To je stvarno jako strasno u Srbiji! Jer, jako malo stvari je prilagodjeno ljudima sa malo vecim potrebama! Jer i osobe sa invaliditetom su ljudi! Moj dobar drug se bori sa tim skoro od rodjenja! Jako je propatio kroz osnovnu, srednju skolu, a i mi sa njim!
Imao je problema sa samim ulaskom u skolu, a da ne pricam sa ostalim stvarima, nije mogao ni u bioskop da ode, ni da se normalno druzi sa vrsnjacima, jer su se svi sklanjali, kao da je to neka zarazna bolest! Valjda ljudima smeta kad je neko razlicit, cista sebicnost!

Decko je jako pametan, zavrsava fakultet sa odlicnim ocenama, on sada ne gleda na svoja kolica kao nesto strasno ili kao neki nedostatak, jednostavno, to je samo nacin kretanja, on ima zivot kao i svi drugi!

Treba samo smoci snage i izdrzati i izboriti se za svoje!
Ziveti sa invaliditetom sada je mnogo lakse, postoje mnoge olaksice, ali ima jos toliko toga sto treba da se zavrsi i popravi ne bi li se poboljsali uslovi za zivot u kolicima!

pazite na sta sam danas naleteo, na kakvu diskriminaciju [ako je istina]
http://www.pazovacafe.com/Politika-drustvo-socijal.....-Cuka.html

Beatrisa,
poslacu ti jednu kratku pricu o trojici oboljele braće koji žive sami u jednom planinskom selu u Bosni. Ono što sam ja iz razgovora sa njima zaključio može biti vrlo poražavajuće za one koji sebe smatraju zdravim. Ni bolest, ni siromaštvo, niti bilo što drugo nikada nemogu uništiti vedrinu duha i radost života. Uostalom, vidjećeš....

Beatrisa

Moj komsija ima, sad ne znam je li to skleroza, jako tesko hoda, uz pomoc stapa, a problem je i sto zivi na cetvrtom spratu, nema lifta.
Mlad je, ali bori se. Druzi se sa ljudima, svaki vikend mu neko dolazi u posetu, on isto odlazi kod ljudi, ide u crkvu, nekako je osmislio zivot, nije se predao, jer to bi bilo najgore. I meni se x puta smuci ljudsko ponasanje, najradje bi ko Grizli Adams otisao par nedelja u planinu, da se odmorim od ljudi-ali opet ne mogu. Trebaju mi ljudi, covek je ipak drustveno bice. Sto se tice toga da ljudi lako okrecu glavu od svog bliznjeg, tu si u pravu. Generalno i mi, i ceo svet, postajemo neosetljivi na druge ljude, na njihove probleme. Svi kao da su sami sebi dovoljni, nemaju vremena ni za koga, svi nekud jure, trce.
Meni su period rata i izbjeglistva definitivno srusili iluzije koje sam imao o ljudskom drustvu. Ali ipak, ima dobrih ljudi, i ta prijateljstva treba cuvati.
Tesko mi je da ti dam neki savet, ipak, probaj sto vise komunicirati s ljudima, siriti krug poznanstava, ako imas neki hobi, nesto cemu mozes da se posvetis. Zivotu se uvek moze dati neki smisao.
Puno pozdrava.

Moja komsinica je ostala, kako ona kaze, vezana za krevet. Dok je bila zdrava bila je moja desna ruka. Uz njenu porodicu, sad sam joj ja tu da se nadjem za sve sto joj treba. Divim joj se zbog duha, vedrine i prisebnosti. Svesna je svega sto je ceka. Ponekad i otplacemo zajedno, kad joj dodje zuta minuta. Ali, ono sto je bitno je da tad vidis ko su ti pravi prijatelji. Moras imati, a ako nemas bori se da pronadjes optimizma i neki izvor snage. Normalno je da zapadnes u malodusnost i da kazes sebi: Neka ide sve.... Ali, i to prodje. Ne znam kako si prozivela ovih osam godina, ali se nadam da imas na koga da se oslonis u svakom trenutku. Nase drustvo i ljudi vole da okrenu ledja. Tako im je lakse nego da se suocavaju sa problemima i situacijama koje su im neprijatne. Tebi zelim svako dobro i ne posustaj.

