|
Poslao: 07 Avg 2011 13:22
|
|
Kako je S. Cvajg opisao Dostojevskog
"Njegovo lice se u prvi čas čini kao lice seljaka. Obrazi mu imaju boju ilovače, upali su, puni gotovo prljavih nabora, izrovala ih je patnja brojnih godina pa se izbrazdana i ispucana koža napinje kao da je žedna i da je opaljena; iz nje je vampir dvadesetogodišnje bolesti isisao krv i boju. Desno i levo se izdižu, kao dva snažna kamena bloka, slavenske jagodične kosti, a smršena guštara brade neuredno pokriva opora usta i lomne čeljusti. Sve je tamno, zemljano i bez lepote na tom seljačkom licu, gotovo licu prosjaka. Tamno je pljosnato i bezbojno, bez sjaja, komadić ruske stepe ispucanog kamena. Oči su mu duboke i upale.
Jednako kao i njegovo delo, to lice najpre izaziva osećaj užasa kojemu se oklevajući pridružuje bojazan, a zatim strastveno, i u sve većoj začaranosti, divljenje."
|
|
|
Poslao: 07 Avg 2011 13:23
|
|
Braća Karamazovi
"Lepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U lepoti se susreću dve obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovekova nejaka pleća. Rešavamo ih kako znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnošljiva mi je pomisao da čovek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za lepotom, kao u doba mladalačke naivnosti. Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Voleo bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori…"
" Ama, našto da se pozna to djavolsko dobro i zlo kad toliko staje? Pa vaskoliki svet poznanja ne vredi one suzice detenceta. I ako su patnje dečije otišle na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se plati ta istina - onda tvrdim unapred da sva ta istina ne vredi te cene! Suviše skupo cene tu harmoniju, nije za naš džep da platimo toliku ulaznicu.
*
" Mi tu komediju razumemo: ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam svoje uništenje. "Ne, ti moraš živeti", kažu oni, "jer bez tebe ništa neće biti. Kad bi na Zemlji sve bilo razumno, onda se nikad ništa ne bi dogodilo. Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih dogadjaja, a treba da bude dogadjaja." Te tako ja služim, stegnuvši srce, da bi bilo dogadjaja, i činim nerazumne stvari po zapovesti. Ljudi uzimaju svu tu komediju kao nešto ozbiljno, kraj sve svoje neosporne pameti. I u tome je njihova tragedija. I pate, naravno, ali... ali zato žive, žive realno, ne fantastično; jer patnja i jeste život. Kakvo bi zadovoljstvo u životu bilo bez patnje? Sve bi se pretvorilo u jednu beskonačnu molitvu: sveto, ali dosadno. No, a ja? Ja patim, a ipak ne živim. Ja sam iks u neodredjenoj jednačini. Ja sam nekakva utvara koja je izgubila sve krajeve i početke, pa je naposletku zaboravila i kako se zove. Ti se smeješ... ne, ti se ne smeješ, ti se opet ljutiš. Ti se večno ljutiš, tebi je samo do pameti, a ja ti opet ponavljam da bih dao sav ovaj nadzvezdani život, sve činove i počasti, samo za to da se ovaplotim u dušu neke trgovkinje od sedam pudova, pa da bogu sveću palim."
F. M. Dostojevski
|
|
|
Poslao: 12 Avg 2011 16:01
|
|
L.
Dobro jutro, 7. Julа
Čаk i u krevetu moje misli čeznu zа tobom, besmrtnа mojа voljenа, potom opet tužnа… iščekujem sudbinu dа vidim hoće li nаm udovoljiti. Jedino mogu dа živim sа tobom, ili uopšte dа ne živim. Dа, riješen sаm dа lutаm, toliko dugo, toliko dаleko, sve dok ne budem mogаo dа doletim u tvoje nаručje i nаđem se kod kuće sа tobom, gdje će moju dušu prigrliti tvojа, u krаljevstvu dušа – dа, žаlim, tаko morа biti. Shvаtićeš to bolje kаdа budeš znаlа koliko sаm ti odаn. Nikаdа nijednа drugа neće imаti srce moje, nikаda – nikаda! O, bože, zаšto čovjek morа poći od one koju voli, jer moj život u B. kаkаv je sаdа, bijedаn je život. Tvojа me ljubаv u isti tren čini nаjsrećnijim i nаjnesrećnijim čovjekom nа svijetu. U mojim godinаmа, potrebnа mi je stаlnost, istovjetnost životа, može li to postojаti u nаšim okolnostimа? Anđele, uprаvo sаm čuo dа se poštа šаlje svаkoga dаnа – i stogа smjestа morаm zаvršiti, kаko bi ti odmаh dobilа pismo. Budi s mirom – voli me…dаnаs…i juče.
