|
Poslao: 16 Avg 2011 23:16
|
|
Radio sam kako taksist prije dvadeset godina. Jednom, u sred noći, stigao sam na poziv u zgradu koja je posve bila u mraku, osim jednog svjetla s prozora u prizemlju. Pod ovakvim okolnostima, mnogi taksisti bi zatrubili samo jednom ili dvaput, pričekali minutu i onda se odvezli. Ali ja sam vidio previše siromašnih ljudi koji su ovisili o taksijima kao njihovom jedinom prijevoznom sredstvu. Ako u zraku ne bih namirisao opasnost, uvijek bih otišao do vrata. Putnik bi mogao biti netko kome je potrebna moja pomoć, razmišljao sam. Pa sam otišao do vrata i pokucao.
„Samo trenutak“, rekao je krhki, stariji glas.
foto: N.HazdovacČuo sam da se nešto vuče po podu. Vrata su se otvorila nakon duge pauze. Ispred mene je stajala niska žena u osamdesetim. Nosila je haljinu s uzorkom i šeširić na koji je bio pričvršćen veo, kao netko iz filma iz 40-ih. Pored nje je bio mali najlonski kofer. Stan je izgledao kao da nitko u njemu nije živio godinama. Sav namještaj je bio prekriven plahtama. Nije bilo satova na zidovima, ni sitnica ili posuđa po pultu. U kutu je bila kartonska kutija puna fotografija i staklarije.
„Hoćete li, molim Vas, odnijeti moju torbu do auta“, rekla je.
Odnio sam kofer do taksija, a onda sam se vratio da pomognem ženi. Primila me je pod ruku i hodali smo polako prema rubu pločnika. Stalno mi je zahvaljivala za moju ljubaznost.
„Ma, nema na čemu“, rekao sam joj. „Ja se samo pokušavam odnositi prema mojim putnicima kao što bih volio da se drugi odnose prema mojoj majci“.
„Oh, Vi ste tako dobar dečko“, rekla je. Kad smo ušli u taksi, dala mi je adresu i onda me upitala: „Bismo li se mogli provesti kroz centar grada“?
„To nije najkraći put“, brzo sam joj odgovorio.
„Nema veze“, rekla je. „Meni se ne žuri. Na putu sam za bolnicu.“
Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj svjetlucale.
„Nemam više nikog od obitelji“, nastavila je. „Liječnici kažu da neću još dugo.“
Neprimjetno sam se nagnuo i isključio taksimetar. „Kojim putem biste željeli ići“, upitao sam.
Vozili smo se po gradu sljedeća dva sata. Pokazala mi je zgradu gdje je nekad radila kao operator dizala. Provezli smo se kroz kvart gdje su ona i njen muž živjeli kao mladenci. Molila me da se zaustavim ispred jednog skladišta za namještaj koje je nekad bilo plesni salon u koji je odlazila kao djevojčica. Ponekad bi me zatražila da usporim ispred neke zgrade ili ugla, i sjedila je zureći u tamu, ne govoreći ništa. Kad se prva zraka sunca počela pojavljivati na horizontu, iznenada je rekla:
„Umorna sam. Krenimo sada.“
U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala. To je bila niska zgrada, poput doma za rekonvalescente, s kolnim prilazom koji je prolazio ispod trijema. Dva teklića su prišla taksiju čim smo se zaustavili. Puni obzira i pažnje, pratili su svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Otvorio sam prtljažnik i odnio mali kofer do vrata. Žena je već sjedila u invalidskim kolicima.
„Koliko Vam dugujem“, upitala je, otvarajući torbicu.
„Ništa“, odgovorio sam.
„Od nečeg morate živjeti“, odgovorila mi je.
„Ima i drugih putnika.“
Skoro bez razmišljanja, nagnuo sam se i zagrlio sam je. Čvrsto se držala za mene.
„Pružili ste staroj ženi jedan trenutak sreće“, rekla je. „Hvala Vam.“
Stisnuo sam joj ruku i odšetao u maglovito jutarnje svjetlo. Iza mene, vrata su se zatvorila. To je bio zvuk svršetka života.