Sto se tice mojih poslednjih 8 god. nista nije desilo u korist mog boljeg zdravstvenog stanja:kriza i emotivno i poslovno, a zdravlje je trpelo.Nisam se mogla izolovati od dogadjaja.Uz coveka kad je bas tesko uglavnom ostanu samo roditelji. Pravih prijatelja izgleda da nisam imala, ali sam stekla neke nove. Kako vidim,po komentarima na moj blog, bice ih jos vise...Puno vam hvala na lepim zeljama.Zelim vam svako dobro,a pre svega puno zdravlja !

Kad mi je stvarno tesko u zivotu, uglavnom pribegavam knjigama. Ima jedna koja je za mene posebno lekovita - Robert F. Murphy, The Body Silent. The different world of the disabled, "dedicated to all those who cannot walk - and instead try to fly". Izvanredna knjiga o licnom iskustvu i borbi sa bolescu jednog paraplegicara i kvadriplegicara obolelog u srednjim godinama zivota, na vrhuncu karijere, od tumora kicmenog stuba, o 18 godina psihofizicke patnje, prilagodjavanja, ucenja novih nacina zivljenja "u glavi", predavanja na univerzitetu, istrazivanja fenomena koji okruzuju bolest i nemoc u savremenom drustvu i pisanja o svemu tome.

@Beatrisa, zelim ti puno snage, hrabrosti, strpljenja, vedrine u dusi i svakako, da ti bude bolje i da to poboljsanje traje jer koliko znam, bolest ima svoje oscilacije.

Draga Sorelag,

hvala ti na preporuci za ovu divnu i korisnu knjigu.Znas li mozda gde se moze nabavit?Vidim i da znas sta je MS, a ja se ja nadam da cu biti bolje.
Kada ovako bolujes, svako poboljsanje nekog simptoma je veliki boljitak.U ovoj bolesti, punoj nepoznanica i neizvesnosti, covek mora da se susretne sa mnogo simptoma i da se bori.Naravno,covek se mora boriti u zivotu i kad je zdrav i kad je bolestan,samo je to u ovom drugom slucaju teze.

Puno hvala na lepim zeljama, a ja ti zelim SVAKO,SVAKO... DOBRO!!!

Beatrisa1971 ::
Nisam uspeo da pronadjem forum Indjije, ali postoji zvanični sajt: indjija.net i, u okviru njega, mogućnost da se ukaže na bilo koji problem (a ovo, ako je tačno, zaslužuje svaku osudu)...

http://www.indjija.net/code/navigate.php?Id=17

kao i mogućnost da se pitanje uputi direktno g-dinu Ješiću...

http://www.goranjesic.net/code/navigate.php?Id=30

Ako ti (ili bilo ko drugi) stoji iza ovih navoda, prosledite problem (i pitanje)... Tamo tvrde da se odgovor dobija u roku 48 časova, pa nam prenesi ovde... kako bi sagledali obe strane medalje...

Prenecu ovo na pazovacki forum.
Hvala Dule.

Znas, mislim da je esencijalno zahvaliti Gospodu za svaku vrstu dara koji nam na ovaj ili onaj nacin priusti. Tvoj dar je poseban, kao sto si i ti... Oni koji te vide samo kao osobu sa hendikepom... Ne vredi da trosim reci na takve plitkoumne spodobe.
Moj rodjeni brat je izrazito slabovida osoba, ja sam slabovid na jedno oko, od kada postojim nikada nisam saznao kako izgleda ta cetvrta dimenzija... Molim te, ne dozvoli nikada da se osecas bolesnom, shvati to kao teret koji nosis, (plitkoumcima pokazi da i takav teret mozes lako nositi, neka se osete postidjenim i ponizenim zbog svojih nemoci i nemogucnosti), a kuckam ti zbog tvojih bliznjih koje zaista boli tvoja bol, sacuvaj ih od sebe, srcem se smej; radost, tihost i blagost isti od Visnjeg i bice ti dato... Nauci da osetis svet oko sebe, ima predivnih bica svuda oko nas...
Moj je teret da osetim srca ljudi, jedan divan i tezak dar (hvala Gospodu)... Mozes li da zamislis? Svetlost krasi dobromislene, upamti to... Zanavek.
Oni sto ne razumu, ne moradu....

apropo dara - http://www.mycity.rs/Drustvo-i-porodica/Deca-s-hen.....tml#638922

@Beatrisa1971 & Peca
Nisam mogao ni da pomislim...
I, ne stidim se svojih suza...
Gospod je vaskrsao radi nas...
Slava Svevisnjem Bogu.

