Snaga u coveku

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Put u zaljubljenost

Kako da sretnemo onog nekog? Ako niste počeli da gledate u kristalnu kuglu, to je gotovo nemoguće. No, s druge strane, ono na šta možemo da utičemo lako nam je dostupno - to smo upravo mi.

Sa grupama koje vodim često čujem pitanja o vezama, i to posebno ona koja se tiču prvog dela - upoznavanja i zaljubljivanja. Pitanja kao što su “Kako da pronadjem osobu s kojom ću ostvariti kvalitetnu vezu”, “Kako da se zaljubim?” ili “Kako da održim vezu?” trebalo bi da postanu deo priručnika koji bismo mogli da dobijamo u osnovnoj školi. Do sada verovatno znate da gotovih rešenja nema, da testovi ne pomažu, a saveti prijateljica koriste koliko i časovi fizike. No, tematika u vezi sa ovim pitanjima dublja je nego što se možda na prvi pogled čini.
Važnost spontanosti


Završili ste školu, faks, zaposlili se. Smerovi, ciljevi i ostvarenja nižu se na vašoj mentalnoj oglasnoj tabli. Red rada, red odmora uz pilates ili yogu, red druženja i izlazaka. Ali nema onog nekog.

Planiranje kao stil života protkano obećanjem naše šopingom zaražene svesti nudi nam iluziju izbora. I baš kao što biramo hranu, odeću ili sredstva za čišćenje, tako nam se čini da možemo birati i smerove u životu. I dobro nam se čini! No, kao što bi sve što na kasi potrošimo trebalo i zaraditi i odraditi, tako bi trebalo da zasučemo rukave i isplaniramo i ostvarimo postavljene ciljeve.

Ali, kako da isplaniramo taj početak veze - kako da isplaniramo da sretnemo nekoga? Ako niste u medjuvremenu počeli da gledate u kristalnu kuglu, to je gotovo nemoguće. No, s druge strane, ono na šta možemo da utičemo lako nam je dostupno - to smo upravo mi.

Stav kojim svaki dan zračimo projektuje se ispred nas poput energetskog talasa koji krči, odbija ili privlači, na taj način stvarajući sutrašnjicu.

Hvatamo li se u koštac s poslovnim problemima visokog duha, odmorni i fleksibilni, veća je verovatnoća da i uspešno rešimo. Krenemo li u taj dan umorni, pomalo nevoljno, nespremni za saradnju, imaćemo osećaj da nam sve teže pada i, zaista, naša efikasnost, kako mentalna, tako i duševna, biće toga dana znatno snižena.

Svaki dan odašiljemo oko sebe signale o svom stanju i potrebama, pa i o potrebi da volimo nekoga. Što je veći niz neuspeha ili razočarenja, to je i snažniji talas rezigniranosti koji se oko nas širi. Prepoznamo li to kod sebe, naš je zadatak da učinimo sve da to promenimo ne bismo li sprečili da takav talas počne da stvara sutrašnjicu. Jedno od rešenja je svakodnevna energetska higijena nekom od meditacija ili relaksacija, ali i redovno raspremanje na svim nivoima - od sobe, radnog prostora, do “raspremanja” ljudi u čijim prostorima se krećemo. Kad rešimo zaglavljene priče i tako se oslobodimo starog prtljaga, talasi koji će se širiti oko nas privući će nove ljude i situacije.
Želje i očekivanja


Drugi deo koji takodje možemo da planiramo jeste da odustanemo od želje u korist očekivanja. Tanka linija koja razgraničava želje od očekivanja mnogima je maglovita. Želeti svakako nije loše, ali kad nešto dugo želimo, a to ne uspevamo da ostvarimo, radja se frustracija, a nju ne želimo da isijavamo oko sebe ukoliko želimo pozitivan ishod potrage za novim.

