поезије и правих емоција, иначе песници не би имали језик на коме би певали. ...Поезија је антена за успостављање веза са васионом, прошлошћу и будућношћу".

Прва од две песме које следе објављена је тек после 20 година од свог настанка...


Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
из глава им ниче шума,
а из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.

Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа,
место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици,
сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

Србин само из ината
секирчетом млатне брата,
док на гробље брат се сели,
Србин се сав сневесели,
празно му у родној кући,
не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
а досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
узме штрањку - обеси се!

Све су српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете,
пошли Срби да се свете!

Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пук'о са свих страна,
а унутра сама Нана.
Нано моја, ти нас спаси,
не дај ватри да се гаси.

Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
под земљом теку твоје Бистрице,
под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
под земљом - цела земља Србија.


Кад су Срби читали ушима,
имали су велике усмене библиотеке,
гуслари су били књиге,
књиге су саме ишле по народу,
говориле су, могле су се чути,
уместо лепих илустрација
свирале су и певале.

Кад су Срби читали ушима,
довољно је било да оду на пијац,
пред цркву, или на вашар,
да чују неку књигу,
да је науче напамет,
тако су се узгредно и школовали,
па су се са пијаце враћали као из школе
са целом библиотеком у глави.

Кад су Срби читали ушима,
учитељи су им били слепци и просјаци,
можемо рећи да је то био неписмен народ,
ал' не можемо рећи да је био и неначитан,
као сада.

Dopuna: 11 Jan 2010 20:05

▓ ▓ ▓ ▓ ▓

'Aj'mo opet, Aleksije,
pokaži nam šta je čije!


Rođen sam u jednom selu Rudničke nahije,
nisam učesnik bune na dahije,

nisam učesnik ni potonjih ustanaka i buna,
kojih je istorija do vrha puna.

Dakle, ljudi nemaju zašto da me cene,
svi ti ustanici su zaslužniji od mene.

Ali, dođe li neprijatelju da opet kreće,
kraj mene živog proći neće,

poručujem mu da ga unapred hvata jeza,
jer neću dozvoliti da me i on zeza.

Na svakom ćošku prijatelj me vreba,
pa zar mi još i neprijatelj treba!

Alek(sije) Marjano(vić)

Dopuna: 18 Apr 2010 10:04

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


Опасности за нас нема више,
Ни питања шта смо Богу криви.
Нико неће на нас да кидише –
Постали смо свима невидљиви.

Није чудо живот с новим ликом,
Ни авион, за радаре скривен.
Цео народ сад не види нико;
Нити види, нит' броји у живе.

Због нас нико не хвата се мача,
Геноцидом више нас не страше.
За ког било светског освајача
Границе су невидљиве наше.

Невидљива баштина је древна,
Невидљиви наши стари оци.
Невидљив је запис нашег гена,
Невидљиви сутрашњи потомци.

Видљиво је у нас само једно:
Жеља да се невидљив остане,
Јербо такво безобличје бедно
Јемство даје за безбрижне дане.

Само такви, без духа и тела,
Постајемо једно са Европом;
Без културе, без јуначких дела,
Без ичега под небеским стропом.

Нешто ипак може да нас теши:
Огледало не враћа нам лика,
Па радосни, невидљиво грешни,
Гордимо се попут победника!


Dopuna: 17 Okt 2010 9:59

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


Очистимо милу нам Србију!
Навуцимо рукавице беле,
Нек редови чистачки се збију –
Сви грађани у чистаче желе.

Има отпад свуда да се скупи,
Депоније све ће да се склоне.
Када кордон чистача нахрупи,
Еколошка звона ће да звоне.

У замаху посла опсежнога
Надахнућу не види се краја,
Па ће наша ђубретарска слога
Почистити Србију до краја.

Почишћени биће наши свеци,
Почишћена историја славна,
Почишћена баштина и преци,
Почишћена граница државна.

Као флека на старом капуту
Трљаће се спомен свих мегдана.
Као мрља на европском путу,
Ћирилица биће избрисана.

Хемијска су средства набављена,
Сашивена заштитна опрема...
Прихватљива јесте свака цена,
Тек да српске прљавштине нема.

Избрисано биће нам сећање,
Избрисана сва заветна слова,
Избрисано имање, и знање,
Избрисани Срби са Косова.

Брисаће се рукама обема,
Брисаће се и мозак, и душа...
Грандиозно чишћење се спрема,
Обрисаће сваког ко не слуша.


Dopuna: 18 Okt 2010 9:26

Мало-мало, па се вратимо Алек(сиј)у Марјан(овић)у. Како је тај човек лако писао, чак и најтежу сатиру! Није се џапао по разним конкурсима и жиријима - довољно је било што је у сатиричну реч претакао давнину, збиљу и "изгледну" будућност.

На један од његових бритких епиграма подсетило ме препуцавање у једној теми. Да сам се на време сетио, уместо (неприличних) коментара могао сам једноставно да окачим ово:


У нашој прошлости извођени су само мрачни радови,
наши преци су били грдни гадови,
нигде на свету није било таквих дедака и бедака,
ми смо на њих с пуним правом кивни,
само није јасно
како од таквих предака ми испадосмо овако дивни.

