Има тих ријетких дана када бих написао нешто. Не знам да ли ради туге за данима који се неће поновити, који су били само тренутак у времену или сам свијетан сопствене слабости за нека будућа времена. Размишљам некада шта би било да сам неке одлуке другачије донио. Да ли би сада ја био ја. Да ли бих био на неком другом мјесту несвијестан онога чега сам данас свијестан.
Мрзим то што сам почео да волим, и волим оно што сам мислио да мрзим. Ухватим себе у том чвору контрадикторности сопствених мисли и сопствених осјећаја, а онда када ухватим тај тренутак нађем се у још већем заплету.
Најтежи су они ожиљци који не могу да зарасту. Они који почињу да боле временом, а не у тренутку када су настали. Њих вјероватно само вријеме може да залијечи и потпуно избрише.
Пажња, разумијевање, увијек пружена рука. Наша улица гдје смо се као мали играли лопте, шутирали уз повике Рикардо, Марадона, Роналдо... Вољели смо да дајемо себи епитете, да у тим тренуцима сањамо да смо једни од оних који су дотакли звијезде у тој игри на којој смо одрасли. Разговори о првим љубавима, савијети, дијељење туге. Туга би се обично тада претворила у смијех и била би избијена шалама својственим за нас. Мислили смо да никада нећемо одрасти, брате, а ти још мало па гураш дијете у колицима. Само ми је мало жао што тај дечкић неће играти лопте оним истим улицама којима смо и ми. Неће се заљубљивати у исте оне девојке, кћерке наших љубави, већ у неке нама непознате и небитне.
Очи, смијех, низ незаборавних тренутака, мали стан који већ на прагу мирише на младост и на то да су његови становници два бића која сањају да ће преварити старост и заувијек остати такви. У фрижидеру само квалитетно вино и нешто хране, колико је довољно да се убије глад у наредним данима. Ријетко смо били гладни или нисмо уопште имали времена да размишљамо о томе, не знам. Први снијег, двоје малих људи, ја и она, у великом граду, малих могућности, великих идеја. Све је то изгледало као вијечност, што је сада тренутак у времену. Вјероватно је тако и требало да буде. Све се дешава са разлогом, тијешио сам се. Није ми пуно сада жао, можда ту носталгију сада имам само ради оног квалитетног вина које се сада претворило у јефтино, али ваљда каква времена такво и вино.
И тако, има тих дана када ми дође да нешто напишем...