U toj smjeni nisam više vozio ni jednog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. I ostatak toga dana, jedva da sam progovarao. Što bi bilo da je žena dobila nekog ljutog vozača, ili nekog tko je nestrpljiv da završi svoju smjenu? Što bi bilo da sam ja odbio vožnju, ili zatrubio jednom i onda se odvezao? Kad malo razmislim, mislim da je to najvažnije što sam napravio u svom životu. Osuđeni smo na to da mislimo da nam se životi vrte oko važnih trenutaka. Ali važni trenutci nas često uhvate nespremne – prekrasno zapakirani u ono što bi neki nazvali nevažnim.
Kent Nerburn (istinita priča) S engleskog prevela Sanja Šimunović
|
|
|
Poslao: 20 Avg 2011 17:25
|
|
Iz knjige, “Najveća tajna na svijetu” – Og Mandino
Smijaću se cijelom svijetu.
Nijedno živo biće ne može da se smije osim čovjeka. Drveće može da krvari kad je ranjeno, životinje da cvile od bola ili gladi, ali ja imam dar smijanja i mogu da ga koristim kad god to zaželim. Ubuduće ću njegovati običaj smijanja.
Smijaću se i lakše ću moći da svarim neke stvari; smijaću se i olakšaću sebi teret; smijaću se i život će mi se produžiti, jer je to tajna dugovječnosti, a koju ja sada posjedujem.
Smijaću se cijelom svijetu.
Najviše od svega, smijaću se sebi, jer je čovjek najsmješniji kad sebe uzima suviše ozbiljno. Nikada neću upasti u tu klopku uma. Jer i ako sam ja najveće čudo prirode, zar nisam ipak samo obično zrnce koje bacaju vjetrovi vremena? Da li ja stvarno znam odakle dolazim i kuda idem? Neće li moja briga zbog ovog dana izgledati besmislena za deset godina? Zašto bih dozvolio da me danas uznemiravaju sitni događaji? Šta može da se desi do zalaska sunca što ne bi izgledalo beznačajno u rijeci vijekova?
Smijaću se cijelom svijetu.
A kako da se smijem kad se suočim sa čovjekom ili djelom koji me toliko vrijeđaju da mi tjeraju suze na oči ili mami psovke? Vježbaću sebe da izgovaram četiri riječi sve dok one ne postanu tako jaka navika da će se javljati u mom umu kada god dobro raspoloženje prijeti da me napusti. Ove riječi, prenošene od davnina, nosiće me kroz svaku nevolju i održati mi život u ravnoteži. Ove četiri riječi su: “I TO ĆE PROĆI.”
Smijaću se cijelom svijetu.
Sve zemaljske stvari će proći. Kad mi srce oteža od patnje, tješiću se da će i to proći; kada sam ushićen uspjehom, upozoriću sebe da će i to proći; kad me ščepa siromaštvo, reći ću sebi da će i to proći; kada me optereti bogatstvo, reći ću sebi da će i to proći. Da, zaista, gdje je onaj što je gradio piramide? Zar nije i on pokopan u njihovom kamenju? Neće li i piramida jednog dana isto biti zakopana ispod pijeska? Ako sve stvari prolaze, zašto bih se ja brinuo za današnji dan?
Smijaću se cijelom svijetu.
Obojiću ovaj dan smijehom, uramiću ovu noć pjesmom. Nikada neću raditi da bih bio srećan. Bolje da budem suviše zaposlen da bih imao vremena za tugu. Uživaću današnju sreću danas. To nije zrno da se drži u kutiji. To nije vino da se čuva u flaši. Ona se ne može sačuvati za sutra. Ona se mora sijati i ubrati istog dana, i ja ću to raditi, od danas pa nadalje.
Smijaću se cijelom svijetu.
Mojim smijehom sve će stvari biti smanjene na svoju pravu veličinu. Smijaću se svojim neuspjesima i oni će nestati u oblacima novih snova. Smijaću se svojim uspjesima i oni će se skupiti do njihove istinske vrijednosti. Smijaću se zlu i ono će umrijeti neiskušano. Smijaću se dobroti i ona će uspijevati u izobilju. Svaki dan biće trijumf samo ako moji osmijesi izmame osmijehe od drugih, a ja to radim iz sebičnosti, jer oni na koje se mrštim su oni koji ne kupuju moju robu.
Smijaću se cijelom svijetu.
Odsada ću liti samo suze od znoja, jer suze od tuge, kajanja, ili razočarenja nemaju vrijednost na tržištu, dok svaki osmijeh može da se zamijeni za zlato i svaka ljubazna riječ, izgovorena iz mog srca, može da sagradi dvorac.
