Pišem ti priču....

13

Pišem ti priču....

offline
  • Pridružio: 19 Maj 2005
  • Poruke: 5224
  • Gde živiš: Oslo

Prestravljena, skupila sam svu snagu da odgurnem starca, kada sam primetila crve... svuda ih je bilo po njegovom telu. Izlazili su iz rupa na pantalonama, iz okovratnika kosulje, iz usiju i nozdrva, a dva su se migoljila ispod ocnog kapka.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 12 Okt 2010
  • Poruke: 10243

Bila sam uplašena, ali svi oko mene, gledali su začuđeno. Na trenutak, okrenula sam se, ali starca nije bilo.



offline
  • Bitchy Witch
  • Sanjar
  • Pridružio: 09 Jul 2010
  • Poruke: 2465
  • Gde živiš: 50 Berkeley Square

Zagnjurila sam lice u ruke, drhteći. Nešto se dešavalo sa mnom, kao da su mi ruke ogrubele. Nokti su mi se učinili veći, oštriji. U panici sam dodirnula zube i shvatila da su se ozoštrili i povećali. Zabrinuti i začuđeni glasovi oko mene su polako bledeli...

IV
Užasan smrad me je probudio. Mislila sam da ću povratiti. Bio je dan i sunce je peklo. Sedela sam na hrpi nečeg tvrdog, vlažnog i smrdljivog. Osvrnula sam se oko sebe, trljajući oči. Slučajno sam šutnula nešto što se otrkotrlja.
Trebalo mi je par trenutaka da shvatim da je to bila glava moje prijateljice. Odvojena od tela. Preko lica joj se nalazila duboga ogrebotina, kao od neke ogromne kandže, koja joj je odnela oba oka i koren nosa.
Osvernula sam se i shvatila da sam sedela na hrpi raskomadanih, delimično izglodanih ostataka mojih prijatelja.
Uštrinula sam se, moleći se da je još jedan san. Ali nije bio. Ustala sa zgađeno i u panici počela da se vrtim oko sebe, ispunjena strahom...

offline
  • Lead Developer ⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀ Go 5 Creative
  • Pridružio: 14 Feb 2008
  • Poruke: 12226

... , suze mi krenuše od silne zbrke, počela sam da vrištim i istrčala napolje. "Šta se dešava, kako se ovo dogodilo?" ponavljala sam u sebi. Tek onda osetih bol u glavi i sve je došlo na svoje, to sam bila ja, monstrum, šta mi se to dešava. Bilo je milion pitanja a ja nisam imala odgovor, tresla sam se i histerično plakala. Znala sam da ako pozovem nekoga i zatražim pomoć neću moći da objasnim šta se desilo, niti će mi bilo ko poverovati, polako se ovaj vikend pretvarao u horor. Onda se setih, starac, kutijica, moram ga pronaći. Krvave ostatke mojih prijatelja ostavih u kolibi i polako se uputih u šumu, istu onu gde su vrata pakla iz priče, koja je svakim momentom delovala realističnije. Kako je noć padala stigla sam pred ulaz šume, ispunjen gustim krošnjama...

offline
  • vagabundo :)
  • Pridružio: 12 Jan 2011
  • Poruke: 1409
  • Gde živiš: Somewhere in the middle of nowhere :D

Stajala sam par trenutaka skroz nema , bleda. Nacinila sam korak, dva i zakoracila u staru i misticnu sumu. Oprezno sam setala kroz nju , lagano i obazrivo. Nakon par metara okrenula sam se , vise nisam videla ulaz. Najednom pao je mrak , gavranovi su pistali i slutili zlo , lisce je pocelo da susti , mracne senke stoletnih stabala da ozivljavaju a ispod jednog od njih sedeo je isti onaj starac mog detinjstva , onaj koji me ne ispusta iz vidokruga od kako sam dosla ovamo. Polako, smirenim koracima sam mu prisla i sela kraj njega, nema i tiha.
- Rekao sam , pricao tvojoj majci godinama , pricao i tebi al mene niko ne slusa. Sad je kasno.
- Za sta?
- Za tebe.
Ostala sam da sedim cuteci. Ne znam ni sama koliko sam tu sedela. U ovoj prastaroj sumi vreme je neverovatno sporo proticalo. Naglo , on je progovorio.
- Pitaj me!
- Sta?
- Sve!
- Sta je u kutiji ?
- Eliksir.
- Cega?
- Tvog zivota?
- Molim?
- Da si ga popila odmah nakon ujeda i pre transformacije nebi bila ovo sto si sad.
- A sta sam ja to sad?
- Isto ono sto i ja. Isto kao i svi oni koje sam nemilosrndo preobrazio , pretvorio . Oh Boze sve je pocelo od mene !
- Sta sam ja?!!!
- Zver, ubica, cudoviste..