Očekivanja su blaža forma želje. Krenemo li u nekom smeru s očekivanjima, ipak održavamo pogled prema cilju, no fleksibilniji smo u pogledu ishoda. Želja nas fiksira i vuče u jednom smeru, čime uveliko gubimo na dečijoj razigranosti s kojom smo krenuli.

Očistimo li ovim savetima svoj životni prostor, postaćemo laganiji i spontaniji. Energija koja nas nastanjuje učiniće da se ponovno radujemo malim pomacima, a te male radosti ispuniće nas i postati jedna velika radost. To je pozitivna energija kojom želite da zračite i privučete pozitivne dogadjaje - energija koja će i vaše bližnje podstaći na promenu.


Mirko Vragović

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ŠTA TI NEDOSTAJE NOĆAS


Šta ti nedostaje noćas
mislim osim mene
jer drugo je sve u redu
drugo nije važno u ovoj noći
jer zvijezde će ionako padati
i ovdje
i na zapadnim i istočnim obalama
mene nešto drugo zanima
mene zanima što da učinim
s ovim depresivnim
magnetskim poljem
i kako da umaknem nepovoljnim
strujanjima vjetrova s juga
koji u tvom srcu stvaraju
zrakoprazne prostore
što ti nedostaje noćas
osim kucanja sata
mislim osim mene
jer sve drugo nije more koje se pjeni
nije to šlag na sve
posebno na ono što me dovodi
do ludila
pazi
jutra će svejedno dolaziti
bez obzira na naša stanja
ali mene nešto drugo zanima
meni to što me ubija
može biti slatko
i suzama razmazano lice
može i to
a to što ne možeš pogledati u oči
nikom
hajde molim te
ti baš kao neko dijete
uživaš u svemu što ne možeš promijeniti
ma priznaj
da ti ja najviše nedostajem.

Željko Krznarić

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

MASKA- Charles Finn

Molim te, poslušaj ono što ne kažem
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božije, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam sigurna
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da mi ne treba niko.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smirena, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrila
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene same,
od zatvora sto sam ga sama sagradila,
od prepreka sto ih sama tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u što ne mogu uveriti sama sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih volela da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.
Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati umetne, lažne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskrena i spontana te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to posljednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih dršćem,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mog usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.
Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđes
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazumna.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam ona koju znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na koga naiđes
i ja sam svaka žena na koju naiđes

• 2Ovo se svidja korisnicima: Gandalf, Brano
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

PRIRUČNIK ZA PENJANJE NA PLANINE

A) Izaberi planinu na koju želiš da se popneš: ne obraćaj pažnju šta drugi ljudi kažu, kao na primjer “ona tamo je ljepša” ili “ona tamo je lakša”. Trošićeš mnogo energije i entuzijazma da bi postigao svoj cilj, tako da si ti jedini odgovoran i ti bi trebao da budeš siguran u to što radiš.

B) Znaj kako da joj se približiš: planine su često viđene iz daleka – lijepe, interesantne, pune izazova. Ali šta se desi kada probaš da se približiš? Putevi su svuda oko njih, cvijeće raste između tebe i tvog cilja, ono što je izgledalo tako jasno na mapi je teško u realnosti. Zato isprobaj sve staze i puteve dok na kraju jednog dana ne budeš stajao ispred vrha koji želiš da dostigneš.

C) Uči od nekog ko je već bio tamo gore: bez obzira koliko se jedinstveno osjećaš, uvijek postoji neko ko je imao isti san prije tebe i ko je ostavio tragove koji mogu da ti olakšaju putovanje; mjesta na kojima možeš da učvrstiš konopac, stazice, polomljeno šiblje koje olakšava kretanje. Uspon je tvoj, kao i odgovornost, ali ne zaboravi da ti iskustvo drugih može mnogo pomoći.

