offline
- saten
- Legendarni građanin
- Pridružio: 05 Jan 2008
- Poruke: 3361
- Gde živiš: Montmartre Quarter :)
|
NAPOMENA: Ovoliko je do sada napisano.
Skoro godinu dana nisam uzela nikakav odmor od posla i vec sam na izmaku snage.Potrebno mi je par dana,da odmorim i dusu i telo,pa uzeh kljuceve od drugarove vikendice,koja nam uglavnom sluzi,da se celo nase drustvo okupi,makar dva puta godisnje.
Vikendica je malo zapustena,no ne smeta mi.Ima sve sto mi je potrebno za jedan kratak odmor.Nalazi se na jezeru odmah pored prastare sume . Volim da zalazim u nju , tako je mirna i spokojna. Mada uvek mi malo smeta prica koja kruzi o njoj. Kazu stari iz ovog kraja da samo ako dovoljno dugo lutas po njoj, da ces se odjednom naci pred vratima pakla: cuces prvo divan cvrkut ptica, decije glasove, glas majke a zatim, kada postanes potpuno opijen beskonacnim osecanjem srece, cuces skripanje starih sarki na nevidljivim vratima kroz koja si malo pre prosao i shvatis da se cvrsto tlo pod tvojim nogama,pretvorilo u zivo blato koje ti polako vuče telo. Tada se cvrkut ptica,pretvara u gavranovo zloslutno graktanje,deciji glasovi u vrisak,glas majke u bolni šapat koji nagovestava kraj.
No to su samo zanimljive price u koje ne verujem ... Ali sva naša verovanja-neverovanja ne mogu se uzeti kao nešto merodavno. Do pre par meseci čvrsto sam verovala u večnu ljubav, i da ću sa osobom kojoj sam poklonila svoje snove provesti ceo svoj život. Posle onoga što mi je uradio, ne samo da poimam svoju zabludu, već i sve ono što sam nazivala "ljubav" počinjem dovoditi u pitanje.
To je još jedan razlog više da se odmorim i sredim misli.
Konacno krenuh.Treba mi par sati voznje do tamo i radujem se odmoru koji jedva cekam.
II
Prilaz vikendici nas je uvek mucio,obzirom da je uzak put,tek toliko sirok da jedva autom prodjes. Vidim da taj put nije dugo korišćen jer se jedva razaznaju obrisi u zemlji nekadašnjih čestih prolazaka kolima.
Nije mi to bilo čudno, naprotiv.
To je ionako bilo samo moje mesto, i jedva sam čekala da ga ugledam trudeći se da ga što pre vidim kroz gusto izrasle grančice nekog novog drveća pored puta.Ubrzo se pokazalo da su te gusto izrasle grancice, zajedno sa brsljanom i grmljem, put ucinile gotovo neprohodnim. Tesko da bi iko peske uspeo da se probije ovuda. Pomislivsi na to, osetila sam blagu jezu. Potpuno van sopstvene volje, dok sam rukama pokušavala da zaštitim lice probijajući se kroz sve gušće šipražje, ispred mene kao da su iznikle slike iz detinjstva. Slike za koje sam smatrala da su potisnute tako duboko da se nikada neće pojaviti ponovo.
Stala sam za trenutak, duboko udahnula i uz osmeh sebi tiho rekla:
- Nemoj opet, molim te... Misli samo na odmor-ponavljala sam u sebi.
Konacno se probih do kucice.Kratko odusevljenje...a onda šok.Drugar mi je rekao da ovde niko nije dolazio mesecima,ali ...kao da je neko ulazio...vrata su otvorena.Ispred kucice tragovi,kao da je neko bio ovde u poslednja dva dana. Ne umišljaj, rekoh sebi, na ovo mesto je i Bog zaboravio.
Malo dublje udisaje i blago lupanje srca sam pripisala pešačenju i probijanju do vikendice.
Imala sam potrebu da sednem.
Dok sam sedela ispred, probala sam da slike iz detinjstva uporedim sa onim što sada vidim... Od ogromne i divne kuće oko koje sam kao mala brala divlje jagode, ostala je tek mala brvnara, a šumske jagode je zamenilo šipražje i duga trava. Iako su godine nedolaska uticale na prostor oko kuće, ona sama je ostala skoro nepromenjena, ali se moj pogled na nju znatno razlikuje od pogleda radoznale devojčice koja je taj ceo predeo zamišljala kao kraljevstvo a kuću kao dvorac iz bajke.
