-Iskra-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nemoguce mi je presloziti u reci, neprocenjivost duse covecije. Tako su nesavrsene, nesnosno grube.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-Ућуткај свој дух!Да га свемогући чује!

-А шта да радим?Знаш ли какво средство за сузбијање онога што избија из погледа ствари?

ВЕЛИЧИНЕ

Човек поседује известан поглед који може учинити да нестане;и он и све остало,бића,земља и небо,и који је загледан у време изван времена.

САМ СА СОБОМ

ПОСТАЈЕМО свесни да смо сами и ми,и збиља такви,у опуштености и несређеној посебности мисли које стижу,и које нису пропраћене ни најмањом жељом за изменом,било с неким другим,или каквом околношћу.
Тад смо оно што јесмо:ограничена чињеница,и можемо сами себе посматрати (или представити) као пса који гледа какву књигу.

НАРЦИС.Не мислимо ли у ствари на смрт док се посматрамо у огледалу?Зар не видимо у њему своје смртно лице?Бесмртник види у њему свог смртника.Огледало чини да изађемо из наше коже,лица.
Ништа не може одолети свом двојнику.
Поновите три пута своју реч.

О ЉУДИМА

НАЈВЕЋИ могући песник-то је нервни систем.
Изумитељ свега-али много више једини песник.

ЕСТЕТА

Више бих волео да око не разазнаје ништа на тој гомили,већ да ту пронађе један нови предмет,без упућивања на спољашњу сличност,који почиње да се запажа као створен њим,оком,за једно бесконачно посматрање властитих закона.

ПТИЦЕ

Онај ко посматра самог себе пред тим животињским манифестацијама може се ухватити у својој наивности.Може да се докучи,објашњавајући по људски поступке животиња,приписујући им намере,расуђивање,међу њима утврђене конвенције.Како чинити друкчије?

СУЗЕ

Али ако те некаква архитектура која,што се тиче изгледа,не наличи ничему људском (или некаква дгуга хармонија,тако тачна да је готово раздирућа као и каква дисонанса) доведе до ивица суза,тај изненадни излив који осећаш да жели искрснути из твоје неразумљиве дубине,има бескрајну вредност,јер те учи да си осетљив на предмете потпуно равнодушне и некорисне твојој личности,твојој историји,твојим жељама,твојим пословима и околностима које те ограничавају као смртника.

ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ

СВАКО се,у овом или оном тренутку,нађе лицем у лице са својим организмом.Никог и ничег међу њима: шта значи боја времена,друге бриге,најлепше идеје:треба се вратити телу које говори на своме језику тела.Имамо посла с каквом функцијом или каквом области која се оглашава,и која,својом упорношћу,потребом,сметњом,патњом или задовољством,исказује своје право,узима моћ,поништава или разобличује свет,убија или одбија све мисли које не подражавају њено делање,или јој не служе у намери.
Дакле,догоди се покаткад да сама функција мишљења постане ништа мање заповедничка и као осетљивија од сваке мисли коју ствара,па чак и од сваког предмета мисли или сазнања,до те мере да верујемо како осећамо приближавање тренутне перцепције слике једног ЈА о НИЧЕМУ.А ЈА стоји на прагу,између могућнога и довршеног.Не можемо затворити човека у његов мисли,где он сам не може да се затвори,јер из властитог и непрекидног искуства знамо да оно што мислимо и чинимо у сваком тренутку није никад тачно наше,наго час мало више од онога што смо могли очекивати од нас,а час мало мање,час много мање.
(...)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