D) Viđene izbliza, opasnosti su lakše za kontrolisanje: Kada počneš da se penješ na planinu svojih snova, obrati pažnju na okolinu. Ima litica, naravno. Ima skoro nevidljivih pukotina u planinskim stijenama. Ima stijena koje su toliko uglačane olujama da su klizave kao led. Ali ako znaš gdje stavljaš svaki korak, uočićeš zamke i načine da ih zaobiđeš.

E) Pejzaš se mijenja, zato uživaj u njemu: naravno, moraš imati cilj u glavi – stizanje do vrha. Ali usput mnoge stvari mogu biti viđene, i nije nikakav problem stati tu i tamo i uživati u vidokrugu koji te okružuje. Svakim osvojenim metrom možeš vidjeti malo dalje, iskoristi to da otkriješ stvari koje još nisi primietio.

F) Poštuj svoje tijelo: možeš se popeti na planini samo dok pružaš svom tijelu pažnju koju zaslužuje. Imaš svo vrijeme koje ti život pruža, sve dok hodaš bez zahtijevanja onoga što ne može biti pruženo. Ako ideš previše brzo umorićeš se i odustaćeš na pola puta. Ako ideš presporo, pašće noć i izgubićeš se. Uživaj u okolini, uživaj u hladnoj izvorskoj vodi i voću koje ti priroda velikodišno nudi, ali nastavi da hodaš.

G) Poštuj svoju dušu: ne ponavljaj stalno “Ja ću to uspjeti”. Tvoja duša to već zna, ono što njoj treba je da iskoristi dugo putovanje kao priliku za rast, da se proširi preko cijelog horizonta, da dodirne nebo. Opsesija ti neće uopšte pomoći da dostigneš svoj cilj, čak će ti oduzeti zadovoljstvo iz penjanja. Ali obrati pažnju: takođe nemoj ponavljati stalno “teže je nego što sam mislio”, zato što će ti ta misao oduzeti unutrašnju snagu.

H) Budi spreman da se popneš kilometar dalje: put na vrh planine je uvijek duži nego što misliš. Ne zavaravaj se, doći će momenat kad ono što je izgledalo tako blizu je još uvijek veoma daleko. Ali pošto si bio spreman da ideš dalje, ovo ti neće predstavljati problem.

I) Budi srećan kad se popneš do vrha: plači, tapši, viči svoj četvorici vjetrova da si uspio, neka ti vjetar – vjetar uvijek duva tamo gore – pročisti um, osvježi tvoja umorna i znojava stopala, otvori oči, očisti prašinu iz tvoga srca. Osjećaj je tako dobar, ono što je bilo samo san, udaljena vizija, je sada dio tvog života, uspIo si!

J) Obećaj: sada kada si otkrio silu koje nisi bio ni svjestan, reci sebi da ćeš od sada koristiti ovu silu do kraja svojih dana. Poželjno je da takođe sebi obećaš da ćeš otkriti još jednu planinu, i da ćeš poći u još jednu avanturu.

L) Ispričaj svoju priču: da, ispričaj svoju priču! Daj primjer. Reci svima da je to moguće, i drugi ljudi će onda imati hrabrosti da se suoče sa sopstvenim planinama.

Paulo Koeljo

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

RECI KAKO ME VOLIŠ

- Reci kako me voliš.
- Hoću.
- Reci.
- Volim te na suncu. I volim te u senci. Volim te u šeširu. I volim te u žaketu. Kad vetar duva napolju. I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena. I kada spavaš. I kad radiš povijena. Volim te kad jaje lepo mutiš. Volim te čak i kad kašiku ispustiš. I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice. I od početka. I kad kosu svoju češljem lepo deliš.
I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama. U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra. I danju i noću. I u proleće kad dolaze nam laste.
- A leti kako me voliš?
- Kao srž leta, zna se.

- A da li me voliš u jesenje dane.
- Čak i onda kad gubiš kišobrane.

- A kada se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.

Konstantin Galcinjski

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

I OPET MI DUŠA SVE O TEBI SANJA

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...

ALEKSA ŠANTIĆ



P.S. Danas mu je rodjendan...

