|
Poslao: 07 Maj 2011 15:16
|
|
Ratko Petrović - Neću ti nikad javiti
Ovi snegovi, nešto slute...
Veju da se pamte.
Za dobra ili loša sećanja.
Kao pretskazanje.
Na momente bajkovita zima.
A zapravo, kada bismo telom osećali
ljudska osećanja, osećanja sveta,
Ovaj mraz bi govorio i opisivao
odlično u kakvom to svetu živimo...
Deveti krug pakla.
Bez zabluda.
Samo ledene suze noći
u gustom rafalu.
Pahuljice...
ništa nema sličnije meni od njih,
i ništa sličnije od njih
krhkoj održivosti moje sreće...
Ušuškan u maštu,
toplo dremam...
Naučio sam sebe napamet.
Nema dublje tame,
niti lepšeg proleća...
Ali prelazi su teški.
I tebe znam odlično.
Sve periode. Mene. Plime.
Smene. Procese. Cikluse.
Sektore. Slojeve. Osećaje..
Od jednostavnosti tvoje iskrenosti
do najvećih komplikacija
tvoje nesigurnosti.
Kada ustanem,
put će biti neizvestan i dug.
Kad opet posle stanem,
videću
da li se šta promenilo u meni...
I neću ti nikad javiti.
|
|
|
Poslao: 07 Maj 2011 15:43
|
|
NOĆAS SAM UMRO
Umro sam, a ti mi oprosti
što sam tako žureći
zaboravio ruku da ti stisnem.
i poljubim te onako
kako sam to uvijek činio odlazeći.
Oprosti mi što sam proljeće jedno
zauvijek u sebi odnio.
Ali sjeti se
ostale su pjesme
u desnoj ladici neuredno složene.
Snaći ćeš se.
Iz njih naprosto ljubav izbija.
Te pjesme, to sam ti sad ja.
Oprosti mi
nije bilo vremena za opraštanje
suviše smo se voljeli
da bi mogli nešto drugo.
Tako žureći nisam ni pomislio
da ćeš biti tužna zbog svega
i sad mi je žao zbog te praznine
koja nas dijeli
zbog toga što će nas jednu vječnost
zvijezde razdvajati
i što više neću moći usne da ti dodirnem.
Željko Krznarić
|
|
|
Poslao: 08 Maj 2011 12:09
|
|
СРЕЋА
Не мерим више време на сате,
ни по сунчевом врелом ходу
дан ми је кад његове се очи врате
и ноћ кад поново од мене оду.
Не мерим срећу смехом, ни тиме
да ли је чежња моја од његове јача;
срећа је моја кад болно ћутим с њиме
и кад нам срца бију ритмом плача.
Није ми жао што ће живота воде
однети и моје гране зелене;
сад нека младост и све нека оде:
он је задивљен стао крај мене.
Десанка Максимовић
|
|
|
Poslao: 08 Maj 2011 14:08
|
|
PRIČA O MOTIVACIJI
Ponekad, kad uhvatite nekoga u pravom trenutku i u pravom svjetlu a da on to ne zna, možete vidjeti kakva će ta osoba postati jednoga dana. Jednom sam vidjela Beth kako podiže glavu na zvuk kojotova zavijanja u sumrak. Oči su joj se raširile – napola u čudu, napola u strahu – i vidjela sam da će jednog dana postati ljepotica. Ne samo lijepa, nego istinski lijepa.
U onome sam trenutku takođe vidjela kakav će Weaver biti. Vidjela sam ga u sudnici, kako se gromoglasno obraća poroti, plijen njihove oči i uši, njihova srca i duše i misli – kako sav gori zbog svojih uvjerenja, a riječi su mu pune strasti. Weaver još nije postao taj muškarac, bio je tek mladić, visok i mršav, i ribao je masni lim za pečenje. Ali postaće muškarac. Za Weavera Smitha ribanje je bilo samo privremeno, ne zauvijek.