Dok su mi misli letele ka tim bezbrižnijim vremenima nisam ni primetila da je moje društvo već na putu ka ovamo . Iz daljine su se culi njihovi glasovi zbog nezadovoljstva i probijanja kroz gusto siprazje, ali ja nisam obracala paznju . Na kraju resih da ustanem i udjem u kucu. Dosta secanja. Gurnula sam vrata koja su se otvorila samo do pola uz jezivu skripu. Nije islo dalje. Nesto je sa unutrasnje strane blokiralo ulaz i ni nekoliko tupih udaraca vratima nije pomoglo. Uplasila sam se na trenutak. Polako sam krenula da se provlacim izmedju okvira i samih vrata kada me je nesto uhvatilo za rame. Vrisnula sam i okrenula se. To je bio.. ... stariji čovek, izboranog lica ali sa očima koje su me odmah umirile.
- Vi? - jedva sam prozborila, Vi ste još uvek ovde?
- Naravno, gde bih ja mogao da odem - mirnim glasom je odgovorio,
- Jesam li Vas mnogo uplašio? Izvinite, malo slabije vidim u zadnjih par godina. Lekari kažu da je od dijabetesa. Zašto ste sami ovde?
- Nisam sama, samo sam došla prva, moji prijatelji upravo dolaze. Mislila sam da neko od njih želi da me uplaši.
Naš bivši komšija, čovek koga sam kao dete i volela i plašila ga se jer je živeo sam u šumi, sada je bio starac.
- Hoćete li da Vam skuvam kafu, evo, samo malo da se raspremim... nemojte mi persirati, pa mi se znamo...
- Ne mogu, hvala Vam. Želim samo da Vam kažem da ne čekate noć ovde, zna da bude jezivo. Meni ne smeta, ja sam se na njih navikao...
- Na koga.. htedoh da pitam ali sam morala da ponovo uzmem dah, za to vreme on se okrenuo i živahnim koracima za njegovo doba se izgubio u šipražju pored kuće... Tada sam primetila mali paketic koji mu je ispao iz dzepa. Lagano sam se sagnula i dohvatila. Iako mali i sitan , bio je izuzetno tezak za svoju velicinu . Uzela sam ga u ruke i krenula da ga sagledam sa svih strana. Bila je to mala , kozna kutijica , kvadratnog oblika crne boje , a na njoj se nazirala jako sitna kljucaonica . Stavila sam je u dzep i ponovo pokusala da se provucem kroz poluotvorena vrata kada... .. je neko naglo, toliko brzo da nisam stigla da reagujem, gurnuo vrata kao da nisu oronula, kao da nisu zaglavljena i precvikao moj struk. Izgubila sam vazduh i zavrtelo mi se u glavi. Onda sam videla dva crvena oka, kao oči samog đavola, na licu koje i nije bilo lice... Pala sam na pod zbog udarca i istog trenutka osetila pritisak u vratu.... Šta god to bilo, stvorenje crvenih očiju je zarilo svoje prljave kandže u moj tanak vrat, pustivši toplu krv da teče do mojih grudi i osetila sam kako gubim tlo pod nogama!
Leđima sam udarila o obližnje drvo i učinilo mi se kao da čujem kako mi kičma slama, mada sam iz dubine duše želela da to nije istina.... Otvorila sam oči i videla prijatelje pred sobom, upravo su stigli.
- Nisi valjda toliko umorna?, pitao me je neko od njih, -hajde ustaj, ne izmotavaj se, pije nam se kafa,... au čoveče, koji je nered ovde...
- Što si bleda, šta ti je? - pitao me je neko od njih.
Samo sam ga gledala, nisam imala snage da bilo šta kažem od šoka.
- Dobro, kako hoćeš, sedi onda tu i gledaj nas kako radimo.
Podigla sam ruku i opipala vrat, nije bilo ni traga od krvi... Gledala sam u svoju ruku, u tu nejaku ruku koja nikada nije držala ništa teže od olovke. Onda sam pogledala u svog prijatelja, koji nije izgledao preterano zabrinut.
- Nešto te je ujelo, šta?
