Dar - blagoslov ili kazna

• 1Ovo se svidja korisniku: Ella
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Verovatno nema zenskog stvora na ovim prostorima koji, makar u jednom periodu svog zivota, nije obozavao Radeta Serbedziju. Kao tinejdzerka, dozivela sam da me ceka da mi da autogram. Kao prevodilac drame ciji mu je prevod u tom trenutku bio potreban, dozivela sam da me, u kancelariji Jovana Cirilova, pita: “Da li biste bili ljubazni da mi date taj prijevod da ga pogledam?”, mene, tek izaslu iz zgrade fakulteta. Bilo je podne i bio je trezan. Kad smo se, posle nekoliko dana, sreli na premijeri Silerovih “Raznobojnika” prisla sam mu, mrtvom pijanom i prvo ga pitala: “Da li me se secate?” Verovatno nespretno, valjda ne verujuci da bi mogao da me se seca u takvom stanju pored gomile ljudi koje srece. Strecnuo se: “Kako to mislite? Pa, dali ste mi prijevod pre dva dana?” Gluma me je oduvek zanimala jednako kao i jezik, ti ljudi su mi interesantni i pratila sam ih, sto bi se reklo. O alkoholizmu Radeta Serbezdije svi, naravno, znaju sve. Da van scene nije mogao da stoji na nogama, a posle dva minuta na sceni je bio potpuno trezan. Verovatno najpotpuniji glumac koji je postojao na eks-jugoslovenskim prostorima imao je i druge talente. Pisao je pesme. Ja to nisam mogla da citam. To je bilo toliko crno, meni bas strasno. Umeo je s ljudima. Umeo je da nosi teret slave. Umeo je da zivi. I ma koliko bila ljuta na njega zbog tog poroka, shvatila sam da se taj teret ne moze podneti u treznom stanju. Niti se od tih “darova” moze pobeci. Eden u ponoru. Glumice koje su se odricale dece zarad karijere. Samo one znaju kolika je patnja kad te “to” smota.

Kad bih prevodila nesto u cemu uzivam, zaista sam se osecala zaneseno i pomalo van ovog sveta. Kad sam jednom prevodila neki mjuzikl, a nisam bas talentovana da prevodim stihove, to je izgledalo otprilike ovako: ustajala sam u pola sest, radila u firmi od pola osam do pola cetiri. Stihovi su dolazili kad im se cefne: u trenutku ustajanja, ili umivanja, ili u autobusu, ili dok prevodim nesto na poslu… Naucila sam da uz sebe imam olovku i papir u svakom trenutku. Ma, zabavno je bilo, al za jedan film. Na malo duze, ne znam bas.

Ljudi koji imaju dar za pisanje, uglavnom, govore o strasnim razdiranjima, velikim mukama i bolovima. O raspetosti izmedju stvarnog i imaginarnog sveta. Kako na ovom forumu ima dosta ljudi koji pisu, pre svega, poeziju, volela bih da cujemo njihova iskustva. Kako se zivi normalan zivot sa takvim unutrasnjim svetom? Kako izgleda taj unutrasnji svet? Da li je moguce ziveti takav zivot bez pomoci alkohola? Kako se povlace granice?

• 1Ovo se svidja korisniku: Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Silija ::I ma koliko bila ljuta na njega zbog tog poroka, shvatila sam da se taj teret ne moze podneti u treznom stanju. Niti se od tih “darova” moze pobeci. Eden u ponoru.
Lepo. Shvatila si.

Silija ::Kako se zivi normalan zivot sa takvim unutrasnjim svetom? Kako izgleda taj unutrasnji svet? Da li je moguce ziveti takav zivot bez pomoci alkohola? Kako se povlace granice?
Ako si shvatila, onda su ova pitanja, dobrim delom, suvišna. A taj "unutrašnji svet" nije ništa manje postojeći. Pogotovo što "normalnog života" nigde i nema.