Moje su suze pune čežnje zа tobom, živote moj, moje sve, zbogom. Oh, nаstаvi dа me voliš, nikаdа ne sumnjаj u nаjodаnije srce,
Tvog voljenog L.
Zаuvijek tvoj.
Zаuvijek svoj.
Zаuvijek nаš.
Ludvig vаn Betoven
|
|
|
|
|
Poslao: 13 Avg 2011 11:38
|
|
KUTIJA KEKSA
Djevojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je trebala dugo da čeka, odlučila je da kupi knjigu i da prekrati vrijeme do polaska aviona. Pored knjige, kupila je i kutiju keksa. Sjela je u čekaonicu. Pored nje bila je stolica sa keksom, a sa druge strane sjedio je gospodin, koji je čitao novine. Kada je ona uzela keks i gospodin je uzeo jedan keks. Ona se šokirala, ali ništa nije rekla. Nastavila je da čita knjigu, a u sebi je pomislila: ne mogu da vjerujem! da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila. Svaki put kada je ona uzimala keks i gospodin, koji je sjedio pored nje, ne obazirući se uzimao je keks. Nastavili su tako, dok nije ostao samo jedan keks u kutiji.
Djevojka je pomislila, šta li će sada da uradi? Čovjek uze taj keks i podijeli ga na pola. Devojka je bila šokirana. Pokupila je svoje stvari, uzela knjigu i pošla u drugu čekaonicu.
Našla je drugo mjesto gdje nije bilo nikoga pored nje. Kada se malo pribrala i kada je prošao bijes, otvorila je torbu da vrati knjigu i u torbi je vidjela kutiju keksa, koja je bila netaknuta.
Postidjela se kao lopov i tek tada je shvatila da je keks, isti kao njen, bio od gospodina, koji je sjedio pored nje, ali koji je bez šokiranja, nervoze ili prepotencije podijelio i svoj posljednji komad sa njom, sasvim suprotno od nje, koja se čak osjećala povrijeđenom u sopstvenom ponosu i osjećanjima. Koliko puta smo u našem životu pojeli tuđi keks, a da toga nismo bili svjesni i nikada nećemo saznati. Prije nego što dođe do brzopletog zaključka, prije nego što počnete da mislite loše, pogledajte sa pažnjom detalje. Vrlo često situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled.
U životu postoji pet stvari, koje ne mogu da se vrate:
kamen koji je bačen,
riječ koja je rečena,
šansa koja je propuštena,
vrijeme koje je prošlo i
ljubav koja se ne bori.
|
|
|
Poslao: 14 Avg 2011 00:51
|
|
Hvala Brano...Zadovoljstvo je citati tvoje postove i bas sam prijatno iznenadjena sto ucestvujes u temi...
|
|
|
Poslao: 15 Avg 2011 18:29
|
|
VOLJETI JE KAO JESTI VIŠNJE
- Da li je tebi uopšte jasno da se ti i ja non-stop svađamo oko nečega?
Gotovo sve vrijeme se svađamo.
- A ti? Voliš li višnje?!
- Da. Mnogo. Kakve to sad ima veze?
- A ispljuneš li koštice kada ih jedeš?!
- Da, naravno!!!
