Najznamenitiji Srbi (početak XII - kraj XX veka)

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Хвала Бане

Димитрије Перишић (1932-2006) географ,професор на Географском факултету, руководио је израдом првог Регионалног просторног плана у Србији, од Подунавља до бугарске границе, као и израдом првог Просторног плана Србије.При географском факултету покренуо је оснивање одсека за просторно планирање 1977. године,као окосницу развоја модерне географије.Просторно планирање.

Пуне три деценије је трајала припрема првог Просторног плана Републике. У конфузним српским државним околностима Србија је добила план.

Иначе нема много доступних података о њему ,сем у стручним круговима.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Велимир Валожић (рођен Валаух Лоренц 1814 — 1887) био је први књижар и издавач у Кнежевини Србији, пореклом Чех.
Валаух Лоренц постао је Велимир Валожић када се 1855. године оженио Српкињом Персидом Лазаревић, тада прешавши у православну веру и уписавши се у српско држављанство.

Прву серију разгледница из Србије објавила је управо књижара Велимира Валожића. Ту прву серију разгледница објављених 1895. године красиле су знаменитости Београда попут Калемегдана, Народног позоришта, Новог конака (данашњи Стари двор). Разгледнице је красио и текст, попут поруке „Поздрав из Београда“ или „Жели вам срећну Нову годину књижара Велимира Валожића“. Већ наредне године Валожић је објавио нову серију разгледница које су приказивале градове Србије и народне симболе (девојка у српској ношњи и српски грб), а чије су аутори били Валожићев земљак, познати илустратор Владислав Тителбах и чувени дворски фотограф Милан Јовановић.


Дао велики допринос популаризацији књиге и развоју књижарства.Утире пут којим би до Београђана, па и становника удаљенијих крајева Србије, напокон стигло још више штампаних наслова.

Из његове књижаре најпре излазе и домаћа и страна издања, и то од белетристике до научних и стручних наслова. Следећа значајна година била је 1865., када Валожић оснива библиотеку „Забавна читаоница“. Поједина издања осврнула су се и на утицај жена у друштву, као што је тада била „Галерија знаменитих жена српских“ публицисте Михаила Розена.

• 4Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Sirius, voja64, dolinalima
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Георгије Александрович Острогорски (рус. Георгий Александрович Острогорский; Санкт Петербург,1902 -1976) био је дугогодишњи професор византијске историје на Београдском универзитету.

- Оснивач Византолошког института САНУ
- Један од највећих византолога двадесетог века и добитник многих домаћих и страних научних признања
- Написао Историју Византије публиковану 1963 године у Монаку
- Написао је више од 170 радова

Hа немачком језику изашла је у чувеној Милеровој серији „Handbuch der Altertumswissenschaft“,а преведено је и на све светске језике и данас се још увек сматра једним од најсвеобухватнијих једнотомних прегледа византијске историје.

• 5Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64, Skywhaler, amstel2, VJ
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

amstel2 ::Георгије Александрович Острогорски (рус. Георгий Александрович Острогорский; Санкт Петербург,1902 -1976) био је дугогодишњи професор византијске историје на Београдском универзитету.

- Оснивач Византолошког института САНУ
- Један од највећих византолога двадесетог века и добитник многих домаћих и страних научних признања
- Написао Историју Византије публиковану 1963 године у Монаку
- Написао је више од 170 радова

Hа немачком језику изашла је у чувеној Милеровој серији „Handbuch der Altertumswissenschaft“,а преведено је и на све светске језике и данас се још увек сматра једним од најсвеобухватнијих једнотомних прегледа византијске историје.

Према једној непотврђеној факултетској легенди, збила се једна веома необична анегдота. Тај велики професор и светски интелектуалац знао је одлично кинески језик. Разлог? Готово невероватан! У време када је настајала српска држава, владало је у дипломатији правило да се две земље које су у сукобу дописују (размењују разне ноте) на трећем језику. Срби су изабрали кинески! Ладно. Да би могао да прати те преписке он га је научио.
Међутим, ту почиње филмска прича. Два кинеска студента (из размене студената славних шездестих и почетком седамдесетих када је трећина ''студењака'' личила на вавилонску кулу) дошла неспремна на испит и на све начине покушавала да прикрију своју неспремност, правдајући се то недовољним знањем финеса нашег језика. Када им је професор рекао - ''Добро, хајдемо онда на вашем, мандаринском'' они су узели индексе и изашли...