tagore,
kao da slušam ili čitam samu sebe, za tebe je tvoj put tao isto što i za mene put individuacije,to mu skoro isto dodje.... kad sam rekla da ne pokušavam da nametnem stav to mu dodje isto kao da ne želim da nekog menjam; ko sam ja da menjam druge a sebe naravno mogu, iako boli činjenica da su neki nepromeljivi zbog ovog ili onog razloga, ja često znam razloge, al....znaš često ume da zaboli to da ja sebe zbog jedne stvari promenim dok drugi se zbog iste stvari ne menja u korist harmonije koja je bitna za neku pa i minimalnu normalnu egzistenciju u zajednici....
i onda stalno čeznem za SRODNOM DUŠOM...a o tome može da se priča i priča šta je i ko je srodna duša, da li nadjemo, tražimo, zadržimo i da li je to samo jedna osoba ili ih ima više i i to nije isključivo osoba sa kojom osnujemo recimo zajednicu već neko sasvim drugi.....shvtaš .možda malo konfuzno zvučim....
Živimo u različitim svetovima.....pa u svakom slučaju živimo na ovoj planeti Zemlji......Ja verujem da u životu ništa nije slučajno to mi je jedna od omiljenih rečenica ....nikad se ne zna čiji se putevi mogu ukrstiti mislim uopšteno tu....al i iz iskustva.....ne znam da li je samo moj slučaj al meni se često dešavaju neke čudne stvari ili bolje reči ljudi, neke čudne
koencidencije.....
Često osluškujem znakove pored puta, i usmeravam se po njima....verovatno je i to deo duhovne inteligencije da li se to još nekome dešava.....znam par ljudi istog mikrokosmosa kao ja...eto upoznala sam ih još...i srećna sam zbog toga.....

Plavi Medved
znaš šta mislim o tebi...
..ti se rekao jednu istinu a to je da je duša sa jedne stane neprocenjljiva a sa druge strane da je nesavršena i nesnosno gruba, to je večita ambivalencija u nama tu nisi ni malo pogrešio...čovek je pun antagonizama na milione čini mi se....Pa često sami sebe ne shvatamo i nekad smo nepredvidivi.....

asimetričnost!
...NEMA NA ČEMU!....TO TI JE ODGOVOR NA....I U PRAVU SI ZA ONO ŠTO SI REKAO .....ZNAŠ VEĆ....

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Што је једноставно:јер ми сами састојимо се управо од одбијања или жаљења за оним што јесте,на извесном одстојању које нас дели и чини различитим од тренутка.Наш живот није толико множина ствари које су нам се догодиле или које смо учинили (а тај би живот био чудноват,пребројив,описив,ограничен),колико множина ствари које су нам умакле или су нас разочарале.

ЛИЦЕ

ЧОВЕК оставља видљивим оно што би најпажљивије морао скривати од погледа других.
Кад би,као што је било у Венецији за време карневала,навика и учтивост дозвољавале свакодневну употребу маске,и кад би се на крају схватило да чин откривања лица и његовог нуђења другоме јесте у ствари чин пун важности,коме не би недостајала ни празничност,ни значење,ни узбуђење опасности,ни осећање поверавања,схватила би се и осетила вредност тог,суштински необичног предмета.
Приметићемо да нам је наше лице страно ништа мање од лица неког другог: приметне су само његове свесне и вољне модификације и изражаји.Све остало нам долази из огледала;и још треба научити да је то лице наше.Има понекад изненађења у сусрету с каквом особом,на завијутку каквог прилично мрачног места.Извињавамо се што смо се готово сударили с тим непознатим,чији је покрет и наговештај поздрава чудновато симетричан форми покрета који осећамо да чинимо.
Ти сусрети су ретко задовољавајући.Је ли то,дакле ЈА,СВЕОПШТИ,овај овде?Могу ли да га волим?Да му припишем бескрајну важност која одговара јединственом-изванредном-том Егу творцу свих вредности,који се осећа тако чудно сам и неупоредив?..