Što se ono kaže,Gospod daje svakom onaj krst koji može da ponese.
I da dodam,imao sam jednu bivšu koleginicu negde generacija 1997,sneža mislim da se zvala,u invalidskim kolicima,studirala je pravni,a nadam se i završila,sećam se da je pre koju godinu bila apsolvent.
Uvek je bilo puno ljudi oko nje,i ona je delovala kao vedra i komunikativna osoba,mada ne može da hoda zbog svog hendikepa.
Takođe nikada neću zaboraviti jednu slabovidu devojku koju je otac stalno dovodio na fakultet.
Divim se borbi tih ljudi,i njihovoj snazi da izdrže sve.Opet,imam i jednu poznanicu koja je član tog udruženja,ne znam kako se zove,za hendikepirane osobe.Na mene ostavlja utisak osobe sa neobično čistom dušom,kako da kažem drugačije.
Prostom,ne u smislu vulgarnosti,već prostom kao jednostavnom.
Beatrisa izdrži,veruj da uvek kada je teško,dolazi sunčan dan,i ako možeš pročitaj o Jasonu Beckeru,čoveku koji je oboleo tako da nije mogao ništa da pokreće osim očiju,pa su njegovi napravili poseban sistem komunikacije.
On je napravio album Perspective,za nekoliko godina notu po notu.Upečatljiv album,sviraju drugi ljudi na tom albumu.
http://www.myspace.com/72303306
http://64.162.150.71/
http://www.youtube.com/watch?v=OFjQgDe_a0E

U poslednje vreme sam slušala stalno vesti o deci sa posebnim potrebama i nehumanom ponašanju ka njima, kad takvim jutarnjim vestima, par dana za redom počne dan osećam se užasno, nemoćno naročito kad i sama imam decu...Ne znam ne vidim odavno nikakav smisao življenja u ovoj državi u tranziciji, u koji je etika, hipokratova zakletva, pravda, nešto što faktički ne postoji, pre par meseci sam u svom virtualnom dnevniku pisala o predrasudama i diskriminaciji prema ljudima koji se razlikuju, prema ljudima sa posebnim potrebama, ljudima sa invaliditetom..Ne nemogu da razumem kako neko može da ima takvih predrasuda, pa različitosti treba da nas spajaju...te predrasude potiču iz porodice iz koje potičemo i okruženja, kao i od toga koliko smo evoluirali našu moralnu svest.....
Ljudi gledaju samo sebe i sebični su kad bi malo pogledali oko sebe videli bi šta se dešava.
Krajnje je vreme da se nešto preduzme po raznim pitanjima...naročito sicijalne politike.
Ljudi sa posebnim potrebama ili invaliditetom su nažalost uglavnom povučeni i vode neki anonimni život, boje se da ih okruženje ne odbaci ili ne prihvati onako kako oni zaslužuju, ali okruženje im uglavnom ništa ni ne pruža, kao da ne postoje!... Nije im omogućeno da normalno studiraju, da idu u šoping, u bioskop, pozorište, biblioteku, nema svuda spuštenih trotoara, retko gde postoje rampe isl... To su isto ljudi kao i mi samo u nekim drugim okolnostima, treba u svemu da smo ravnopravni.
Ljudi sa invaliditetom obično u realnom životu ne vide neki smisao ali ga mogu naći u nekim drugim sferama, kreativnost, muzika, umetnost, pisanje, duhovne nauke, u svemu što će oživeti njihov duh...
Najgore je nekog sažaljevati, ljudi koji imaju neki hendikep skoro nikad se neće pomiriti sa tim i prihvatiti, uvek će padati u neke duševne krize nanosiće sebi bol, i psihički i fizički, kriviće sebe, kriviće druge, sudbinu, često se povalče u sebe.......To je stvarno teško podneti nikada ne možemo dovoljno učiniti srećnom takvu osobu....znam iz iskustva.
Moram da spomenem dva slučaja:
Prvi je moja baka sa kojom sam živela koja je skoro pet godina išla na dijalizu, zadnjih godinu dana je bilo uzasno za nju i za sve u kući (to je bilo pre 15 godina), ja sam bila jedina u kući koja je ignorisala, da je ona uopšte bolesna i nikada nisam pričala o tome ni pred njom ni pred drugima, nikad nisam želela da pokažem kako mi je kad je vidim da pati, ali opet sa druge strane, ja sam joj se divila, ne sećam se da je nešto često kukala, bila je hrabra, drugo, uvek je bila nasmejana, doterana, i imala je čak i ljubavnika, bukvalno do zadnjeg dana života ko nije znao da ide na dijalizu nikada ne bi tako nešto ni pomislio....niko joj nije okrenuo ledja,kad joj je bilo teško nit je deda ostavio na cedilu, kao što je jednu moju komšinicu umalo ostavio muž kad se razbolela..