Kuharica ga je gledala dok je radio, oči su joj žmirkale, usnice je napućila čvršće od mačkine guze. Nije mogla podnijeti da ne bude u pravu. Morao je osjetiti njen pogled na sebi jer ju je pogledao, još stojeći ispred sudopera.
“Ništa se nije promijenilo. Ti to znaš”, reče ona.
“Sve se promijenilo”, odvrati on. “Sad postoje trojica muškaraca koji će dva puta promisliti prije nego što krenu naokolo vrijeđati ljude i tući ih.”
“Trojica od njih milion.”
“Znači da mi ih je ostalo samo njih 999.997, zar ne?”
To je bio Weaver. Odlučan da promijeni svijet. Trojicu po trojicu, prljavih, pijanih trapera i ništarija. Nasmiješila sam mu se, a srce mi se nadizalo poput tijesta za hljeb, jer dobro sam znala da preostalih 999.997 nemaju nikakve šanse.
Polarna svjetlost – Dženifer Doneli
|
|
|
Poslao: 08 Maj 2011 15:31
|
|
VESEO I TUŽAN ZBOG OBIČNIH STVARI
Vraćao sam se kući, na nezarađeni ručak, kao i svakog dana, umoran od nekorisne upornosti s kojom sam tražio izlaz iz zazidanosti. Navikao sam da tražim i ne nalazim, jedno je zavisilo od mene, drugo ne znam od koga, i ništa nisam imao da predbacim sebi, a nisam mogao da se ljutim što me ne prihvataju. Nekad sam, u ljutini, prijetio mržnjom, a nisam je osjećao. Ni sad je ne osjećam. I hvala bogu.
Da sam drukčiji, da život nosim kao tegobu, da sam ogorčen, počeo bih da se gubim, da pijem, da mrzim, postao bih nezadovoljnik koji se okreće protiv cijelog svijeta.
A ne mogu to. Uprkos svemu, živim kao i drugi ljudi, koji su bez moga biljega, veseo i tužan zbog običnih stvari, veseo zbog dobrih ljudi koji su pomalo zli, tužan zbog zlih ljudi koji su rijetko dobri, srećan zbog žene koja mi je olakšavala život, i zbog djeteta koje je nosila. S djetetom će nam, doduše biti teže, ali, opet ćemo nekako živjeti.
To je jedna od tajni ovoga svijeta: toliki ljudi žive teško, ni sam ne znaš kako ni od čega, a niko ne umire od gladi. Znam, nije pravo što tog malog čovjeka dočekujem s utjehom što neće umrijeti od gladi, ali znam i to da nikad ne vjerujemo u svačiju zlu sreću, i da uvijek postoji nada u bolje.
Od svoje muke nisam uspijevao da stvorim ni veliki bol ni veliki misao. Rođen sam, izgleda, za sitne stvari, kao i većina ljudi i nije mi žao što je tako.
Pošten sam koliko mogu, nikome ne želim suviše zla, htio bih da ljude više volim nego što ih žalim, molim se svojoj sreći da mimo mene prođe ono što me se ne tiče.
Nisam se umorio.
Meša Selimović
|
|
|
Poslao: 09 Maj 2011 17:28
|
|
VOLIM DA BUDEM S TOBOM
“Volim da budem s tobom zato što se nikada ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam povjerenja u tebe, imam povjerenja u ono o čemu razmišljaš. Razumiješ? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumiješ? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i aveti koje nas proganjaju lijepo slažu međusobno!
Ti vrijediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dječiji zmajevi na vjetru.
Ako me neko ne drži na uzici… hoooop, odletim…
A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim…
Zar nije nevjerovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osjećam dobro.”
Ana Gavalda
|
|
|
Poslao: 09 Maj 2011 17:32
|
|
PRESTANI DA ČEKAŠ!
…Jedna poznata mudrost kaže: Život je ono što ti se dešava, dok ti praviš planove za život.
Događa li ti se često da gledaš kroz prozor, da pratiš apatičnim pogledom kapi kiše kako se razlijevaju po staklu i da misliš da je svijet jedno beskrajno dosadno mjesto za Život?