Nikada neću dozvoliti sebi da postanem tako nestrpljiv, toliko mudar, toliko dostojanstven, toliko moćan, pa da zaboravim kako da se smijem sebi i svom svijetu. U ovome ću uvijek ostati kao dijete, jer jedino mi je kao djetetu data sposobnost da gledam naviše u nekoga. Nikada neću prerasti svoj krevet.
Smijaću se cijelom svijetu.
I sve dok mogu da se smijem neću biti siromašan. Ovo je, dakle, jedan od najvećih poklona prirode, i ja ga neću proćerdati. Samo smijehom i srećom mogu postati istinski uspješan. Samo uz smijeh i sreću mogu da uživam plodove svoga rada. Da nije tako, bolje bi bilo ne uspjeti, jer je sreća vino koje pojačava ukus jelu. Da bih uživao u uspjehu moram imati sreću, a smijeh će biti djevojka koja me služi.
BIĆU SREĆAN.
BIĆU USPJEŠAN.
|
|
|
Poslao: 23 Avg 2011 17:48
|
|
Neobičan mladić. Biće divan čovjek ako ne uspije u onome što želi, strašan ako uspije. Bio bi ponosan na svoju čistu misao i poslije, kad bi već odavno bila uprljana. Sad je protiv nasilja, zavešće ga u ime slobode. Sad je za slobodu, ugušiće je u ime vlasti. Boriće se surovo za svoje uvjerenje, smatrajući da je plemenito, ne znajući da je postalo neljudsko. Biće najljući neprijatelj protiv sebe bivšeg, i čuvaće, kao hamajliju, ogrubjelu sliku svoga nekadašnjeg zanosa. A ako ne uspije, kao i toliki drugi, ako mu sadašnji bivši zanesenjaci presijeku put, njegovo stradanje će učiniti više nego pobjeda. Sačuvaće se u ljudima dirljiva uspomena na žrtvu i na misao koja nije postala stvarnost. I začudo, to je najljepše od svega što čovjek može da učini: da pokuša i da ne uspije.
Ostaje tako da živi želja i vjera da će jednom doći sanjani raj, a s tom željom lakše se živi. Ako proroci razočaraju, snovi tamne. Proroci treba da umru prije nego što išta ostvare. Dovoljno je to što su još jednom razgorjeli staru nadu. Zašto da je gase djelom koje razočarava. Možda treba da prođe neko drugo vrijeme, da se u dušama nakupi dosta te neokaljane ljepote, pa da ljudi, očišćeni, ostvare prastari san.
Meša Selimović – Tvrđava
|
|
|
Poslao: 23 Avg 2011 19:54
|
|
Branislav Nušić - Predgovor Gospođi ministarki
Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i
udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator —
vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna
linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge
negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje
učmalosti.
Tu liniju socijalni matematičari nazivali bi možda normalnom, a socijalni fizičari početnim
gradom toplote ili hladnoće, jer ona odista liči onome stepenu na termometru iznad
kojega, pri hlađenju, silazi.
Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva. Iznad te linije
penju se samo pojedinci, koji imaju duševne snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira,
iznad tradicija i iznad malodušnosti. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji ne čekaju
da živu u društvenome termometru zagreje spoljna temperatura, već to zagrevanje
nalaze sami u sebi, u svojim duševnim moćima. I ispod te linije silaze samo oni pojedinci
koji takođe imaju duševne snage da pregaze obzire i tradicije i otresu se malodušnosti. I
ovi, koji u društvu silaze ispod linije normale, sve do dna društvenog, nose sami u sebi
dispozicije hlađenja duše i hlađenja osećaja sve do tačke smrzavanja.
Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad
gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestiti,
plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo
moralne snage u sebi pa se uzneti iznad normalne linije, biti iznad ostalih, iznad gomile;
kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod
gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se
u zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi, koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se, u
gnjuračkome oklopu, u mulje morskog dna.