Drugi slučaj je.....uh.... jedna osoba koju sam upoznala pre 6 godina, na nekoj žurci u diskoteci, na kojoj smo se i smuvali......ništa neobično nisam mogla primetiti na njemu,izgledao je kao svaki prosečan muškarac.
Dečko mi se svideo jer je bio fin i pažliv prema meni. Posle nekoliko dana rekao je mora da mi nešto kaže u smislu ;kad tad ćeš saznati bolje pre nego kasnije i na osnovu toga donećeš ispravnu odluku....Mislila sam da je oženjen da ima devojku,vanbračno decu,il već....
A ono što mi je rekao je sledeće: da je imao početak raka kostiju i na mestu , na ruci, gde je bio rak umesto kosti ubačena mu je proteza rekao je da je izlečen ali da se nikad ne zna šta se može desiti, da je po mene bezbedno i da što pre odem od njega jer sam dobra devojka, ja to nisam mogla da prihvatim, jer kakav bi ja čovek bila tad da odem samo zbog toga od nekoga, prvo o čemu razmišljam je, pa tako nešto može svakom da se desi, niko od nas ne bi voleo da ga neko u kriznoj situaciji ostavi, svakom može da se desi da doživi nesreću, da se razboli, oslepi isl..
Obično oni koji pobegnu su ili kukavice ili sebični....no...pošto ja nisam želela da ga ostavim, onda je on mene ostavio i meni je to teško palo jer je on bio jedna divna osoba ne znam dal je neko ikada bio takav prema meni....nisam želela dugo da prihvatim razlog i to da me je ostavio zato što me voli, pa meni je bilo bitno kakva je osoba, ostalo me nije zanimalo nemam tih predrasuda....od tada pa do skoro mi smo se par puta videli čuli povremeno, dobro, u medju vremenu ja sam se udala imam dvoje male dece.. sve do skoro smo se čuli onda je on prekinuo odjednom... ja se sad bojim da se nešto ne dešava, što ne želi da znam , jer sam sigurna da me voli i opet zato ne želi da mi kaže i zato je prekinuo kontakt...
Nažalost nikad nisam mogla da sprečim ni sa čim depresije, krize, kroz koje je prolazio i o kojima je pričao nisam nikad mogla da sprečim da se ne izoluje, otudji, mislim da je samo u tim trenutcima razmišljao samo o jednom....krivo mi je što je uvek bio sam sebi dovoljan...ali i njemu se divim na hrabrosti jer kad je bio u sunčanim fazama, on je bio optimista, imao smisla za humor, voleo je da filosofira, završio je fakultet, zaposlio se ali često mu to ništa nije značlo......nikad se nije pomirio sa time što mu se desilo i upropastilo mu život i snove.
Ne znam meni je empatija slaba strana, ja nikad neću pokazati koliko patim i žao mi je što neke stvari ne mogu da promenim ali ću se truditi da neke menjam, trudiću se da ljudi u okolini, da moja deca nikada nemaju predrasude ili da se drugi iz okoline izleče od predrasuda i diskriminacije svake vrste...Da im se probudi i evoluira svest dostojna jednog homo-socijalisa....Toliko...
Ljubim te!