Са таквим потомцима сасвим је реално да се има изгледна перспектива, зар не? И то нам је Алек Марјано предочио:


Пребродићемо ми све јаде,
више се нећемо јадати,
остварићемо ми све наде,
више се нећемо надати.

Dopuna: 27 Okt 2010 18:50


Кад Србију покрила је тмуша,
изненада бљесну Карлеуша!

Напумпана спреда и позади,
она Другу Србију нам гради.

Карлеуша књиге ретко чита,
ал' се зато за будућност пита.

Карлеуши чланке други пише,
јер се речи са њом завадише.

Посвађану с речима и умом,
спроводе је скамењеном шумом

да образац понашања пружи,
и Србију што више наружи.

Карлеуша за то има дара –
то нам јемчи Светислав Басара.


  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Napisano: 29 Okt 2010 10:35

Са великим задовољством представићу стваралаштво Бањалучанина Миладина Берића, врхунског представника "млађе средишње гарде" српских сатиричара. Берић је, пре свега, песник, мада пише и афоризме и приче. У његово лирско песништво могли смо да извршимо увид и на овом форуму, више година уназад.

Берић је објавио књиге: "Кораком рањене корњаче" (поезија, 1998-), "Свитац у огледалу" (поезија, 2001), "Јутро на Задушнице" (поезија, 2002), "Лаку ноћ, пропали студенти" (сатира, 2003), "Ловци на сјенке" (заједно са Живком Вујићем и Дарком Самарџићем; афоризми, 2003), "Четвороброј" (заједно са Живком Вујићем, Слободаном Јанковићем и Гораном Кљајићем; сатира, 2004), "Једном у заувијек и даље" (поезија, 2005), "Приче из Педоније" (сатира, 2007), "Од конца до гајтана" (сатирична поезија, 2008-), "На дан Светог Трифуна" (поезија, 2008-), "На европском пруту" (афоризми, 2009).

На скоро одржаном београдском фестивалу "Сатира фест 2010", Миладин је добио награду за сатиричну песму "Ендемуша". Ево награђене песме:


Ми би хтели још једаред немо
да се целом свету извинемо

Понаособ свакој светској вашки
по нашки...

Док нас није стигла нова ћушка
мртвој души да дамо одушка...


Кад је Србин знао где је црта
Ој Адаме извини због врта...

Док још нисмо неповратно луди
Божји сине извини на Јуди...

Сада кад смо на европском путу
Гај Јулије извини на Бруту...

На путишту што ће да нас затре
ој Ђордано извини због ватре...

Због чешања где нас и не сврби
Квазимодо извини на грби...

Док нам шапат на махове слаби
Родионе извини на баби...

С разарача спали смо на барку
Кесеџијо извини на Марку...

Ван тежишта глава нам се клати
Хитлеријо извини на Бати...

Док нам слепци смртовнице пишу
мачку Томе извини на мишу...


Већ заражен и сам у сну вичем
друже Нико извини на Ничем.

А друг Нико срдит што се дерем
предлогује да се пресаберем...


Зар смо свима под небеским сводом
наудили згодом
ил незгодом.

Зар крај силних тамница и јама
да баш нико да науди нама.


Ко губави чекамо на бини
никог нема да нам се извини.

Зато Боже дај нам да умемо
да се сами себи извинемо...

Још пар песама убојито распеваног Миладина Берића:


имали смо заставу
а застава тијело
и на крају бијело

тај комадић срца
прошао голготу
не губивши боју
ни за јоту

(...били такви људи
био такав вакат
смјели смо пред свима
пресавити лакат...)

ко зна шта је ушло
у нас неког мрака
страхом одбојисмо
боје са барјака...

лажни Шћепан Мали
сав наоко дрвен
с наше је заставе
обрисао црвен

имасмо и море
или нам се снило
с морем у сјећање
оде плаветнило

залуд се сад вођа
по прсима буса
кад нам је застава
на јарболу куса

можда се вијори
можда јесте цијела
ал' је на по копља
и сто посто бијела

(...дошли такви људи
дош'о такав вакат
оста у сјећању
пресавијен лакат...)


Нема оног који није
пожелио да завири
шта се збива код комшије
кад се поноћ повампири.

Зато снаше преко плота
одвајкада главу дижу
куда ли се комшо мота
док се касни сати нижу.

Дошло ето такво доба
немаш с киме кафу пити
и сам чова поста роба
мејдин шоу ријалити...

Они што су "нико“ били
дочекаше своју еру
гледамо их ми дебили
у некаквом Биг Брадеру.

Пратимо их у пет кућа
с њима смо у сваком трену
зато трипут до сванућа
сањам једну исту сцену.

Баш у кући од Биг Маме
навалила једна на ме
пред екраном народ клоно
чекајући срамно “оно”.

Снаја, стрина, деда Ђура
по три сата свак дежура
цијела кућа зором раном
прати оне под јорганом.

Дошло ето такво доба
овце гладне вуци сити
и сам чова поста роба
мејдин шоу ријалити...