• 1Ovo se svidja korisniku: Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Silija ::Verovatno nema zenskog stvora na ovim prostorima koji, makar u jednom periodu svog zivota, nije obozavao Radeta Serbedziju
Ima
Nego, niti glumim, niti pišem, niti pijem, ali me svrbe prsti sada. Valjda se niko neće ljutiti što se malo guram tamo gde mi nije mesto.

"Pijanstvo je retka umetnost. Ono je lišeno svoga objekta. Kao vagnerovsko Gesamt Kunstwerk, votka sintetiše sve oblike života da bi ih transformisala u idealni oblik postojanja. Kao vagnerovska opera, votka nas nosi preko granica egzistencije, u oblast koja ukida ustaljene predstave o vremenu, prostoru i hijerarhiji stvari u prirodi. Banalnost toga stanja uopšte ga ne čini manje sakralnim.
"Ne pije narod od muke i očaja", pisao je Sinjavski, "nego iz večne potrebe za čudesnim i izuzetnim". "Realnost je", ponavlja za njim omladina s Interneta, "iluzija izazvana nedostatkom alkohola u krvi".
Sposobnost da se iskorači van svojih i svakodnevičkih granica odveć je redak dar prirode da bismo ga vratili neiskorišćenog. Čak ni u Danteovom paklu, gde se muče sitni halapljivci, nije predviđeno mesto za pijance.
Nevolja je u tome što se votka ne da opisati. Nemušto ispijanje votke čuva svoju tajnu isto tako dobro kao eleusinske misterije.
Mnogo puta sam pokušavao da iskažem šta se to dešava oko flaše. I uvek sam skretao u pojedinosti - pejzaža ili zakuske: trpkost jabuke u tankom sloju sitnog snega na nadgrobnoj ploči starostavnog groblja, prianjanje srebrnastog nareska uz otopljeni sir...
Mnogo puta sam hteo to da opišem, dok se nisam pomirio sa beznadežnim pravilom koje stoji na raspolaganju svakog autora: sve o čemu se može pričati i ne vredi samog činjenja.
Nesavršenost, a možda upravo savršenost jezika, sastoji se u tome što on, mimoilazeći sve što je nepodložno jeziku, ukazuje na ono neopisivo. Tako ja razgovaram sa svojim mačorom: to se ne može nazvati ni ćutanjem, ali ni beseđenjem.
Najbliža analogija koja mi povodom pića pada na pamet povezana je sa drugim neverbalnim uživanjem - ceremonijom pijenja čaja.
Dok ona traje, s tačke gledišta posmatrača, ništa se ne dešava; s tačke gledišta njenih učesnika - dešava se još manje toga.
Suština ritualnog ispijanja čaja je u tome da se život ograniči, da se suzi do krajnjih granica, uz usmeravanje pažnje na neposredni isečak sadašnjosti, koji je lišen prošlosti i budućnosti. (...) Uočljiva teskoba i skromnost prostorije za ispijanje čaja štiti nas od složenosti i raznolikosti života. Lepota ceremonije ne sastoji se u onome što činimo, nego u tome što, dok ceremonija traje, ne činimo ništa drugo.
Umesto da preinačuju svet, Japanci mu povećavaju gustinu, a mi ga razblažujemo - svime što teče.
....
Kao što reč upućuje na tišinu, tako i pijanstvo upućuje na alkoholizam. Radi se o dva moguća puta. Po jednom, ravnom kao pustinja Gobi, hode hronični alkosi, upadljivo ravnodušni prema svemu što ih okružuje. Njih odaje način hoda. Tako, isturivši laktove, povijeni, vuku noge oni koji nikuda ne žure. Ma kuda krenuli, njih ništa ne staje da se vrate nazad. Da bi se naučio takav hod, treba steći nesalomivu veru u slučaj, naviknuti se na buđenja daleko od kuće, tamo gde te je oborio san.
O drugom, nepovratnom putu ništa mi nije poznato.
U mladosti su me, kao što je i red, privlačile krajnosti. Ne bez zavisti sam čitao o prijateljima Giljarovskog koji su umeli da propiju nameštaj do prozorskih kvaka. Ali tu se radilo o avanturizmu. Prava tajna počinje od trenutka kada čovek ostane sam sa flašom. Šta mu ona to pruža - iz dana u dan - ne razumem i nikada neću razumeti. Iza tog praga počinje neko drugo egzistencijalno stanje, tuđe kao zagrobni život.
Onome ko nije bio tamo preostaje samo da postavlja hipoteze. Njihova jalovost je uslovljena neizrecivošću onostranog iskustva - pijanstva, čije aktere naš jezik, preko svake mere precizno, označava sintagmom "mrtav - pijan".
Sergej je mrzeo svoja pijanstva i ljuto se borio sa njima. Godinama nije pio, ali je votka, kao podnevna senka, strpljivo čekala svoj trenutak. Priznajući njenu vlast, neposredno pred smrt, Sergej je pisao:"Mada godinama ne pijem, imam Je, prokletnicu, na umu, od jutra do mraka."
Veliko slovo u sredini ove rečenice štrči kao kolac u grudima vampira. I jednako plaši.
....
Između stanja pijanstva i treznosti, postojao je, ipak, neki zračak svetlosti, o kome je Sergej tako škrto govorio da sam sklon da verujem da su upravo u tim kratkim trenucima i nastajale njegove najbolje priče.
Redukujući ličnost, votka pomaže u njenom odmeravanju naspram smrti, dok je stanje mamurluka oprobavanje vaskrsnuća. Nakon prodora u nebiće, sve postaje podjednako daleko i podjednako blisko. Panorama koja puca ni iz čega - bezgranično je široka, jer uzima u obzir svako stajalište, osim onog koje svet dovodi u samerljivost sa čovekom. Dok sve nije stalo na svoje mesto, stvari su posedovale krajnju plastičnost i jasnoću, koja je dostupna samo nezainteresovanom pogledu.
Lekari smatraju da se od votke ne umire kad se pije, nego kad se trezni."
Aleksandar Genis, Dovlatov i okolina.