Budiš se ujutru i potajno proviruješ kroz prozor, sa nadom, da će sunce toga dana konačno zasijati silnije nego obično.
A ono te samo zaslijepljuje svojim zrakama, i čak ti se čini da ti se ruga.
Šteta, reći ćeš. Jer očigledno da se ni taj dan ne razlikuje bitno od prethodnog.
I nastavljaš da čekaš…Da prođe i taj dan, i ta sedmica, taj mjesec, ta godina…
Sve dok odjednom ne osjetiš da ti Život odlazi u nepovrat, a ti još uvijek stojiš tu i čekaš pravi trenutak da počneš da uživaš u njemu i da ga proživiš u potpunosti.
I shvataš, kako neprimjetno, nekako nesvjesno, kao po nekoj navici stojiš i čekaš da sve prođe, što ti daje osjećaj beskrajnog razočarenja i umora.
Pitaš se, kada će konačno da krene tvoj ‘Pravi život’?! Oni prekrasni, nezaboravni trenuci, zbog kojih je vrijedilo progutati sve suze i uvrede, svu tu nakupljenu gorčinu i onda samouvjereno pogledati prema naprijed.
Kao da si već zaboravio izvorni cilj i jednostavno samo čekaš. Po navici. Čekaš ‘nešto’. Zaboravljajući pritom, šta zaista želiš i šta je zaista važno za tebe.
Nećeš moći razumjeti, da dok čekaš da se desi nešto ‘veliko, interesantno, važno’, ti ustvari propuštaš stvarnu ljepotu oko sebe! Propuštaš suštinu!
Propuštaš male stvari, koje ti ispunjavaju dane. Dok tako stojiš i očekuješ da se dogodi nešto veliko, da bi bio srećan: propuštaš, osmijehe i poglede; propuštaš izlaske i zalaske sunca; propuštaš ljubav i emocije…
Propuštaš sadašnjost stremeći da dočekaš budućnost. Propuštaš ‘Danas’, jer se nadaš da ćeš početi živjeti ‘Sutra’.
Dok gledaš kroz prozor i pratiš pogledom kapi kiše kako se razlijevaju po prozoru; dok stojiš tamo udubljen u misli, apatično čekajući da bljesnu sunčevi zraci, životni časovnik nastavlja tiho, ali neumitno da odbrojava tvoje izgubljene minute.
Polako, ali dosljedno i nepovratno iščezava tvoj Život pretvarajući se u prošlost. Tvoju prošlost. I bez da uopšte osjetiš kako se to moglo desiti, jednoga dana ćeš sa užasom ustanoviti da je tvoj Život prošao, a da nisi ni stigao da uživaš u njemu.
***
I zato: ne čekaj da dođe takav dan, stvori drugačiji dan. Zaustavi kišu, rastjeraj oblake i načini svoje sopstveno sunce. Prestani da čekaš. Napravi nešto od svoga Života. Budi kovač svoje sreće. Ne čekaj da sreća dođe po tebe. Sprijatelji se sa časovnikom Života. Uzmi ga samouvjereno u ruke i postani gospodar svoga Života. Živi Život! Živi ga danas! Živi ga sada! Živi ga u ovom trenutku!
|
|
|
Poslao: 10 Maj 2011 21:44
|
|
ULJUDNOST
Iako se možda ne čini tako, zapadni svijet ne prolazi kroz novo nemoralno doba. On pati od drugačijeg fenomena: od gubitka kulture, nedostatka lijepog vaspitanja.
Ono što se često smatra padom morala to zapravo nije; zapadna društva na početku dvadeset prvog vijeka po mnogo čemu su bolja u pogledu morala nego prije stotinu godina. Ono što se nama dešava je propadanje onoga što pokreće društveni aparat – nestanak uzajamne tolerancije i poštovanje.