Тако ето зиме сваке
у већој ил мањој мјери
ми гледамо разне мраке
постајући воајери...

Док не знамо шта би прво
фарму, кућу или острво
питамо се с пуно једа
да ли неко и нас гледа.

Да л' нас неко барем трунку
дневно гледа кроз шпијунку
да ли испред сваких врата
бдије сјенка вел'ког брата.

Дошло ето такво доба
да завиди Тарзан Чити
и сам чова поста роба
мејдин шоу ријалити...


Мили Боже великога чуда
продају нам бубреге за муда
кажу да смо на прагу Европе
да се у њој све границе топе
па се питам док нагињем флашу
зашто прво истопише нашу

џаба су нам укинули визе
кад никуда немож'мо од кризе
џаба су нам размакнули стору
кад је цијело српство на умору.

Од када смо задња свјетска лига
нема гдје нас не боли и жига
тамо гдје нас понајвише боли
Солана је дошо да досоли
помаже му аој благо нама
неки црнац именом Обама

шта ћеш Боже када смо по мјери
да нас разни шутају Кушнери
ал нас ипак понајвише згрози
њихов газда Никола Саркози
он дозива Меркелову снашу
рад би био да нас скупа јашу.

Директива опет стигла нова
мож' Европа, али без Косова
може свако с нама да се зеза
али нико боље од Енглеза
Може свако да нас дере згуза
али нико боље од Француза.

Контра жељи од главнога боса
ући ћемо у њу из пркоса
ући ћемо и ми у Европу
када дамо и посљедњу стопу

кад нас браћа истресу из гаћа
Србија ће бити до Сталаћа
Мађари ће да ударе тачку
На Срем Банат и читаву Бачку
још Бугари кад ударе с леђа
Бог зна гдје ће да нам буде међа
Будућност нас зато чека фина
само ако не набуја Дрина...


Трихинела, пришт и шап
то нам неко гура штап
то јест мотку боје драп
да нас од ње стигне кап.

Постали смо њихов пик
па би хтјели да смо рик
а ми њима на то: чик
зато би са нама нама: клик.

Свињска куга, птичји грип
то нам неко гура клип
не би ли нам рикно чип
али ми смо јебен тип.

Грозничица звана кју
напала нас док на дну
ми ходамо ко у сну
и мучемо сложно: Мууу.

Они на то кажу, пих
лијека има ал за њих
а нас чека цур и ких
волимо их као БиХ...

Свињска грипа нам је дивот
јер смо увијек били пивот
не плаши нас зато ћивот
каква грипа такав живот.

Заболи ме за то тур
што Осама прави жур
и што Кетрин свира дур
и зато им ево, кур...

Dopuna: 30 Nov 2010 11:38

Ово "сочињеније" послао сам поводом једног конкурса. Није награђено, али није баш ни нагрђено. Very Happy


Природне нас непогоде стижу:
земљотреси, пожари, поплаве...
Пут небеса поглед људи дижу,
ал' од ближњих сви окрећу главе.

К'о да свако Богу упућује
захтев немушт, али строго личан:
„Боже, друге не мораш да чујеш,
али почуј гласак мој себичан!“

Бог се драги на Србе ражљути,
па им шаље чуда и покоре.
Језовито сваки Србин слути
да све лоше сустиже још горе.

Почели смо звати непогодом
нашу славну историју целу,
и вековну тежњу за слободом,
и спевове о јуначком делу.

Сустигла нас непогода духа,
а душа нам на умору зева.
Остало нам тек толико слуха
за крчање испражњених црева.

Непогода јесте и власт свака
што се дично са мафијом дружи
и што пљачка под окриљем мрака,
уместо да свом народу служи.

Шта чинити да се сачувамо?
Да ли има спаса од ужаса?
Шта од себе још треба да дамо,
да претекне наша српска раса?

Можда треба, колико нас има,
да се Богу обратимо скупа:
„Овде, Боже, никако не штима,
Србија нам поста црна рупа.

Од нас поглед зато мало скрени,
и народа других се присети:
Нека буде на божанској цени
други народ, па га Ти посвети!“


  • TiSi  Male
  • Ugledni građanin
  • Pridružio: 25 Mar 2009
  • Poruke: 388

Па сад...да је баш сатирична. Confused Ипак!


Кад мој деда почне пцује
то је да се записује.

Ће ти треба три оловке
док запишеш све теј пцовке.

Он си пцује, пцује, пцује
ко да чита, рецитује
из бисази ко да сеје
тој му личи, жена неје.

Он си пцује, пцује, пцује
ко да чита, рецитује.
Тој ћу и ја, сад сам дечко
Пцувало ми још малечко.

Власта Н. Ценић

Ko je trenutno na forumu

Ukupno su 622 korisnika na forumu :: 23 registrovanih, 5 sakrivenih i 594 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Aleksa-, Dejan Ristic, Drug pukovnik, helen1, ILGromovnik, ivica976, Koca Popovic, Majstorr, Marko Marković, milekNS, nForce, Oluj2.1, pein, raketaš, royst33, sakota79, Simazr, trutcina, vasa.93, vlahale, Voja1978, zexoni, zixmix