• 1Ovo se svidja korisniku: Brano
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

SAKUPLJAČ POSVETA





Sakupljač posveta, obilazi antikvarnice i otvara prve stranice knjiga. Traži posvete. Pronalazi ih i dugo razmišlja o osobama koje su ih pisale i osobama kojima su knjige posvećene.

Papir je često žut, kruni se pod prstima i Sakupljač je uveren da od njega dobija svrab po telu. Zato mu je lagodnije da zimi pretražuje prve stranice. Tada veruje, kako hladan vazduh ubija sitne nevidljive vaši, koje bivaju oslobođene okretanjem, davno neokrenutih stranica.

Vaši koje kako on inače veruje, hitaju pravo s listova, ne bi li se zarile u njegovu preosetljivu kožu. Prethodno izgladnele, decenijama zarobljene među koricama, hraneći se pritom olovnim tragovima slova ili samim papirom, one sad kreću u malim, okom nevidljivim hordama i za tren eto ih na vratu, ispod leve plećke, po šakama, ulaze u nos i izazivaju svrab.

Zato je zimi najbolje. Hladan vazduh ih ubija. A i zimi su mu ruke obložene tkaninom rukavica, te alergijska reakcija ne ometa proces istraživanja.

Sakupljač čita samo nove knjige. Ili barem nova reizdanja starih knjiga. Jer njihovi listovi su sveži. I knjige nemaju ličnu istoriju. Nema olovkom podvučenih rečenica, nekog studenta književnosti ili neke štreberske šiparice. Zna da starije gospođe i gospoda ne podvlače rečenice po knjigama. I njih ne može da optuži za unošenje ličnog pečata. Ali posvete... posvete piše svako.



Otvara Gertrudu, Heseovu – „Marku od Jelene, 28.V ’59, Beograd, Ne zaboravi na obećanje!“



I razmišlja koliko Marko ima godina danas, i da li je još uvek uopšte živ? Zatim o tome, da li je Jelena bila lepa? Da li je Marku značila ta knjiga (jer da mu je značla, ne bi je poslao u antikvarnicu)? Da li je Marko zaboravio na obećanje? Da li Marku, Jelena ništa nije značila, ili je izdala njegovu ljubav, pa je zato knjiga otišla dalje? Da li bi Marko obećao nešto Jeleni, da je nije voleo? Da li je to uopšte ljubavna priča? Koliko su imali godina tog trenutka? Ako više nije živ, ko je Markove stvari odneo u antikvarnicu i prodao uspomenu u bescenje?



Takođe, sitno zadovoljstvo mu predstavlja pronalaženje markera ili vrpce, kojima se obeležava dokle ste stigli sa čitanjem. On tu odgonetava dokle je poslednji vlasnik, ili retko radnik antikvarnice stigao sa čitanjem iste. Ali to nije svesno traženje. Više je predmet želje, koja se rađa samo u posebnom stanju svesti. Iskra vatre, koja se rađa iz jednog sasvim drugog plamena. Najčešće se javlja, kada zadovolji potrebu, i pronađe njemu dopadljivu posvetu. Da se upotpuni osećaj. Setiti se i vrpce! Videti, kako je i koliko, knjiga poslednji put živela. Samo po sebi, to drugo zadovoljstvo mu se nikad ne nameće, već je uvek spontano. I uvek mu se čini da je probuđeno jedino u posebnim i pravim prilikama, kada ima predivan primerak u svojim rukama.



Potom Zilahi, Zarobljenici - „Feđi od Ivane...“



Turgenjev, Tolstoj, Bulgakov, prve stranice, posvete. Pronalazi, kupuje, odnosi kući, polaže na sto. Sto obložen papirom koji redovno menja, a stari spaljuje. Navlači gumene rukavice. Knjiga prethodno biva prebrisana poluvlažnom krpom, koja je ranije već bila potopljena u alkohol i ostavljena da se prosuši. Ne ceđenja. I alkohol nagriza njegove šake.