Лице је носитељ свих направа које су потребне за пријем емисија чији ивор није у контакту с нашим телом.Потпуно познавање средине престаје на дужини руке или ноге.Изван тога постоје само ширења и зрачења најразличитијих врста,која су,уосталом,неупоредива једна с другим.Чудесно је да ипак можемо приписати нечему све те међусобне сензације и да чак не приметимо да су глас човека који нам говори,и боја и обличје његовог лца у ствари савршено неравномерни феномени који се сједињују не знам како и подударају не знам где.
Укратко,главна одлика лица је одстојање.Оно даје и прима на одстојању.Поставњено је на механизам с држачима који га представља,управља у простору чије неуједначености подстичу покретачку сензитивну неман скривену у његовој носној шупљини.Оно има своју властиту покретност која се односи на главно узбуђење у тренутку.Поглед,тај моћно изражајни став,набирање чела,скупљање обрва или ноздрва,форма коју поприма систем усана,сва се наглашава;и све то жели,трпи,чека,предвиђа,осућује,пита,одбија..Све се то мења час да би боље примило или боље одбацило оно што долази из простора,час да рашири или призна на одстојању оно што свакоме појединачно долази из средишта свеобухватног простора.
Ово лице,дакле,с двоструом функцијом. Оно је и одашиљач и примач.Али код неких изгледа да више чека и прима него што даје;код других је сасвим отворено. (...)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

.....Ukratko prepričavanje -Bhagavad-Gita-e ili pesme o božanstvu...i to II poglavlje- 20stih..kako bi mogla da citiram jedan deo iz te knjige:

...Duša se nikad ne radja niti umire, nije nastala, ne nestaje niti će nastati..Nerodjena je večna, uvek postojeća, prvobitna......Nije ubijana kad je telo ubijano....
Duša, mali atomski deo Vrhovnog Duha, kvalitativno je jednak Vrhovnom, i ne podleže promenama kao telo..Duša se ne radja ali prihvata materijlalno telo...Duša se ne radja ni ne umire, nema ni prošlost ni sadašnjost ni budućnost....
Istorija nema traga o nastanku Duše, ali pod utiskom tela mi istražujemo istoriju sopstvene duše.....
Duša ne stari kao telo i ona se ne raspada, al se zato telo razvija zahvaljujući prisustvu duše......(nastaviće se)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ко би правећи портрет,то изразио?Ко ће се сетити сложене радње једног лица?Ту је потребан уметник за кога споредне тешкоће извођења више не постоје,који види како се његова судбина рађа на лицу модела,како тај поглед потајно одређује у њему одлуку коју ће донети,црте које ће зацртати,након што их је виртуелно створио и уобличио оком на моделу...

POESIE BRUTE
За Викторију Окампо

ПОСТОЈИ ли нада чистија,одвојенија од света,ослобођенија мене-а ипак потпуно припадање-од оне коју налазим пре дана у првом тренутку претпоставке и јединства мојих снага,кад сама жеља духа,која претходи свим појединачним мислима,изгледа као да их жели изненадити и бити љубав онога што воли?
Душа ужива у својој светлости без предмета.Њена тишина је потпуност њене речи,а збир њених моћи компонује тај спокој...Она се осећа подједнако удаљеном од свих мена и од свих облика.Никаква је фигура још не мења нити приморава.Најмањи суд упрљао би њено савршенство.
Таква је особина мог одмореног тела да уопште не знам шта није моћ,а моје чекање је наслада довољна сама себи: она претпоставља,али и разликује,све оно што се може појмити.
Какво чудо да се један свеопшти тренутак изграђује посредством једног човека,и да живот једне личности испушта тај делић вечнога!
Нису ли у таквом издвојеном стању људи измислили најтајанственије и најсмелије речи свога језика?
О тренутку,дијаманту Времена...Ја сам тек детаљи и јадне бриге изван тебе.
На врхунцу бића удишем необјашњиву моћ као моћ која је у ваздуху пре олује.Осећам неизбежност...Не знам шта се припрема;али знам шта се дешава: Учинити чисто могућним оно што постоји:свести оно што се види на чисто видљиво,такво је дубоко дело.
(...)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Fascinirana sam indijskom filosofijom....o duhovnom..