offline
  • Pridružio: 19 Maj 2005
  • Poruke: 5224
  • Gde živiš: Oslo

"Mora da sanjam"- pomislila sam. I starac ce uskoro nestati, i suma, i ceo ovaj uzas uskoro ce biti zaoravljeni zajedno sa svim nocnim morama koje su me u zivotu proganjale. Medjutim, nista se nije desavalo. Sedeli smo dugo ne progovarajuci ni reci.
Onda sam ga pogledala "Sta da radim?"
"Prezivi"
Zatim je poceo da bledi i nestaje.
Ostala sam sama.
"Ipak je san, ipak je samo san. Mora da sam zadremala usred sume. Kakava glupaca,bolje da se vratim sto pre, drustvo ce se zabrinuti gde sam. A i Nikola mozda ode kuci, a jos ga ni videla nisam. On nikad ne ume da ceka, govno jedno."

offline
  • Pridružio: 12 Okt 2010
  • Poruke: 10243

Napisano: 04 Maj 2012 18:54

Nasla sam se u svom krevetu, pogledala sam na sat, bilo je tek 7. Jutarnji zraci sunca obasjali su mi lice, a oci, tek priviknute na svetlost dana, sklapale su se same od sebe.

Dopuna: 23 Sep 2012 16:01

Dakle, nastavljamo li?

offline
  • Pridružio: 12 Okt 2010
  • Poruke: 10243

Da probamo ponovo smešak
Svaka rečenica je doprinos. Nemojte se stideti!


Dakle:

Priđe mi pre par leta prijateljica i, pošto je znala da već duže vreme tragam za pogodnom lokacijom za svoju vikendicu, iznese mi neku smešnu ponudu. Kaže, daleko je od grada, imanje se prostire preko pola brda i već postoji neka napuštena koliba na samom vrhu. „To srušiš i praviš šta god hoćeš“, reče pre nego što me potpuno ubedi. Smešne pare su bile u pitanju, a lokacija je delovala primamljivo. Potpisah neke papire, kupih, izvrših transver novca. Sve to spakovah u fijoku i zaboravih da postoji. Planirao sam par puta da posetim plac koji kupih praktično na neviđeno, da osetim prostor, razmislim šta želim da radim s tim prostorom, obiđem brvnaru... Ali, dugo za to nisam našao vremena.

U međuvremenu, život mi se raspao pred sopstvenim očima i od svega što sam ikada imao, samo taj plac je ostao u mom vlasništvu, pa sam po sili nužde, prvi put stupio sam na taj posed. Isprva, nisam bio oduševljen onim što sam na posedu zatekao. Čim sam izašao iz autobusa i iz njega izneo svoj kofer u kome se, osim onog što je bilo na samom imanju, nalazilo sve što sam posedovao u tom trenutku, nađoh se pred stubom od do grudi visoke trave, a negde u daljini, na samom vrhu iznenađujuće visokog i strmog brda, tamo negde međ’ oblacima kako mi se u datom trenutku činilo, nazirala se polu srušena kuća.

Bilo je leto, i bilo je podne. Bez motivacije da stignem do vrha, očima sam tražio neko drvo pod koje bih mogao sesti ne bih li se odmorio od putovanja autobusom. Ugledah razgranat orah kada je autobus konačno nestao iz vida, te se odgegah do male senke koju je pravila njegova krošnja pod suncem koje je bez milosti tuklo po svemu živom i neživom pod vedrim nebom. Sedoh na kofer, obrisah svilenom maramicom znoj sa čela i očima počeh da tražim bilo kakvu stazu kojom bih se mogao uspeti do kuće.

Kada sunce malo zađe iza brda, krenuh kroz travu, peške, uz brdo. Oprezno sam birao gde ću zgaziti. U jednoj ruci, držao sam kofer, a u drugoj štap kojim sam terao imaginarne reptile što su se, izgleda, krili samo u mojoj glavi, pošto ni na jednog zapravo nisam naišao. Ali, štap sam zadržao i kada sam se našao pred vratima kuće.

Jednospratna kuća, tj. njena polovina se našla pred mojim nogama kada se konačno popeh na vrh. Kažem polovina jer je izgledalo kao da je neko kuću nožem za tortu presekao na polovini. Mada, iako se jasno videlo da niko decenijama nije kročio nogom unutra, na prvi pogled nije delovala kao da je u lošem stanju. Izvadio sam ključ iz levog, unutrašnjeg džepa svog sakoa koji mi bi obešen o desnu ruku, te pokušah da ga stavim u zarđalu ključaonicu. Međutim, otpor koji je zarđala ključaonica pružala pri mom pokušaju da u nju ubacim ključ beše dovoljan da se teška, drvena vrata potpuno odvoje od okvira, a i sa šarki pa se ona uz tresak srušiše ka unutrašnjosti pri tom podigavši ogromnu količinu prašine. Srećom, unutra je bilo kreveta. Nije bio savršen, ali je bio upotrebljiv. Isresoh s njega što sam više prašine mogao i jednostavno se, kao vrata pre par trenutaka, sručih na njega.