Ovaj moj post u forumu Kultura i umetnost je na pola puta između foruma Književnost i foruma Zdravlje. Ne razumem ni ja, ali i ne pokušavam da shvatim. Genis mi je dovoljno toga objasnio. Ne shvatam Šerbedžiju, ali prihvatam da može, valjda kod nekih mora, i tako. I ne mislim da su velika umetnička dela uvek posledica velikih razdiranja, muka i bolova koji se još moraju kroz alkohol umirivati. Nekada su jednostavno dela genija koji su kroz život vrlo trezveno koračali. Neki čak i sasvim smerno. Ali čini mi se uvek sa nekom dozom prezrenja prema tom svetu. A tu su i pomahnitali ludaci, kao William Blake recimo. E on je sigurno dušu dao za prevođenje .

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

šta to ima Rade što nemam ja?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Ako si shvatila, onda su ova pitanja, dobrim delom, suvišna.

Ja volim da pricam sa ljudima, da kazem svoje misljenje i cujem njihovo, o onome sto zanima mene ili njih, o onome o cemu znam malo ili ne znam nista. Ja o ovome promisljam, nemam to u iskustvu. Volela bih da cujem kako to dozivljavaju ljudi koji to zive i oni koji zive sa nekim takvim. Naravno, mogu da razgovaraju i oni poput mene , sto bi se reklo, radoznali.

Citat:šta to ima Rade što nemam ja?

za tebe znamo samo da imas odljubac, o radetu/radu je mnogo vise podataka. tako da je tesko reci.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Meni je Rade Šerbedžija sad kao stariji privlačniji i lepši i više zrači nego kad je bio mladji isto kao i Šon Koneri da i njega spomenem...
To što sad više zrači nego ranije sa time ima veze i duhovnost, i ulaganje u ličnost i duh, kreativna ličnost nikada ne može biti a da nije produhovljena i da ne zrači jedno sa drugim ide...
E sad da li je moguće ziveti taj unutrašnji život bez alkohola, pre bi rekla kako je moguće ziveti spoljašnji život bez alkohola.....

