|
Poslao: 29 Apr 2011 16:13
|
|
TREBA SE IZLAGATI OPASNOSTIMA
Treba se izlagati opasnostima – govorio je. Čudo života možemo istinski razumjeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje – zajedno sa suncem – jedan trenutak kada je moguće izmjeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovjetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi poslije ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji – trenutak kad nas sva snaga zvijezda u momentu prožme i omogući nam da činimo čuda.
Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se mijenjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima – ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag. I jednoga dana, u budućnosti, moći ćemo da se osvrnemo unazad sa ponosom i vjerom.
Jadan je onaj ko se plaši da se izloži opasnostima. Jer on se možda nikada ne vara, nikada ne razočarava, niti pati poput onih koji slijede neki svoj san. Ali kad se osvrne za sobom – a svi se mi uvijek osvrćemo za sobom – začuće glas svog srca kako mu govori: „Šta si učinio sa čudima koje je bog posijao duž tvojih dana? Šta si učinio sa sposobnostima koje ti je tvoj učitelj povjerio? Zakopao si ih duboko u neku jamu iz straha da ih ne izgubiš. Dakle, to je tvoje jedino naslijeđe: izvjesnost da si proćerdao svoj život.“
Jadan je onaj ko bude slušao takve riječi. Jer će tada povjerovati u čuda, ali uzalud. Čarobni trenuci njegovog života otišli su u nepovrat.
Paolo Koeljo, „Na obali rijeke Pjedre sjedila sam i plakala.“
|
|
|
Poslao: 30 Apr 2011 13:24
|
|
31 RAZLOG DA BUDEŠ SREĆNIJI
Umjesto uvoda krećemo odmah sa temom ovog posta- 31 način da budete srećniji:
1. Izbjegavaj gledanje TV-a!
2. Svakog dana uradi nešto što te uzbuđuje.
3. Postavi sebi dugoročan cilj i svakog dana uradi bar dvije stvari koje će te dovesti bliže cilju.
4. Putuj kad god imaš priliku.
5. Čitaj i uči, naročito kroz klasična djela literature.
6. Smij se kad god imaš priliku.
7. Pomaži ljudima i ne očekuj ništa zauzvrat.
8. Staraj se o svom zdravlju i fizičkoj formi.
9. Život je sastavljen od sitnica – uživaj u naizgled beznačajnim stvarima.
10. Posveti bar deset minuta dnevno samo sebi i svojim mislima.
11. Vježbaj odgovornost umjesto bježanja od problema.
12. Okruži se pozitivnim ljudima koji dijele tvoje životne principe.
13. Budi djetinjasto radoznao i pokušaj nešto novo.
14. Druži se s ljudima koje voliš.
15. Uživaj u prirodi, novom hobiju, posliću sa strane…
16. Slušaj omiljenu muziku.
17. Izučavaj život velikih ljudi i ‘kradi’ trikove koje su koristili u svom životu.
18. (Samo za punoljetne) Uživaj u divljem seksu kad god imaš priliku…
19. Ne odustaj od svojih ideja.
20. Nikad nije kasno za nove stvari – ne propuštaj ih jer je život kratak.
21. Budi se ranije i bolje iskoristi dan, posebno ujutro kad je mozak odmoran.
22. Prijatelji su začin našeg života – posveti im se kad god možeš.
23. Prestani razbijati glavu oko onoga što nemaš i uživaj u tome što imaš.
24. Fokusiraj se na pozitivne strane života i život će ti vratiti istom mjerom.
25. Ne dozvoli da te zadovolje sitne stvari – postaćeš mediokritet.
26. Svi padamo. Nauči da uvijek ustaneš i nastaviš dalje.
27. Strah izvire od neočekivanih situacija. Očekuj neočekivano.
28. Nauči da tražiš pomoć kad ti treba.
29. Fokusiraj se na odredište, ne na prepreke koje dolaze usput.
30. Pojednostavi stvari.
31. Vježbaj sreću i sreća će postati dio tebe.
|
|
|
Poslao: 30 Apr 2011 19:04
|
|
Pablo Neruda - To jutro puno oluje
To je jutro puno oluje
u srcu ljeta.
Kao bijele marame rastanka putuju oblaci
i vjetar ih trese svojim skitničkim rukama.
Neizbrojivo srce vjetra
kuca u našoj zaljubljenoj šutnji.
Bruji između stabala to nebesko sazvučje
kao jezik prepun ratova i pjesama.
Vjetar koji nosi i otimlje mrtvo lišće
i skreće uzdrhtale strijele ptica.
Vjetar što ga obara u val i bez pjene,
u tvar bez težine i nagnute vatre.