- E isto tako je i u ljubavi…NAUČI DA PLJUJEŠ KOŠTICE, A ISTOVREMENO I DA VOLIŠ VIŠNJE….!!
|
|
|
Poslao: 15 Avg 2011 19:43
|
|
Citat:Једном, када је падала киша после дуготрајне суше, осетио сам такву благодарност према Богу, да сам седео у колиби и без престанка говорио: "Хвала Ти милион, два милиона пута, Боже мој." Напољу, а ја то нисам знао5 био је један мирјанин који ме је слушао. Када ме је после видео, рече ми: "Оче, саблазнио сам се. Чуо сам те како говориш "милион-два милиона" и рекох: "О чему то говори отац Пајсије?" Шта сам могао да му кажем? Ја сам мислио на захвалност Богу због кише, а он је мислио да сам бројао новац. И да је био неко други, могао је да дође да ме увече опљачка, да ме распали неком батином и да напослетку ништа не нађе
старац Пајсије Светогорац "Чувајте душу"
Citat:Jednom prilikom starac mi je ispričao sledeći događaj.
Jedan čovek je ustao rano ujutru, dok još nije svanulo, da ide na posao. Na putu ga je sreo jedan kockar i pomislio: Gde li ide onako rano ? Verovatno da se kocka na nekom tajnom mestu.
Kasnije ga je sreo jedan Hrišćanin i pomislio u sebi: Vidiš, ustao je tako rano da bi otišao u neku Crkvu da se pomoli pre nego što ode na posao.
Na kraju ga je sreo jedan lopov i pomislio: Ovaj sigurno ide da krade, jer je još uvek noć i svi spavaju.
Starac se nasmejao...
- Vidiš, svi ocenjuju stvari u skladu sa svojim duhovnim stanjem. Ako neko ima pokvarenu misao, i njegova „mašina“ je pokvarena, i da staviš „zlato“ u nju... ona će od njega napraviti „zlatne metke“ da bi ubijao...(ćutanje)
- Strašno ! Strašno ! Najveća ljudska bolest je pokvarena pomisao... Loša pomisao je teška bolest
старац Пајсије Светогорац
|
|
|
Poslao: 16 Avg 2011 20:59
|
|
Jednog dana profesor na fakultetu je odlučio
da sa studentima započne raspravu.
Pitao je: “Da li je Bog stvorio sve što postoji?”
Studenti su u glas rekli da jeste.
“Baš sve?”, pitao je profesor.
“Da, sve.”, bio je odgovor studenata.
“U tom slučaju, stvorio je i zlo, zar ne?
Jer, zlo postoji.”, rekao je profesor.
Studenti su zaćutali, nisu imali odgovor na to pitanje.
Profesor je bio oduševljen jer je pokazao
da je vjera samo mit.
Odjednom, jedan student je podigao ruku i pitao:
“Mogu li ja nešto Vas da pitam, profesore?”
“Naravno”, odgovorio je profesor.
“Da li postoji hladnoća?”
“Naravno, kolega. Zar nikad niste osjetili hladnoću?”
“Zapravo, profesore, hladnoća ne postoji! Prema onome što smo učili iz
fizike, hladnoća je odsustvo toplote. Može se samo posmatrati da li
objekat ima i da li predaje energiju i svoju toplotu na druge objekte.
Bez toplote, predmeti su inertni, ne reaguju. Znači hladnoća ne postoji.
Mi smo stvorili termin HLADNO da bismo objasnili odsustvo toplote.”
“A tama?”, nastavio je student.
“Ona isto postoji.”, rekao je profesor.
“Opet griješite, gospodine. Tama je potpuno odsustvo svjetlosti.
Možemo proučavati svjetlost i osvjetljenje, ali ne i tamu. Nikolsova
prizma pokazuje mnoštvo različitih boja na koje se svjetlost razlaže u
zavisnosti od talasne dužine.TAMA je termin koji smo mi stvorili da
objasnimo potpuno odsustvo svjetlosti.”
I konačno, student je pitao:”A zlo, profesore, da li postoji zlo?”
Profesor je ćutao.
Student je nastavio:”Bog nije stvorio zlo!
Zlo je odsustvo Boga u čovjekovom srcu,
ono je odsustvo ljubavi, čovječnosti i vjere.
Ljubav i vjera su kao toplota i svjetlost. Oni postoje.
Njihovo odsustvo dovodi do zla.”
Sada je profesor umuknuo.
Student se zvao Albert Ajnštajn.
|
|
|
|