Do slovce se mogu sloziti sa tuzorom,

Pravi život čoveka je onaj u njemu i način života i odnosa prema drugima je proporcionalan njegovom unutarnjem životu...

Kad je u pitanju stvaranje ne mislim, iako je u večini slučajeva, da su najvećei stvaraoci imali naviranje inspiracije u trenutcima najveće patnje i bola, ipak je patnja katalizator srca i duše, i kroz nju kao kroz filter izvire ono najdublje i najlepše ili najkreativnije u nama....
Inspiracija nije samo u patnji i nisu svi umetnici neurotični kao što se misli, izvor ili inicijacija inspiracije može biti i u opijatima (kao kod Kastanede npr.), i u alkoholu, al može biti i u lepoti, ekstatičnom dozivljaju lepote, naravno....ne samo u patnji i bolu...

ps mogla je ova tema i u filosofiju

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:natrix

ps mogla je ova tema i u filosofiju

Ladno bi mogla. Ipak, dobro je što je ovde, upravo što smo tek započeli da razvaljujemo jednu od mnogobrojnih zabluda i iluzija o umetnicima. Na jednom kraju tih zabluda nalazi se tvdnja da je za umetnost potrebno jedan procenat talenta , a ostatak do sto - rada; na drugom kraju se nalazi isto tako netačna tvrdnja da je talenat dar božji i da umetnik ima ''samo'' da savlada nešto malo zanata i eto njega, hop, čilo i lako, u istoriji umetnosti. Između dara, talenta, usuda i prokletstva, nagrade stvaralaštva i kazne nerada i nedorečenosti, smestila se čitava jedna civilizacijska tekovina.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tirkis ::šta to ima Rade što nemam ja?
ima jednu od najfiloz(s)ofskijih misli
"p..ka,to je polni organ,p..da,to je karakterna osobina"
"Variola vera"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Postoji čitava poetika alkoholizma u književnosti, pa i šire u umetnosti - Bukovski, Limonov, Jerofejev. Vilijem Stajron nije od svoje depresije i alkoholizma pravio nikakvu poetiku, ali je uspeo da neke od tih tema projektuje u svoje romane, dočaravajući nam složene likove i odnose među njima (Nejtanova psihopatologija i složen odnos sa Sofijom u "Sofijinom izboru").

Međutim, kao što je svojevremeno Sartr rekao na temu neuroza i stvaranje, umetnik ili mislilac stvara ne zato što je neurotičan, on stvara uprkos svojoj neurozi. Mislim da to važi i za alkoholizam, odnosno bolest ili patologiju uopšte.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::netačna tvrdnja da je talenat dar božji i da umetnik ima ''samo'' da savlada nešto malo zanata i eto njega, hop, čilo i lako, u istoriji umetnosti.
Spomenuta je i istorija umetnosti , taman da malo gnjavim.
U srednjem veku umetnici nisu bili više od zanatlija, status umetnika kakvim ga danas doživljavamo se formira nakon 15. veka. (mislim samo na likovne umetnosti). Izgrađena je tada slika o obrazovanom umetniku, znanje je ono što ga izdvaja od zanatlije, ono što mu daje ravnopravnost sa pesnicima. Ali to je tako bilo samo u traktatima, u stvarnom životu umetnici su najčešće posedovali jedino talenat. Mikelanđela, recimo, mi danas doživljavamo kao idealnog umetnika, njegove sonete kao odraz filozofskog i pesničkog obrazovanja (mada ima i mišljenja da je bio nepismen). Pitanje je u kojoj meri je sve to tačno, koliko je zaista bio obrazovan. Ali kao genije koji se borio sa unutrašnjim strastima, tu mu nema premca. Bio je kavgadžija, ali nije išao toliko daleko da ubije nekoga kao njegov imenjak. Karavađo je danas jedan od najznačajnijih slikara, genije ranog rimskog baroka, a bio je ubica. Ceo život se kačio sa drugim tipovima, išao okolo pod punom ratnom opremom, i jednog dana je ubio čoveka. Iza njih su ostala najznačajnija dela evropske umetnosti, a njihovi životi su bili ispunjeni patnjom, da to tako nazovemo. Donekle sličnih temperamenata, različito su koračali kroz život. Mikelanđelo je bio pre asketa, duboko religiozan i posvećen duhu pre nego telu. Karavađo je pak izgarao u kafanama i stalnim sukobima.
Ideja talenta kao usuda je verovatno najviše isticana u epohi romantizma. Umetnik genije koji se bori sa svojim strastima - opšte mesto. Kult osećajnosti postaje udružen sa zanimanjem za ono što je daleko, neobično, grandiozno, straobalno. Snažne strasti postaju ideal, ali se ujedno pristaje na to da ne donose sreću. Ma sreće i nema, nije na ceni barem. Šta je romantičnije od slikara ubice koji je umro sam na plaži? (mada sam Karavađo kao slikar u periodu romantizma nije baš bio otkriven, još uvek). A Hibbard u Karavađovim delima i biografiji čita neizmernu želju za mirenjem sa Bogom, želju za oprostom. Želeo je nekakvu sreću.