..."Kad čovek odbaci sve požude koje se nalaze u njegovom srcu i zadovoljan je sobom, samo kroz Atmana, onda se kaže za njega da je utrvrdjen u saznanju. Onaj čiji je um neuzdrman, u muci u kome nema težnje za zadovoljstvima, iz koga su iščezli stast, strah i gnev, zove se mudrac, čvrsta uma.
Ko ničim nije vezan, ko se ne raduje sreći, a ne mrzi u nesreći, naziva se pravim mudracem. Kad takav čovek uvuče svoja čula potpuno u sebe, od čulnih predmeta, kao što kornjača, uvlači u sebe, svoje udove, onda je utrvrdjen u saznanju..........................................................................
Sagledavši najviše i najvišeg i same čulne sklonosti išćezavaju. Kada čovek misli o čulnim predmetima pojavljuje se primamljivost za njima.....

Onaj koji pristupa čulnim utiscima čula lišenih požude i mržnje i vlada sobom, a predan je najvišem biću on postiže duhovni mir.
U tom miru sve njegove muke iščezavaju, jer je razum duhovno staloženog čoveka potpuno siguran.
Neuravnotežen čovek nema sposobnost za razumevanjem niti intuicije, ko nema intuicije nema mira, bez DUŠEVNOG mira otkuda može biti sreće,. Jer ako se um čoveka povodi za promenljivim čulima, on nosi najvišu mudrost kao vetar ladju na vodi.
Stoga samo onaj ima pravo saznanja čija su čula potpuno uklonenja od spoljnih utisaka. Što je noć za sva bića, za duhovno prosvetljenog je budno stanje, što ostali ljudi smatraju za budno stanje, u mudraca je noć. U koga sve želje ulaze kao što reke utiču u okean taj dostiže unutarnji mir, ne onaj koga pokreću želje. Ko je odbacio sve želje i ide napred bez sebičnosti i sujete, dostiže unutarnji mir..."

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

To se zove "tihost" u pravoslavnom hriscanstvu...
Teska je Bagavad gita. Cekaj samo dok se dohvatis Srimad Bagavatam-a , strasno strasno... Nemoj samo preduboko da zaglibis, nisu to obicna stiva, razluci ko si i sta (ne u polnom smislu naravno...), lako se covek izgubi, potpuno...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala Plavi Medved, ja sam se samo vratila na to zbog teme o duši prošla sam ti ja i hrišćanstvo i hinduizam, budizam i teozofiju, i antopozofiju i misticizam šta još ne još davnooo....sve je to uticalo pozitivno na mene naravno nekad ima i kontraefekat al ja sam izvukla čini mi se samo ono najbolje mada danas u ovoj stvarnosti dragi moj nemam nešto koristi što se više trudim da razumem ljude sve više boli to.....al dobro...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:To se zove "tihost" u pravoslavnom hriscanstvu...
Mislim da verovatno misliš na isihiju,odnosno molitveno tihovanje,kako se prevodi.
Mislim da u hrišćanstvu ne postoji meditacija kao takva,niti ideja o reinkarnaciji duše kao na istoku tako da ima razlika generalno.
Ako se ne varam,jedna od glavnih je da je samo isključivanje iz sveta za istočne religije vezano za određen tren,odnosno određen momenat kada se čovek,izgovaranjem mantri,dovede u više stanje svesti.
U pravoslavnom hrišćanstvu nemaš težnju za nekim vizijama koje mogu da se jave kod drugih religija.Takođe postoje određeni saveti za usresređenost uma ali oni su stavljeni samo kao inicijelni početak,odnosno dok molitva (ne našim trudom već blagodaću Božjom) ne postane kao deo nas,odnosno dok ne osetimo neku blagost u duši dok govorimo molitvu,bez obzira gde se nalazimo.