Можда би Бане могао да се сети ове ангдоте. Испричали су ми је озбиљни људи, али као свака анегдота свакако да има много шлага...

• 5Ovo se svidja korisnicima: Sirius, voja64, amstel2, dolinalima, VJ
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Нисам чуо за то збитије, али као "цубок" ево пар мало обичнијих.
Био сам на часу покојног др Дејана Разића, синолога, јапанолога, преводиоца... Преминуо је у 51. години, прерано.
Елем, ови "егзотични" језици били су изучавани прво као лекторати, па су долазили и заинтересовани који нису били студенти. Појавио се тако и за нас млађане "старац Фочо", чика од својих 40+, који је нешто учио јапански у иностранству. Иначе, по анегдоту битно, Мађар по народности (Бачка ). Брзо се уклопио и одомаћио, чак и мало претерао. Радимо лекцију, а он исправља професора!? После неког другог испада, професор га погледа преко рама наочара, прећути, на следеће му стрпљиво рече "Није тако". Када је овог ипак ухватио фурсат, не издржа наш Дејан и одржа му вакелу на матерњем му- мађарском! Било ми је нормално да зна енглески, кинески, јапански, али мађарски!?
Колегиница из клупе ми поможе да палу вилицу вратим у почетни положај уз битан податак, који нисам знао-професор је рођен у Кањижи.
Лично, осим пар учтивих фраза ( и мало више не баш учтивих псовки ) , не знам мађарски, али оно што сам чуо било је за медаљу.

Могуће је да се професор Острогорски познавао са Велимировићима који су до неких тридесетих прошлог века живели и радили у Кини? Др Милутин Велимировић, млади медицинар се у вихору Великог рата нашао међу добровољцима у Русији, у повлачењу преко Сибира застао је у Кини, пре Солуна. Брат му је као инжењер дуго радио за руску железницу. Братаница, Јелена "Љаља" Велимировић, рођена је у Кини, па је говорила, читала и писала осим енглеског, француског, српског, матерњег јој руског и кинески. На кинеском је писала поезију!
Када је у Београд дошла кинеска делегација, имали смо преводиоца.
Део Руса емиграната је долазио у Краљевину из Кине која им је била привремено уточиште. Или вечно, прабаба колегинице на пример, сахрањена је у Шангају.

• 5Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san, amstel2, dolinalima, VJ
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ово је феноменално. Добар сценарста би направио сјајан, чак узбудљив филм о таквим људима. Какво је то благо...

• 3Ovo se svidja korisnicima: voja64, amstel2, VJ
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Велимировић је био не само лекар већ и књижевник, путописац, историчар медицине.
Своје доживљаје и знања преточио је у неколико књига , "Кроз Кину" (1930 ),"По Јапану и Монголији" (1938 ), "Лутања" ( ?), о доживљајима добровољаца који се тегле возовима кроз Сибир у сред хаоса 1918, па о боравку по Кини (пар година?). За ту је насловну и илустрације у препознатљивом стилу урадио Александар Дероко. Имам их, као и његову књигу о јапанској књижевности, заборавих тачан наслов...

• 5Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64, amstel2, dolinalima, VJ
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bane san ::Велимировић је био не само лекар већ и књижевник, путописац, историчар медицине.
Своје доживљаје и знања преточио је у неколико књига , "Кроз Кину" (1930 ),"По Јапану и Монголији" (1938 ), "Лутања" ( ?), о доживљајима добровољаца који се тегле возовима кроз Сибир у сред хаоса 1918, па о боравку по Кини (пар година?). За ту је насловну и илустрације у препознатљивом стилу урадио Александар Дероко. Имам их, као и његову књигу о јапанској књижевности, заборавих тачан наслов...