Ti ljudi, koji se uznose iznad ili se spuštaju ispod ravne linije života, imaju i velikih
zamaha, velikih pokreta duše, velikih uzbuđenja i velikih emocija. Državnik sa strepnjom
stoji pred sudom istorije, jer je poveo državu i narod sudbonosnim putem; veliki finansijer
sa grozničavim uzbuđenjem stoji pred berzom na kojoj će se toga časa triplirati ili
propasti njegova milionita imovina; vojskovođi igra svaki damar od uzbuđenja kad povede
armije u sudbonosnu borbu; pesnika uzbuđuje inspiracija, umetnika čas stvaranja,
naučnika ono nepoznato do čega otkrićem treba doći. Sve su to velika uzbuđenja, velike
emocije, veliki pokreti duše.
A tih i takvih velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše ima i kod onih koji
silaze ispod normalne linije. Razbojnik preživljuje najveću meru uzbuđenja kad zariva
krvav nož u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod
žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu gradaciju od bola i griže pa do
samoodricanja i apatije.
U te oblasti, u oblasti velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše — pa bilo
iznad ili ispod linije — dramatičar rado zalazi, jer će tu uvek naći duboke izvore iz kojih
može zahvatiti bogat i obilan materijal! Otuda se najveći broj drama i kreće u toj oblasti.
Mnogo je teže, međutim, tražiti i naći materijal u maloj sredini, u onome društvu, među
onim ljudima, koji nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije životne, pa
bilo naviše ili naniže; među onim ljudima koji nemaju snage da budu dobri, ali ih tako isto
nemaju ni hrabrosti da budu među onim ljudima koji su vezani i sputani sitnim obzirima,
koji robuju zastarelim tradicijama i čije je sve biće sazdano iz malodušnosti. Život te
sredine teče jednolično i odmereno, kao šetalica na zidnome satu; pokreti te sredine su
mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji
kruže po ustajaloj vodi kad na površinu njenu padne tičje perce.
U toj maloj sredini nema bura, nema nepogoda, nema zemljotresa, ni požara; ta sredina
je ograđena debelim zidom od oluja i vihora koji vitlaju kroz društvo. Ona živi u svojim
sobama, ulica je za nju strani svet, inostranstvo, za nju su događaji koji uzbuđuju
kontinente samo novinarska lektira.
U tim malim sredinama, koje se ne odvajaju od one ravne linije života, nema događaja,
nema emocija, nema senzacija, »Danas je tetka-Savkin dan!« — eto, to je za tu sredinu
događaj i svi se užurbaju, svi se kreću, svi oblače, nabavljaju bukete, pišu čestitke,
prave posete... događaj, čitav događaj'! »Mila čika-Stevina napustila muža!« — »Ju, ju,
ju, — gruva se cela familija u grudi — šta će svet kazati!« I eto, to je emocija koja
uzbuđuje celu jednu porodicu, no toj uzbuđenosti ne leži toliko razlog u tome što je Mila
napustila muža, koliko u onome »šta će svet kazati«. A znate li šta je senzacija u takvim
malim sredinama? »Snaja Zorka rodila blizance!« I ta senzacija ide iz kuće u kuću, samo
se o njoj govori, raspravlja se, tumači, i ta tema ispunjava interes čitave jedne porodice
i čitave sredine.
Pera dobio klasu, Đoka se razboleo, Steva položio ispite, Jova premešten, gospa Mica
kupila novu spavaću sobu, gospa Savka ošišala ko su, gospa Julka pravi novu haljinu od
krep-de-šina, prija-Maci izgoreo kuglov, a prija Anka izljubila na friše-fire sto
sedamdeset dinara. Eto, to su senzacije, to emocije, to događaji male -sredine.
I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za fuku jednu dobru ženu i dobru domaćicu —
gospođu Živku Popović — i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene
normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod
ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u
tome je sadržina Gospođe ministarke, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad
sadrži.
|
|
|
Poslao: 24 Avg 2011 12:18
|
|
За грофицу Гвичоли,
25. августа 1819. године
Најдража моја Тeреза,
Прочитао сам ову књигу у вашој башти. Љубави моја, нисте били ту, јер иначе не бих могао да је прочитам. То је ваша омиљена књига, а писац је био мој најдражи пријатељ. Ви нећете разумети те енглеске речи, ни други их неће разумети, а то је разлог због којег их нисам ишкрабао на италијанском. Али препознаћете рукопис човека који вас страсно воли, и погодићете да је, над књигом која је ваша, он могао једино да мисли о љубави.