Otvara prvu stranicu, nekad samo minutima, nekad satima sedi nad posvetom. Lampa iznosi na svetlo i neke nove mrlje i fleke koje do tad nije zapazio. Od toga ga svrbi koža nosa.



Rukopis. Mastilo, hemjiska ili obična olovka. Levoruk, dešnjak. Muško, žensko. Hladna posveta, posveta iz ljubaznosti, zahvalnosti, iz pakosti... Najviše ga ganu, najdirljivije ljubavne posvete.



Kombinacija reči koja u svetu zaljubljenih predstavlja oznaku za jačinu ljubavi i godina koja je odavno prošla. „Zauvek 1943.“ I stoji smušen nad činjenicom, da od te ljubavi nije ništa ostalo zauvek, sem „posvete“.

I činjenica da su ti ljudi sada verovatno položeni kraj drugih ljudi, ili položeni u dva metra ispod zemlje. I ništa nije održalo tu strast, tu magiju, koliko „Zauvek“ ispisano na prvoj stranici knjige, 1943. godine. Bar takav osećaj on ima.



Posebno ga uznemiruju mirisi. Začinjeni lični mirisi ljudi, i njihovih soba, koji se uvukli u stranice knjiga. Potom mirisni i masni otisci šaka, tragovi prstiju, po stranicama i zaštitnim omotima korica. Oni mu izazivaju blagi osećaj gađenja, ali i neodoljivu želju da ih stalno oseti u nozdrvama. Ništa perverzno, ali nadržajno i iritantno za čula, koja možda drugog užitka i nisu imala. I gotovo retko, miris žene. Kao da su se kod žena knjige prekratko zadržavale. Ili su žene jednostavno čistije u rasipanju mirisa. Nije se mogao odlučiti. Kad je i bilo mirisa žena, to je bio miris starih žena. Miris samoće. I miris odlaska. Miris kraja života i starosti.



Sakupljač u društvu deluje i ponaša se onako, kako bi se u tom društvu i smatralo - normalnim. On i jeste normalan. Nije nasilan i ima zdrav nagon za razmnožavanjem. Dobar apetiti čak i konstruktivan način razmišljanja. Kod rasprava o knjigama, zna pomalo, najviše imena pisaca i naslove dela, manje sadržaj istih. Ima odvojenu prostoriju na tavanu, u kojoj ređa posvete.

Ne odmah, ali posle izvesnog vremena, skenira posvetu i unosi je u svoj računar. Tu se nalazi datoteka odabranih posveta. On je Sakupljač posveta.

Ratko Petrović

• 1Ovo se svidja korisniku: Brano
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Noć skuplja vijeka

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave...
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

Petar Petrović II Njegoš
[Pjesma je napisana 1845. Prvi put je objavljena u "Bosanskoj vili" 1913.]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović - NEBESKA LITURGIJA

Haj, šta se ono čuje iz daljine:

Dal su vjetri, dal su vihorovi,

Il šumore gore javorove,

Il sa zemljom trava razgovara,

Il pevaju na nebesi zvezde?

Nit su vjetri, nit su vihorovi,

Nit šumore gore javorove,

Nit sa zemljom trava razgovara,

Nit pjevaju na nebesi zvezde,

No se služi Sveta Liturgija

U nebesnom carstvu Hristovome.



Službu služi Jovan Zlatouste

I sa njime tri stotin vladika,

Sve vladika zemnih mučenika

I tri hiljad časnih sveštenika,

Sveštenika Božjih ugodnika.



Đakonuje Đakone Stevane

I sa njime sveti LavrentIje.

Sveti Pavle čita Poslanije,

Sveti Luka sveto Jevanđelje,

Krste drži care Konstantine

A ripide sveti stratilati

Dimitrije i s njim Prokopije,

Georgije i s njim Jevstatije

I ostali mnogi stratilati.



