|
U poslednje vreme sam slušala stalno vesti o deci sa posebnim potrebama i nehumanom ponašanju ka njima, kad takvim jutarnjim vestima, par dana za redom počne dan osećam se užasno, nemoćno naročito kad i sama imam decu...Ne znam ne vidim odavno nikakav smisao življenja u ovoj državi u tranziciji, u koji je etika, hipokratova zakletva, pravda, nešto što faktički ne postoji, pre par meseci sam u svom virtualnom dnevniku pisala o predrasudama i diskriminaciji prema ljudima koji se razlikuju, prema ljudima sa posebnim potrebama, ljudima sa invaliditetom..Ne nemogu da razumem kako neko može da ima takvih predrasuda, pa različitosti treba da nas spajaju...te predrasude potiču iz porodice iz koje potičemo i okruženja, kao i od toga koliko smo evoluirali našu moralnu svest.....
Ljudi gledaju samo sebe i sebični su kad bi malo pogledali oko sebe videli bi šta se dešava.
Krajnje je vreme da se nešto preduzme po raznim pitanjima...naročito sicijalne politike.
Ljudi sa posebnim potrebama ili invaliditetom su nažalost uglavnom povučeni i vode neki anonimni život, boje se da ih okruženje ne odbaci ili ne prihvati onako kako oni zaslužuju, ali okruženje im uglavnom ništa ni ne pruža, kao da ne postoje!... Nije im omogućeno da normalno studiraju, da idu u šoping, u bioskop, pozorište, biblioteku, nema svuda spuštenih trotoara, retko gde postoje rampe isl... To su isto ljudi kao i mi samo u nekim drugim okolnostima, treba u svemu da smo ravnopravni.
Ljudi sa invaliditetom obično u realnom životu ne vide neki smisao ali ga mogu naći u nekim drugim sferama, kreativnost, muzika, umetnost, pisanje, duhovne nauke, u svemu što će oživeti njihov duh...
Najgore je nekog sažaljevati, ljudi koji imaju neki hendikep skoro nikad se neće pomiriti sa tim i prihvatiti, uvek će padati u neke duševne krize nanosiće sebi bol, i psihički i fizički, kriviće sebe, kriviće druge, sudbinu, često se povalče u sebe.......To je stvarno teško podneti nikada ne možemo dovoljno učiniti srećnom takvu osobu....znam iz iskustva.
Moram da spomenem dva slučaja:
Prvi je moja baka sa kojom sam živela koja je skoro pet godina išla na dijalizu, zadnjih godinu dana je bilo uzasno za nju i za sve u kući (to je bilo pre 15 godina), ja sam bila jedina u kući koja je ignorisala, da je ona uopšte bolesna i nikada nisam pričala o tome ni pred njom ni pred drugima, nikad nisam želela da pokažem kako mi je kad je vidim da pati, ali opet sa druge strane, ja sam joj se divila, ne sećam se da je nešto često kukala, bila je hrabra, drugo, uvek je bila nasmejana, doterana, i imala je čak i ljubavnika, bukvalno do zadnjeg dana života ko nije znao da ide na dijalizu nikada ne bi tako nešto ni pomislio....niko joj nije okrenuo ledja,kad joj je bilo teško nit je deda ostavio na cedilu, kao što je jednu moju komšinicu umalo ostavio muž kad se razbolela..
Drugi slučaj je.....uh.... jedna osoba koju sam upoznala pre 6 godina, na nekoj žurci u diskoteci, na kojoj smo se i smuvali......ništa neobično nisam mogla primetiti na njemu,izgledao je kao svaki prosečan muškarac.
Dečko mi se svideo jer je bio fin i pažliv prema meni. Posle nekoliko dana rekao je mora da mi nešto kaže u smislu ;kad tad ćeš saznati bolje pre nego kasnije i na osnovu toga donećeš ispravnu odluku....Mislila sam da je oženjen da ima devojku,vanbračno decu,il već....
A ono što mi je rekao je sledeće: da je imao početak raka kostiju i na mestu , na ruci, gde je bio rak umesto kosti ubačena mu je proteza rekao je da je izlečen ali da se nikad ne zna šta se može desiti, da je po mene bezbedno i da što pre odem od njega jer sam dobra devojka, ja to nisam mogla da prihvatim, jer kakav bi ja čovek bila tad da odem samo zbog toga od nekoga, prvo o čemu razmišljam je, pa tako nešto može svakom da se desi, niko od nas ne bi voleo da ga neko u kriznoj situaciji ostavi, svakom može da se desi da doživi nesreću, da se razboli, oslepi isl..
Obično oni koji pobegnu su ili kukavice ili sebični....no...pošto ja nisam želela da ga ostavim, onda je on mene ostavio i meni je to teško palo jer je on bio jedna divna osoba ne znam dal je neko ikada bio takav prema meni....nisam želela dugo da prihvatim razlog i to da me je ostavio zato što me voli, pa meni je bilo bitno kakva je osoba, ostalo me nije zanimalo nemam tih predrasuda....od tada pa do skoro mi smo se par puta videli čuli povremeno, dobro, u medju vremenu ja sam se udala imam dvoje male dece.. sve do skoro smo se čuli onda je on prekinuo odjednom... ja se sad bojim da se nešto ne dešava, što ne želi da znam , jer sam sigurna da me voli i opet zato ne želi da mi kaže i zato je prekinuo kontakt...
Nažalost nikad nisam mogla da sprečim ni sa čim depresije, krize, kroz koje je prolazio i o kojima je pričao nisam nikad mogla da sprečim da se ne izoluje, otudji, mislim da je samo u tim trenutcima razmišljao samo o jednom....krivo mi je što je uvek bio sam sebi dovoljan...ali i njemu se divim na hrabrosti jer kad je bio u sunčanim fazama, on je bio optimista, imao smisla za humor, voleo je da filosofira, završio je fakultet, zaposlio se ali često mu to ništa nije značlo......nikad se nije pomirio sa time što mu se desilo i upropastilo mu život i snove.
Ne znam meni je empatija slaba strana, ja nikad neću pokazati koliko patim i žao mi je što neke stvari ne mogu da promenim ali ću se truditi da neke menjam, trudiću se da ljudi u okolini, da moja deca nikada nemaju predrasude ili da se drugi iz okoline izleče od predrasuda i diskriminacije svake vrste...Da im se probudi i evoluira svest dostojna jednog homo-socijalisa....Toliko...
Ljubim te!
|
& Peca 