@Peco,

svaka cast. Divim se tvojoj upornosti i optimizmu.talentu,snazi...:

****ali sta da se radi...
nije na meni ni da se svetim ni da vracam.
"neko to od gore vidi sve..."

zivot ide dalje.
bi sta bi...
ne mozemo ispraviti proslost... ***

I ja sam u banji Gornjoj Trepci upoznala devojku koja ima cerebralnu paralizu. Sad hoda sa hodalicom i uspela je da zavrsi pravni fakultet.
I ja se borim i ne smem se predati. MS je puna neizvesnosti i kod svakog je drugacija.Pomalao vezbam,a vi mi svi puno znacite sto mi pomazete da sto vise budem pozitivna.Inace sam dipl.ing.elektrotehnike u penziji. Imam 35. godina i iz Beograda sam.

@Plavi Medvede,

i ja zbog MS imam problema sa vidom. Nekoliko puta sam zbog upale ocnog zivca imala diplopiju(duplovidost) koja je posle nestala.Sa tim simptomom je moja MS i pocela.Od poslednje upale ocnog zivca mi je malo osteceno i vidno polje na levom oku. Sad imam malo straha: od letos su mi se pojavile i blage nejasnoce na blizinu(inace sam i kratkovida),kada citam. Trebala bih i sto manje da gledam u racunar,ali nekad se bas zanesem.Molim Boga da mo se vid sacuva.

Kazes: 'Moj je teret da osetim srca ljudi, jedan divan i tezak '
I ja imam tu sposobnost i kada bih osetila da osoba u mojoj okolini pati zelela bih da joj pomognem ili bar saosecam. Vidim da su takvi ljudi retki. Ne znam da li me je to trosilo,ali verovatno ne mozes protiv sebe.

Puno ti hvala na lepim recima i utehi.

@diamond,
puno ti hvala na lepim zeljama i preporucenoj reportazi o Jason Baker-u.Prica je potresna,ali istovremeno mocna,jaka. Momku svaka cast. Poslusala sam njegovu muziku. Jedino,moras priznati,da se to desilo nekom momku iz nasih ktajeva,bez obzira na njegov talenat,prica bi bila do kraja tragicna.

@natrix,
zelim ti puno uspeha u vaspitanju dece. Svako dobro tebi i tvojoj porodici. Ljubim te.



SVIMA VAMA DRAGI MOJI, JOS JEDNOM HVALA I ZELIM VAM NA PRVOM MESTU PUNO ZDRAVLJA I LJUBAVI!!!

@Beatrisa!

Hvala tebi draga!

Citat:Jedino,moras priznati,da se to desilo nekom momku iz nasih ktajeva,bez obzira na njegov talenat,prica bi bila do kraja tragicna.
Ko zna,jaki su naši,ne mora da znači.opet poenta je da su Jasonu rekli da će jednostavno umreti,a on je još uvek živ i petnaestak godina se bori sa svojom bolešću.
Kažu da je dobijao pisma od drugih ljudi sa problemima koji su mu rekli kako je njima dao volju za životom.
Drži se,znaj da nisi sama!

Plakao sam, jedared videh prelepu devojku duge duge kovrdzave kose, svircica je nekakva bila, u jednom prijatnom prostoru u Zeleznickoj ulici u Novom Sadu, lane u ovo doba, sve u svemu neka banda se sakupila pa muzicira, a medj publikom ona, bljesti mi onako, bas, u mraku, udobno ususkana cebencetom jerbo je pohladno bilo, u kolicima... Srce mi se u grlo popelo, grcam u suzama, (na vreme sam pobegao u dvoriste od nerazumljivih), drhteci poput pruta.
Kakva blagodat!!! BLJESTI!!! VELIK JE GOSPOD, NE STRASI SE!!!