|
 Nastanak
Najverovatnija hipoteza je da je nastao u isto vreme kada i planete od samog procesa iz koga su nastale planete. Prema modelu Sovjetskog astronoma Viktora Safronova, planete potiču od diska ili od prstena prašine oko Sunca, a jezgra kometa nisu ništa više od iskonskih čvrstih objekata koja su postojala u disku a kasnije su postali osnovni gradivni blokovi planeta. Po Safronovu Ortov oblak je sačinjen od čvrstih objekata koji nisu ušli u sastav planeta.
Istorija
Holanđanin Jan Hendrik Ort razvio je pretpostavku, da *dugoperiodične komete potiču od orbitirajućeg oblaka na krajnjoj granici Sunčevog sistema, i postavio hipotezu o postojanju oblaka na osnovu posmatranja orbitalnih karakteristika dugoperiodičnih kometa.
Jan Hendrik Ort
Karakteristike
Daleko izvan planetarnog regiona, na periferiji Sunčevog sistema nalazi se ogroman oblak kometa na koje ostale zvezde deluju skoro koliko i naše Sunce.
Kada se pomene Sunčeva gravitacija uglavnom se misli na udaljene planeta, ali Sunčeva gravitacija je dominant još 3000 puta dalje. Taj prostor, za koji se misli da je uglavnom prazan, se naziva Ortov oblak gde dominiraju ostaci materijala od planeta, komete.
Ortov oblak je zamišljeni sferni oblak kometa koji se nalazi na spoljnoj granici Sunčevog sistema, na razdaljini od 2000 do 100.000 astronomskih jedinica od Sunca. Prosečna temeperatura je četiri stepena iznad **apsolutne nule. Tela Ortovog oblaka se sastoje od leda ( vodeni, amonijakaov i metanski ). Oblak je izvor svih dugoperiodičnih i kratkoperiodičnih kometa, kometa Halejevog tipa, kentaura i kometa Jupiterovog tipa. Komete su udaljene jedna od druge oko deset miliona kilometara u proseku. Ortov oblak sadrži od dva do pet biliona kometa, od ovog broja jedna polovina kometa se nalazi u spoljašnjem delu oblaka. Procena je da oblak ima masu 15-40 masa Zemlje.
Struktura i popunjavanje Ortovog oblaka
Ortov oblak se sastoji iz dva odvojena dela: sferni spoljni i unutrašnji Ortov oblak u obliku diska. Na osnovu sprovedenih simulacija utvrđeno je da se oblak sastoji od relativno gustog jezgra koje se nalazi blizu ravni ekliptike i postepeno obnavlja spoljne granice, stvarajući stabilnu strukturu. U unutrašnjem delu se nalazi najveći broj kometa 50 do 80%.
Popunjavanje oblaka se vrši pod uticajem Saturna, Neptuna i u manjoj meri Jupitera. Pri bliskom susretu nekog tela sa Neptunom postoji velika verovatnoća da će ono upasti u spoljni deo Ortovog oblaka što znaći da je Neptun odgovoran za popunjavanje sfernog dela Ortovog oblaka. U slučaju Saturna oko 30% susreta završi u unutrašnjem delu oblaka dok Jupiter u tome učestvuje sa 2%. Zar Vas ovo ne podseća na bilijar?. Šalu na stranu, Ortov oblak danas zavisi, odnosno njegovo popunjavanje, od Kajperovog pojasa.
Kako je uticaj Sunčeve gravitacije u oblaku mali dovoljan je prolazak zvezde blizu Sunca pri čemu komete lako menjaju svoje orbite, bilo kao unutrašnjosti Sunčevog sistema ili ka međuzvezdanom prostoru. Ovo se posebno odnosi na komete na spoljnim ivicama Ortovog oblaka. Na sreću u poslednjih million godina nije prošla ni jedna zvezda blizu Sunca, jedan takav susret se očekuje kroz 1.4 miliona godina, crveni patuljak Gliese 710, kada se očekuje porast broja kometa u unutrašnjosti Sunčevog sistema za oko 25%.
*Halejeva kometa – 76godina
**–273.15 °C na Celzijusovoj skali
|