У тој речи, лепој на свим језицима, али најлепшој на вашем – amor mio – налази се моје битисање овде и у даљем животу, са којом сврхом – то ћете ви одредити. Моја судбина остаје са вама, а ви сте жена, седамнаеста вам је година и две како сте из манастира изашли. Волео бих да сте тамо остали, свим срцем, или барем да вас никад нисам упознао већ удату. Али сада је прекасно за све, волим вас и ви волите мене (барем ми тако рекосте, као да заиста и јесте тако), што ми је, на крају крајева, велика и последња утеха шта год да се деси.
Ја за вас осећам више од љубави, и не могу престати да вас волим. Помислите на мене, понекад, док нас Алпи и океан раздвајају, али нас никад неће раздвојити, уколико ви тако не желите.
Бајрон
Лорд Џорџ Гордон Бајрон
(1788 – 1824)
* Грофица Гвичоли је била удата за много старијег мушкарца, а Бајрон ју је упознао у Венецији 1819. године. Ово писмо је написао на празном листу романа који му је она позајмила.
|
|
|
Poslao: 25 Avg 2011 13:03
|
|
KAKO SE OPHODIMO PREMA NAŠIM NAJBLIŽIMA?
Zaletela sam se u stranca dok je prolazio.
"O, oprostite mi, molim Vas!", rekla sam.
On je rekao: "Molim Vas, oprostite Vi meni;
nisam Vas video."
Bili smo tako kulturni, taj stranac i ja.
Pozdravili smo se i otišli svojim putem.
Ali kod kuće se pričala drugačija priča o tome
kako smo tretirali svoje voljene, mlade i stare.
Kasnije toga dana, dok sam spremala večeru,
moj sin je stao iza mene vrlo tiho.
Kad sam se okrenula, gotovo sam se sudarila s njim.
"Makni mi se s puta!", rekla sam uz viku.
On je otišao, a njegovo malo srce se slomilo.
Nisam shvatila koliko sam oštro govorila.
Dok sam ležala budna u krevetu,
tihi glas mi je progovorio:
"Dok si delila sa strancem uobičajenu uljudnost,
tvoja porodica koju voliš, bila je povređena.
Idi i pogledaj na kuhinjski pod, naći ćeš cveće pored vrata.
To cveće je tvoj sin doneo za tebe.
Ubrao ih je sam: ružičasto, žuto i plavo.
Stajao je vrlo tiho da ne pokvari iznenađenje,
nisi videla suze koje su ispunile njegove male oči."
Tada sam se osetila tako malenom,
i suze su mi počele teći niz lice.
Tiho sam otišla i kleknula pored njegovog kreveta;
"Probudi se, maleni, probudi se", rekla sam.
"Jesi li ti ubrao za mene ove cvetove?"
Smešio se. "Našao sam ih napolju, kod drveta.
Ubrao sam ih zato jer su lepi kao ti.
Znao sam da će ti se svideti, posebno plavi."
Rekla sam: "Sine, jako mi je žao što sam se onako
ponela danas; nije trebalo da vičem tako na tebe."
Rekao je: "O, mama, u redu je. Svejedno te volim."
Ja sam rekla: "Sine, i ja tebe volim, i volim cveće,
posebno plavo."
Jesmo li svesni da nas, ako umremo sutra, firma za koju smo radili lako ubrzo može zameniti. Ali, porodica koju ostavljamo iza sebe bi osećala gubitak do kraja njihovih života.
I, molim te, razmisli unosimo li se u posao više nego u svoje porodice? Zar ne misliš da to nije mudro ulaganje?
Nepoznata autorka
|
|
|
Poslao: 30 Avg 2011 02:11
|
|
Vidiš?
Godine nas obrade različito…
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?
Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred
Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno
brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam
bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na “sedamsto devetnaest”, uglavnom, bio sam tačno naspram “Carigrada”, niz Bulevar je
kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal…
Ako zazvoni i treći put, prekidam…
- Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene…
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,
mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagano vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli
odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka.
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur
praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene,
pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oči se prepune do vrha…
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po čitavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…
Đorđe Balašević ‘Jedan od onih života’
|
|
|
Poslao: 30 Avg 2011 02:12
|
|
Jedan stari rabin se razbolio i učenici su, sjedeći u istoj sobi, šaputali među sobom o njegovim neprevaziđenim vrlinama.
“Još od Solomona nije bilo takvog mudraca!” rekao je jedan.
“A njegova vjera! Ista je kao Avramova!” dodao je drugi.