Kida se i tone njegov oblik cjelova
boreći se na vratima ljetnoga vjetra.
|
|
|
Poslao: 30 Apr 2011 20:42
|
|
MIRISNI PLODOVI DUŠE
Dušo da ne stremim Vječnosti ne bih čuo
melodiju koju samo Vrijeme pjeva
Već bih život prekratio i od tijela načinio
tajnu koju groblje skriva.
Kad se ne bih dušo kupao suzama
i bolom ukrašavao oči
Živio bih slijep, sa noktima u očima
i gledao samo u lik tami.
Što je život dušo nego noć u pohodu
a ipak je smjenjuje zora koja traje
Tako mene žeđ u srcu upućuje rajskom vrelu
i gutljaju smrti milosrdne.
Ako dušo neznalica kaže da i duša i tijelo nestaju
da se ne vraća ono što nestane
Reci mu da cvijet nestaje ali ima sjemenku
koja ostaje i tajnu vječnosti krije.
Dušo da ne stremim Vječnosti ne bih čuo
melodiju koju samo Vrijeme pjeva
Već bih život prekratio i od tijela načinio
tajnu koju groblje skriva.
Kad se ne bih dušo kupao suzama
i bolom ukrašavao oči
Živio bih slijep, sa noktima u očima
i gledao samo u lik tami.
Što je život dušo nego noć u pohodu
a ipak je smjenjuje zora koja traje
Tako mene žeđ u srcu upućuje rajskom vrelu
i gutljaju smrti milosrdne.
Ako dušo neznalica kaže da i duša i tijelo nestaju
da se ne vraća ono što nestane
Reci mu da cvijet nestaje ali ima sjemenku
koja ostaje i tajnu vječnosti krije.
Halil Džubran
|
|
|
Poslao: 02 Maj 2011 14:36
|
|
VELIKA JE STVAR ĆUTANJE
Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen.Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.
Duboko ćutanje je duhovna sustina.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
A kako si jutros ćutao?Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.
Isidora Sekulić
|
|
|
Poslao: 02 Maj 2011 17:46
|
|
IVO ANDRIĆ O SEBI
Ne spadam među ljude koji ne vole da rade; u očima lijenih ljudi izgledam čak i vrlo vrijedan čovjek. Ne, nisam od onih što gube dane u neradu, ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. Ja ne umijem da rasporedim poslove po stepenu njihove važnosti i neću to, izgleda, nikad ni naučiti. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor, isti utrošak vremena, snage i živaca kao i za pet strana jedne pripovijetke na kojoj radim već mjesecima. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao, jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kraj njega i da se oduprem onom što je sporedno. Tako se svaki čas dešava da iznevjerim ono što je glavno za ono što je sporedno. Ponekad me grize savjest zbog toga, ali time stvar ne biva ni malo bolja, jer kod ljudi kao što sam ja, griža savjesti ma koliko da je bolna, nije dovoljno uvijek iskrena i duboka, i naročito ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promjene na bolje. Vidim da to ne valja, ali ponavljam uvijek istu grešku i uvijek se u sebi jedem zbog nje. A škodi mi mnogo sve to zajedno.
|
|
|
Poslao: 02 Maj 2011 22:15
|
|
POEZIJU ĆE SVI PISATI
San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednog dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan srećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju
ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj!
Branko Miljković
|
|
|
Poslao: 03 Maj 2011 18:33
|
|
Milan Rakic - Ceznja
Danas cu ti dati, kada vece padne,
U svetlosti skromnoj kandila I sveca,
U cistoti duse moje, nekad jadne,
Citavu bujicu proletnjega cveca.
U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestace boje
U taj svezi trenut prvoga saznanja...
Sve ce biti lepse, sve draze I vise,
Noc koja se spusta, svet sto mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome mirise
Krzljava I retka u busenu trava.
I tako kraj cveca ostacemo sami...
- Prolice se tada, kao bujne kise,
Stidljivi sapati u blazenoj tami,
I reci iz kojih prolece mirise...
|
|
|
Poslao: 04 Maj 2011 18:16
|
|
SERGEJ JESENJIN - SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA
Sve što živi ožiljak ima,
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ' svima
bio bih hulja i lopov znam.
Mršav i rasta odveć malena,
međ' decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.
Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste -
Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.
Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.
Kao nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.
Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć' se raste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste!
|
|
|
Poslao: 05 Maj 2011 14:44
|
|
Laza Kostić - OPROSTI MI
Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojoj nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak -
nikad - nikad!
Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome zeljanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta -
ništa- ništa!
Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli'
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj, -
nemoj - nemoj!
Što me gledaš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši - da ostane štogod - da te svetu tuži!
Bar toliko, da te čuti može -
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!
|
|