- Ne, samo... Samo mi se nešto... dobro sam - promucala sam i nisam prepoznala sopstveni glas. Umor. Umor je kriv. Umor je, kao i uvek, kriv za sve. Pomogla sam društvu da pokida rastinje sa kamenog stola nedaleko od kolibe. I, baš u trenutku kada se moje prestrašeno srce smirilo, među sećanjima koja su navirala, istaklo se jedno, zbog kog me je oblio hladan znoj. Odjednom sam se setila da sam paketić iz moge džepa već negde videla... Na sahrani moje majke , mog andjela cuvara. Kao juce da je bilo . Svi oko mene zavijeni u crno , stare bake me tuzno , kroz suze posmatraju i stipkaju za obraze . Otac me cvrsto drzi u narucju , na sredini sobe je kovceg od punog drveta, tezak , taman , okolo svece i slika moje majke koja se radosno smesi . Ne shvatam sta se desava samo hocu svoju majku . Otac me je pustio na trenutak , otrcala sam u njihovu sobu i na majcinom stocicu pored sminke nasla taj paketic, tu kutijicu , htela sam da je uzmem ali me je baka dozivala . Okrenula sam se i otisla.
POlako sam ustala i usla u kucu.
-Evo nam domaćice, neko je dobacio, gde ti misliš da spavamo, ovde ima samo jedan krevet?
- Ne spavamo ovde, idemo posle ručka... jedva sam izustila.
- Ovoliki put zbog dva sata? Zaboravi! Ko je još za to da ovde prespavamo? Eto vidiš, u manjini si.
- Ne možemo ovde ostati..
- Zbog čega? Šta ti je, što si opet bleda?
- Zato što ... jednostavno ne možemo ovde čekati noć.
Ovu raspravu je prekinulo... ...glasno brujanje motora.
- Goran! Reče Jovana. Da li on nekad može stići na vreme?! Molim te, šapatom mi se obrati Jovana okrenuvši se ka meni, hajde da prespavamo večeras, pa ćemo se sutra dogovoriti šta dalje?
- U redu.
Iako je celo moje biće bilo u suprotnosti sa odgovorom, nisam mogla odbiti svoju najbolju drugaricu. Sa njom bih, bez razmišljanja, i do pakla otišla. A večeras mi je čak i ta solucija više prijala.
- Gde ste bre vi? Jedva nađoh put, ako se to može tako nazvati.
Nasmejao se i pogledom otpozdravi sve dok je prilazio Jovani, koja okrenu glavu kada je pokušao da je poljubi.
Znala sam da glumi ljutnju, i da je on razlog njene molbe da prespavamo.
- Pa da počnemo spremanje.
Nekako izustih i krenuh... ..dok nisam mogla da izbacim onu kutijicu iz glave. Znala sam da sam je još negde videla... A onda sam se setila sahrane. Čije sahrane? Nisam mogla da se setim. Znam da je neko... moja majka držala kutijicu na nečijoj sahrani...
... na tatinoj sahrani pre tri godine. Bile smo na mnogo sahrana. Posle njegove smrti naši rođaci su nekako samo počeli da... umiru. Zavukla sam ruku u džep tražeći kutijicu... ali nje tamo nije bilo . Okrenula sam se i videla kako stoji ispred praga kuce gde sam malo pre bila pala . Posla sam da je uzmem kad sam osetila kako mi krv juri u glavu i onesvestila se.
III
Probudio me je miris pržene slanine.
Nije mi ni malo prijao taj vazduh zasićen masnoćom, ali sam ipak osetila glad.
Otvorila sam oči i odmah ih zatvorila. Smetala mi je svetlost fenjera koji je bio upaljen blizu moje glave.
Kada sam konačno otvorila oči ponovo, videla sam mnogo očiju koje me gledaju.
- Zašto ne upalite svetlo? pitala sam,
- Nestalo je struje, malopre. Nema veze, ionako nam ne treba jer smo spremili večeru - čula sam nekog - a sada spavalice naša, ustaj da večeraš, posle večere ćemo pričati strašne priče...
Neko se smejao, meni nije bilo do smeha... u deliću sekunde misli su mi se vratile na oštar bol u glavi, što je bilo više pitanja, to je bol bio jači... Najednom zubi su krenuli da mi se povecavaju , ruke da drhte , pred ocima sam videla samo maglu . Pocela sam da padam kada me je drugarica prihvatila . Glava mi je klonula na dole , uspela sam da je ispravim . Drugarica je vrisnula i naglo me ispustila . Pala sam i udarila glavu .
|