“Njegovo strpljenje je kao u Jova!” izjavio je treći.
“Samo je Mojsije tako intimno razgovarao sa Bogom!” oglasio se četvrti.
Rabin kao da se uznemirio. Kada su učenici otišli, žena ga je upitala: “Jesi li čuo kako hvale tvoje vrline?”
“Jesam”, rekao je rabin.
“Zašto si onda tako nezadovoljan?”
“Moja skromnost”, pobunio se rabin. “Zašto niko nije pomenuo moju skromnost?!”
***
Mora da je bio sveti čovjek onaj koji je rekao: “Ja sam samo četiri prazna zida, bez ičega unutra.”
Nema veće ispunjenosti.
Antoni de Melo
|
|
|
Poslao: 30 Avg 2011 02:13
|
|
Ja sam dva puta u životu imao ljubav, mislim onu pravu, i oba puta sam pouzdano znao da je to zauvijek i da može prestati samo smrću, i oba puta je tome došao kraj, a ja nisam umro. Imao sam i jednog prijatelja, i ne bih mogao ni pomisliti da se nas dvojica za života možemo razići, ali ipak smo se već odavno razišli.
Svaki čovjek ima svoju dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dvije osobe se mogu posjećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove duše su kao cvjetovi, ukorijenjene svaka na svom mjestu, i nijedna ne može preći ka drugoj, jer bi se inače morala rastati od svog korijena, a to joj nije moguće. Cvjetovi šalju svoj miris i svoje sjemenje, jer bi voljeli da se približe jedni drugima, ali cvijet ne može ništa da učini da bi neka sjemenka došla na svoje mjesto. To čini vjetar, a on dolazi i odlazi kako mu je volja.
Herman Hesse
|
|
|
Poslao: 02 Sep 2011 16:06
|
|
TIRKIZNA OGRLICA
Drаguljаr je sjedio zа stolom i kroz izlog svoje raskošne trgovine posmаtrаo prolаznike.
Nekа se djevojčicа odjednom približilа trgovini i prislonilа nosić uz staklo izloga. Kаo nebo plаve oči rаdosno zаsijаše kаd ugledа jedаn od izloženih predmetа.
Ušlа je odlučno i prstom pokаzаlа tirkiznu ogrlicu.
“To je zа moju sestru. Možete li mi je zаpаkovаti kаo poklon?”
Trgovаc s nevjericom pogledа djevojčicu i upitа: “A koliko novcа imаš?”
Onа se podiže nа prste, stаvi nа pult limenu kutiju, otvori je i isprаzni. Bilo je tu nekoliko mаnjih novčаnicа, šаkа sitnišа, nekoliko školjki i figuricа.
“Hoće li biti dovoljno?” upitа ponosno.
“Željelа bih stаrijoj sestri kupiti poklon. Otkаdа nemаmo mаme, onа obаvljа sve poslove i nemа ni trenutkа vremenа zа sebe. Dаnаs joj je rođendаn. Mislim dа će je poklon veomа obrаdovаti. Njene su oči iste boje kаo tаj dragi kamen.”
Trgovаc je otišаo u prostoriju iza pulta i u zlаtno-crveni pаpir zаpаkovаo kutijicu.
“Uzmi je i pazi na nju”, reče djevojčici.
Onа uze pаketić kаo pobjednički pehаr i ponosno izаđe iz trgovine.
Sаt vremenа kаsnije u trgovinu uđe prekrаsnа djevojkа s kosom boje medа i divnim tirkiznim očimа. Stаvi nа sto kutijicu koju je trgovаc nedavno zаpаkovаo i upitа:
“Je li ova ogrlicа kupljenа u vаšoj trgovini?”
“Dа, gospođice.”
“Koliko je koštаlа?”
“U mojoj trgovini cijene su stvаr povjerenjа, tiču se sаmo mene i mojih kupаcа.”
“Mojа sestrа je imаlа samo nešto sitnišа, sigurno nije moglа plаtiti ovаko vrijednu ogrlicu!”, reče djevojka gurajući kutijicu nazad trgovcu.
Trgovаc zаtvori kutiju, složi omot i vrаti je djevojci.
“Vаšа je sestrа plаtilа nаjvišu cijenu: dаlа je sve što je imаlа”.
http://www.mudremisli.com/2010/04/tirkizna-ogrlica/
|
|