Мој деда је преко Карпата, целе Русије и Владивостока стигао на Солунски фронт (пребегао је као Крајишник из КундК војске) и спомињао ми је то путешествије преко Сибира и када су пресецали онај рог од Кине. А када сам се пре десетак година на филмском фестивалу упознао с делегацијом из Харбина, нисам их испуштао до последњег тренутка. Е, тек о Харбину би човек могао да пише књиге. Какви су величанствени људи тамо завршили. Мој деда је био само на том пропутовању (мало дужем) ка фронту и домовини.

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

amstel2 ::Георгије Александрович Острогорски (рус. Георгий Александрович Острогорский; Санкт Петербург,1902 -1976) био је дугогодишњи професор византијске историје на Београдском универзитету.

- Оснивач Византолошког института САНУ
- Један од највећих византолога двадесетог века и добитник многих домаћих и страних научних признања
- Написао Историју Византије публиковану 1963 године у Монаку
- Написао је више од 170 радова...Možda nije pravo mesto, ali kako je ovde pomenuto, koristim priliku: vizantolog, vizantološki ili vizantinolog, vizantinološki?

Na Istoriji civilizacije profesor nam je kratko pričao na tu temu, ali davno beše. Ako se dobro sećam, navodno je postojala (i još postoji?), dilema i rasprava u naučnim krugovima oko toga, a on sam se zalagao za ovaj drugi oblik.

• 5Ovo se svidja korisnicima: Sirius, voja64, amstel2, Skywhaler, VJ
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Можда сам и писао о томе, али је ово тек сјајна прича за сценарио.
Тај воз (возови?) кроз Сибир, у коме је тада било замешатељство на граници фантастике. Није то била једноставна црвено-бела гунгула, било је превише актера, како тамошњих тако и страних, што случајних што интервената. Пратов Корто Малтезе и златни воз су дечји вртић каква је збрка била. Локалци жељни свог дела колача, бандити свих боја и раса, идеалисти, Колчак, Семјонов, Унгер Кан, Козаци, Бурјати, Монголи, Чешка легија, Јапанци, Американци... Само су им Срби недостајали, како без нас? По неким мемоарима, и било је врбовања од поменутих, код атамана Семјонова је остао неки део наших официра и војника, на пример. Помињах и Банаћанина "Брку", који је приступио другу Чапајеву! Његову удовицу Рускињу и децу имадох част да познајем.


Мање више, сви су се успут више но пријатељски опходили према Србима, али у исто време често склони да их задрже данима на својој станици. Или је даљи пут био немогућ због ситуације на фронту, или је воз био потребан да одради нешто локалцима...
Група момака из Сакула ("Село Сакуле, а у Банату" ), весели Милитарци, нису више имали стрпљења, па ка Пацифику пођоше пешке, преко неких Кинеских (Манџурских?) пустољина.
Није међу њима био Ксенофон, али анабаза је била права. Табанајући тако, улогорише се уз некакве развалине. Док су скупљали огрев за ватру, ваља скувати нешто, загрејати се, димом отерати комарце, звериње и осталу гамад. У гомили песка налетеше на комаде бронзе и бакра-новци!
Та овде су неке 'арамије благо закопале!?
Ослободише се већег дела пртљага, ранчеве, ћебад, напунише тим "благом", ето среће. Имају за даљи трошак, господски! Вукли тако, колико је ко могао, а јаки, паорски момци, до прве кинеске насеобине. Када су покушали својим благом да пазаре код локалног живља, пантомимом и набаченим речима (руским?), објаснише нашим новобогаташима да ТО нема вредност већ 2000 година! Може да прође само код старетинара, као материјал!
Ту несуђени богаташи побацаше фурду уз пригодне простонародне "благослове", а један задржа мало у џепу, као сувенир. Познаник, њихов сусељанин који ми је испричао о томе, добио је пар новчића од тог учесника. Новчић нисам видео, али ми прича није ван памети.


Наш лектор, Кинез, вратио се после распуста из завичаја и поклонио нешто новчића библиотеци, по један колеги и маленкости ми. Једноставан новчић са квадратном рупом у средини, стар 200+ ПНЕ!
На моје одушевљење чика ми је објаснио како у његовој провинцији то нервира грађевинаре као безвредни додатак у шљунку.
Чак и када је био у оптицају, тај новац од јефтине легуре ишао је нанизан на узицу, а курс му је зависио од дужине и тежине. Због тога је прављен са рупом.