Oganj nosi Ognjena Marija,

Tamjan pali Gromovnik Ilija

A Krstitelj vodom pokropljava.

Heruvimi poje Heruviku

A car slave sedi na prestolu

Licem svojim nebo osvetljava.

S desna mu je sveta Bogomajka

Ogrnuta zvjezdanom porfirom

Sveti Sava žetal pridržava,

A naroda ni broja se ne zna,

Više ga je no na nebu zvjezda!



Izmješani sveci s anđelima

Pa se ne zna ko je od kog ljepši.

Kad se sveta liturgija svrši

Svetitelji Hristu prilazili

I pred njime učinili,

Najposlednji Svetitelju Savo

I sa Savom Srbi svetitelji.

Sveti Savo metanije pravi,

Al se ne hte svetac da uspravi

Već ostade na zemlji ležeći.



Tad prilazi sveta Bogomajka

Da podigne Svetitelja Savu,

Jer joj Savo Hilandar posvjeti,

Al se Savo diže na koljena

I dalje se dići ne hoćaše

Već ostade pred Hristom klečeći.

Blagi Hristos Savu milovaše

Od milošte vako mu zboraše:

"Čedo moje Nemanjiću Savo,

Što si mi se tako rastužio,

Nikad tako ti plakao nisi,

Nisi tako plako za Kosovom

Kad je Srpsko potamnjelo carstvo

Potamnjelo carstvo i gospodstvo



Kazuj meni, moje čedo drago,

Kako stoji sada Srbadija:

Kako stoji vjera u Srbalja,

Jesu l Srbi kano što su bili

Ili su se Savo izmjenili,

Poju li mi mnoge liturgije,

Dižu li mi mnoge zadužbine.

Kano nekad u vreme Nemanje

I sina mu Svetitelja Save,

I slavnoga Milutina kralja

I Stevana milog mi Dečanca,

I Lazara mog mučenika

I Milice slavne Ljubostinjke,

Angeline majke Krušedolke,

I ostalih cara i knjeginja,

Da l se i sad tako Bog poštuje,

Da l Srbijom svete pjesme bruje,

Jevanđelje da l se moje širi,

Srpska zemlja da l tamjanom miri,

Svetli li se obraz u Srbina

Pred ljudima i pred anđslima,

Velikaši da l pravedno sude,

Bogataši da li milost djele,

Da l suseda sused opravdava,

Da l nejakog jaki podržava,

Poštuje li mlađi starijega,

Da l djevojke drže djevojaštvo,

Da l popovi po svetinji žive,

Kaluđeri da l za narod kleče,

I da l greju peštere suzama

I za narod toplim molitvama.

Da li narod nedjelju svetkuje,

Da l praznikom Crkvu ispunjuje?

Kazuj meni, dični svstitelju,

Srpskog roda drugi spasitelju

Kakva ti je golema nevolja

Te ti roniš suze niz obraze,

Pjesmu neba plačem završavaš?"



Tad govori Svetitelju Savo:

"O Gospode, veliki i silni,

Pred kime se tresu heruvimi,

Ima l išta tebi nepoznato?

Ta ti vidiš srce u čovjeku

I poznaješ najtajnije misli.

Vidiš crva pod korom grmovom.

Pod kamenom guju otrovnicu

Na dnu mora svako zrno pjeska.

Ne mogu se od tebe sakriti.

Tamnih ljudi tamna bezakonja,

Zbog kojih si na krstu visio;

Ali tvoja ljubav sve pokriva,

Iz ljubavi neznanije javljaš,

Iz ljubavi ti o znanom pitaš,

Da ti kažem što ti bolje znadeš.



Nisu Srbi kano što su bili.

Lošiji su nego pred Kosovom,

Na zlo su se svako izmjenili.

Ti im dade zemlju i slobodu,

Ti im dade slavu i pobjedu,

I državu veću Dušanove,

Al darom se tvojim pogordiše,

Od tebe se licem okrenuše.