Ne verujem da se rađamo kao tabula rasa, verujem da je naš karakter dobrim delom formiran pre našeg rođenja. Pitam se jedino u kojoj meri utičemo na sopstvene živote.
Autodestruktivni umetnici (da nazovemo tako ove što se Silija zanima za njih), valjda ne podnose sami sebe. Veliki talenat sa sobom nosi i velike strasti, osećajnost u smislu jačeg doživljavanja sveta, bolje pronicljivosti, većeg intelekta. Pretpostavljam da te emocije mogu biti toliko jake da nekim ljudima postaju nepodnošljive. Veliki talenat, izgleda, ne ide u kompletu sa velikom snagom, snagom volje, karaktera. Ako je umetnik jači od svojih strasti, nosiće se sa svojim darom uzdignute glave. Ako nije, onda će pokušavati na sve načine da te strasti umiri. Kreativno izražavanje, nažalost, nije dovoljno da se te strasti stišaju, preterana samokritika još više rasplamsava nezadovoljstvo. Alkohol, i narkotici uopšte, su valjda način da se otupi, da se lakše podnese intenzivnost sveta (unutrašnjeg, spoljašnjeg, ja ne shvatam razliku). Meni je paradoks da alkohol i opijati mogu biti izvor inspiracije, ne znam. Znam samo da postoje umetnici koji su se nosili sa svojim strastima dostojanstveno. Možda nekome reč dostojanstvo prazno zvuči, ali kod mene je na ceni. To ne znači da manje poštujem one koji su bili skloni druženju sa flašom, čašom i mačem. Ali je možda simptomatično da više volim Nabokova od Dovlatova.
Spomenula sam obrazovanje kao jedan od ključnih argumenata umetničke teorije renesanse u odbrani statusa likovnih stvaralaca kao umetnika. Možda ja malo nipodaštavam likovne umetnike smatrajući da su oni produkt talenta i slučaja (pravog mecene u pravo vreme), ali to je zbog arogancije istoričara umetnosti, mi smo u stalnom sukobu sa umetnicima (pošto smo i sami neuspeli umetnici ). Kada je književnost u pitanju, obrazovanje smatram jednim od ključnih faktora za uspeh nekog pisca ili pesnika. Ali onda se uvek zapitam nad Rakićem i Disom. Možda sam ja sentimentalno vezana za Disa pa ga više volim, ali čini mi se da moj stav da je obrazovanje neophodno da bi neko sebe zvao piscem, ovde pada u vodu. No o pesnicima znam daleko manje nego o «mazalima», bolje da se ne mešam još i tu.