I pre nego što sam došao ovamo, znao sam da će biti potrebno uraditi dosta posla ne bi li ovo mesto bilo nastanjivo. Nisam dangubio i uz prve zrake sunca krenuo sam u procenu štete i osposobljavanje najbitnijih delova kuće koliko je to bilo u mojoj moći. Nedelju dana sam proveo u brisanju prašine, izbacivanju bivših stanara (paukova, insekata, glodara) iz kuće, popravci vrata i pokušavanju da ponovo struja poteče satrulim bakarnim žicama. Krov je prokišnjavao, ali ništa povodom toga u tom trenutku nisam mogao učiniti. Potom sam prešao na visoku travu u dvorištu – bilo je krajnje neophodno skratiti je.

Sve ovo, pomagalo mi je uveče da zaspim. Ne bih imao vremena ni snage da premišljam o tome šta bi bilo kad’ bi bilo. Jednostavno, kada bi mi glava dotakla jastuk, isključio bih se poput frižidera i tako ostajao sve dok me sunce s prljavog, starog, izgrebanog prozora ne bi ošinulo po umornim očnim kapcima.

Dok sam rasčišćavao dvorište, naišao sam na par interesantnih stvari, a neke su me umalo koštale glave. Naime, iako se to od trave isprva nije primećivalo, postojale su staze koje su presecale dvorište od nekad kvalitetnog asfalta. Naravno, sada je on ispucao i iz njega je rasla visoka trava. Jedna je pravila gotovo savršenu kružnicu oko vrha brda, tj. kuće. Druga je presecala tu stazu i vodila do kuće, treća od kružne staze do puta kojim me je autobus doveo do ovog mesta.



(...)

offline
  • Pridružio: 27 Feb 2013
  • Poruke: 2043
  • Gde živiš: Zapadna Srbija

Treba da nastavim rečenicu na tekst? (bre dug tekst) Evo...

Bio sam znatiželjan da saznam gde vodi svaka od tih staza. Dugo sam se premišljao da li odmah da krenem duž jedne staze ili ne. Međutim, ipak reših da ostavim to za kasnije.
S obzirom da je koliba bila prava ruina, čoveku ne može a da ne prođe kroz glavu :''Bože za šta sam dao novac''.....

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 16913
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Застао сам, а затим и сео. Не зато што сам уморан, већ зато да мало размислим и сагледам ситуацију из другог угла. После неколико минута ћутања, приметио сам да сам окружен примамљивом тишином, онаквом какву никада нећу имати ни на послу ни код куће.
Извадио сам термос и налио у поклопац мало кафе. У пластичну чашу (навика из извиђачких, младалачких дана) сипао сам минералну воду. Онда сам из кутије извадио комад ратклука и спустио га лагано у чашу. Звук прскања мехурића, на који до тада никада нисам обраћао пажњу услед околне буке, био је невероватан! Само он се и чуо у тој самоћи и тишини. Он ме је и натерао да сву ову ситуацију посматрам другачије. Ето, комад ратлука и минерална вода поклонили су ми звучне асоцијације које су у мени пробудиле неке заборављене слике.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 821 korisnika na forumu :: 74 registrovanih, 5 sakrivenih i 742 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 19:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _commandos_, A.R.Chafee.Jr., aleksanikolic1979, amaterSRB, amstel2, Arhiv, arsa, Bahuss, BlekMen, BraneS2, branko7, Caldari, Cili2, Cufo, cvrle312, darkangel, DENIRO, desmeki, Djokovic, djonsule, Dusan Medojevic, exluppis, Filodendron, Georgius2, gogineman, goranvas, GveX, Hektor, Ivan Gajic, ivance95, joca83, Kubovac, kuntalo, Lep1na, Lieutenant, louderick, madza, majorgaspar, MarKhan, Marko Marković, Mercury2, Metanoja, mige2, Mihajlo, miljannis, nebojsag, necacaa, PanchoVilla, Panonsky, pein, Rakenica, renoje2, repac2, RJ, rkekoke, Rocky I, Roman, rovac, sakota79, Sale.S, Skywhaler, Snorks, Srky Boy, Toni, uruk, vasa.93, virked, voja64, vojnik švejk, White Knight, yamato, zlatkovuka, zoranis, Zvrk2