Gospoda se srpska izmetnula,

Na tri vjere okom namiguju,

Al nijednu pravo ne vjeruju,

Pravoslavlje ljuto potiskuju.

Odrekli se srpskoga imena,

Odrekli se svojih krsnih slava,

Svece svoje ljuto uvredili.

A ko diže Crkvu zadužbinu,

Ne diže js Tebi nego sebi.

Crkve dižu da ih vide ljudi,

Crkve dižu, Bogu se ne mole,

Nit Božiji zakon ispunjuju.

Velikaši pravdu pogazili,

Bogataši milost ostavili,

Ne poštuje mlađi starijega,

No se mlađi pametniji gradi,

Nit nejakog jaki podržava,

Već ga lomi dok ga ne salomi,

Nit susjeda susjed opravdava,

Već se kune krivo za nepravdu,

Zbog blatnjave zemlje od aršina.



Sveštenici Verom oslabili,

kaludjeri poste ostavili

Nit djevojke drže djevojaštvo,

Svilu nose grehom se ponose,

Mladi momci poštenju se smiju,

A svoj razvrat ni od kog ne kriju,

Niti narod za nedjelju mari,

Ni za praznik ni običaj stari,

Nit praznikom Crkvu ispunjuje,

Prazne Crkve ka pećine puste,

Prazne duše, pa prazne i Crkve;

Svud se crni crno bezzakonje.

Stid me jede i stid me izjede.

Zbog grijeha naroda mojega,

Što i mene držiš blizu sebe.

Zato plačem moj Predragi Spase,

Vječnost mi js kratka za plakanje,

Volio bih i u paklu biti,

Samo Srbi da se Bogu vrate".



Mirno Gospod saslušao Savu,

Pa podiže svoju svetu glavu;

I mislima nebesa potrese.

Zablistaše munje i gromovi,

Naduše se garavi oblaci,

Led se prosu o Petrovu danu,

Sva pobjele zemlja Srbinova,

Ka od gube gubava grešnica.

Zakukaše Srbi u nevolji,

Al se živog Boga ne sjetiše,

Niti Boga niti svojih grijeha.

A sve Savo na koljeni kleči,

Blijedo mu lice od užasa.



Tada Gospod vaši popustio,

Po voću se vaši uhvatiše,

Obrstiše šljive i jabuke,

Sasušiše pitome voćnjake,

Po pitomoj zemlji Srbinovoj.

Zakukaše Srbi u nevolji,

Al se živog Boga ne sjetiše,

Niti Boga niti svojih grijeha.

A sve Savo na koljena kleči,

Blijedo mu lice od užasa.



Tada Gospod pomor popustio,

Da pomori i staro i mlado.

Udariše ljute bolezanje,

Tesna groblja i malo grobara,

Grobarima otežaše ruke.

Zakukaše Srbi u nevolji,

Al se živog Boga ne sjetiše,

Niti Boga niti svojih grijeha.

A sve Savo na koljena kleči,

Blijedo mu lice od užasa.



Tada Gospod krizu popustio,

Puna zemlja svakog izobilja,

A svi viču: nigde ništa nema.

Zakukaše Srbi u nevolji,

Al se živog Boga ne sjetiše,

Niti Boga niti svojih grijeha.

A sve Savo na koljena kleči,

Blijedo mu lice od užasa.



Tad Satanu Gospod odriješio,

Iz pakla ga na Srbe pustio,

Da do roka svoju volju vrši,

I da čini što je njemu drago,

Sa državom i sa srpskim tjelom,

Samo da se ne dotiče duše.

A Satana vojske podigao,

Od zvjerinja svoga i ljudskoga,

Sve od samih Božjih protivnika,

I svojijeh jednomišljenika,

Kojih bi se marva zastidjela,

I veprovi divlji posramili.

Paklenim ih ognjem naoružo,

Poveo ih na zemlju Srbiju.

Bljunu oganj iz adovih žvala,

Pa zapali kuću Srbinovu,

Sve razgradi što je sagrađeno,

Sve proždera što je umješeno,

Sve odnese što je izatkano,

Sve razgrabi što je ušteđeno,

Sve raskući što je zakućeno,

Sve popljuva što je osvećeno,

A gospodu u okove veza,

Starješine vrže na vješala,

Il umori glađu u tamnici,

Pobi momke, zacrni đevojke,

Zgrči majke nad koljevke prazne,

Nad koljevke prazne i krvave.

Još zaveza jezik u Srbina,

Da ne smije pjevat ni kukati,

Niti Božje ime spominjati,

Niti brata bratom osloviti;

Još zaveza noge u Srbina,

Da ne smije slobodno hoditi,

Osim tamo kud ga konop vodi,

Konop vodi ili kundak goni;

Još zaveza ruke u Srbina,

Da ne smije radit van kuluka,

Niti sjesti, niti hljeba jesti,

Bez satanske gorde zapovjesti,

Niti đecu svoju svojom zvati,

Nit slobodno mislit ni disati.

Tako išlo za dugo zemana,

Dok nabuja Zemlja Srbinova

Od mrtvijeh srpskijeh telesa,

I od krvi srpskih mučenika,

Ka tijesto od jakoga kvasca.



Tad anđeli Božji zaplakali,

A Srbi se Bogu obratili,

Jedinome svomu Prijatelju

Jedinome svome Spasitelju,

Višnjem Bogu i svetome Savi.

Tad se Savo strese od užasa,

Skoči, viknu iza-svega glasa:

"Dosta, Bože, poštedi ostatak!"



Tad je Gospod poslušao Savu,

Na srpsko se roblje ražalio,

Te Srbima grijehe oprosti.

Zasija se lice Srbinovo,

Zazvoniše zvona na veselje,

Zamirisa zemlja od tamjana,

Zablista se Hristova istina,

Zacari se milost i poštenje,

Anđeli se sa neba spustiše,

Pa Srbiju zemlju zagrliše.



Haj, šta se ono čuje iz daljine?

To se opet služi liturgija,

U nebesnom carstvu Hristovme.

Službu služi svetitelju Savo,

I sa njime tri stotin vladika,

I tri hiljad srpskih sveštenika.

Đakonuje Đakon Avakume

Što na kolcu za Hrista postrada,

Na bairu usred Biograda.

A Car Slave sjedi na prestolu,

Dok sa zemlje grmi ko oluja,

To Srbija kliče - ALILUJA!

Blago majci koja Savu rodi

I Srbima dok ih Savo vodi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ULAGIVANJE I DODVORAVANJE


Čuvaj se, sabrate, da se ne ulaguješ suviše i ne dodvoravaš napadno ljudima koji imaju vlast u prstenu i moć nad fijukom sablje. Oko njih je uvek najveća gomila takvih što se ne ulaguju drage volje i iz uverenja, nego što moraju. A moraju jer čuvaju pčelu na kapi ili maslo pod pazuhom, uhvaćeni su u nekom nedelu, pa sada to ispaštaju i njihova je sloboda na uzici, a oni spremni na sve. A to ovi odozgo, koji vladaju nad svima dobro znaju i koriste. Pazi, dakle, da te ni kriva ni dužna ne ubroje među takve. A to će ti se desiti ako samo prioneš suviše hvaliti ih i ulagivati im se u toj udvoričkoj gomili: svrstaće te među one bezakonike i zločince i držaće da si jedan od njih s mrljom na oku i da sve što radiš ne činiš drage volje i što veruješ nego što moraš, da bi okajao svoje nedelo. A takvi se ljudi s pravom ne cene i šoraju se nogom ko psi, ili teraju na poslove koji nalikuju onim već počinjenim…

Milorad Pavić, “Hazarski rečnik”