Kultura je pitanje običaja, etikecije, učtivosti, neformalnih rituala koji olakšavaju naše interakcije i tako nam omogućavaju da se odnosimo jedni prema drugima sa uvažavanjem. Ona stvara društveni i psihološki prostor ljudima da žive svoje živote i donose sopstvene odluke.
Naše doba zapravo je moralističko, i to nesnosno; u tome i jeste najveći problem, zato što su moralistički stavovi netolerantni, a netolerancija je najgora neuljudnost. Kad tražimo učtivost, zapravo tražimo veoma malo.
Postoji ljubaznost srca – rekao je Gete. Iz nje se rađa najčistija uljudnost u ophođenju prema drugima. Ovo izražava ideal; prenebregava činjenicu da ljubaznost, naravno, može biti i privid, oduvijek je bilo onih koji su se krili iza maske ljubaznosti, i biće ih i dalje, ali to ne mijenja ono najvažnije, a to je da kultura odgaja društvo koje se lijepo odnosi prema sebi, gdje ljudi poštuju suštinske vrijednosti pojedinca i prava ljudi drugačijih od nas.
Nevaspitani ljudi takvi su uglavnom jer loše procjenjuju sopstvene vrijednosti i smatraju jednog konobara (vjerovatno studenta koji zarađuje džeparac) ili vozača autobusa da ih treba vrijednovati po njihovim zanimanjima ili preciznije, po njihovim prihodima, a ne po njihovoj ličnosti. To već prelazi u bezobrazluk, gledati na čovjeka kao na robnu marku ili sumu novca. I tretirati ljude na taj način nije samo krajnja nekultura već i najveće zlo.
Iako je sukob urođen ljudskom rodu, ipak vrijedi zahtjevati uljudnost jer ona je naša najveća nada da ćemo pronaći i očuvati onu finu ravnotežu koja se vječito iznova uspostavlja i od koje zavisi naša egzistencija.
E.K. Grejling
|
|
|
Poslao: 12 Maj 2011 20:36
|
|
Lako je lagano umreti
Lagano umire onaj koji ne putuje,
Onaj koji ne čita,
Onaj koji ne sluša muziku,
Onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
Onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika
Postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja.
Onaj koji ne menja rutinu,
Onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
I ne priča s onima koje ne poznaje.
Lagano umire
Onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija;
Onih koje daju sjaj očima i napuštenim srcima.
Lagano umire
Onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
Svojim poslom ili svojom ljubavi,
Onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
Radi nesigurnosti,
I koji ne ide za svojim snovima.
Onaj koji sebi neće dozvoliti,
Niti jednom u svom životu
Da pobegne od smislenih saveta...
Živi danas.
Rizikuj danas.
Učini danas.
Ne dozvoli sebi lagano umiranje.
Ne zaboravi da budeš srećan!
Pablo Neruda
|
|
|
Poslao: 13 Maj 2011 12:56
|
|
Bože moj, pomoli mi se sa ikone. Uslišiću ti moju molbu.
Nosim u sebi prirodno pravo da se osećam slobodan. Pre svega slobodan od grešne religije sebe, sve više opranog na ivicama dostojanstva. Zato i ne mogu da kleknem, bože. Izvini me. Stojimo jedan prema drugom. Ovo trgujemo nas dvojica mojom i tvojom nežnošću. Evo ti. Daj mi. Pa ćemo na kraju sabrati. Ovo je moja poslednja molitva.
Ti imaš vekovima sebe. Pa šta još onda hoćeš? Prestani da me proganjaš bar ovih nedelja, ovde u Lenjingradu, i ostavi me na miru.
Lutam. Tražim hotel "Angleter" gde se ubio Jesenjin. Pričala mi je Julija Sonceva, supruga pokojnog Dovženka, kako je Majakovski doživeo tu smrt. Ne kao u pesmi sa posvetom.Hotela "Angletera" nema. Prekrstili su ga. Moji pratioci izbegavaju da me tamo odvedu, nego me vode kod Puškina. Bože, pa njegova je radna soba bila prolazna. Kao čekaonica na stanici.Gospode, molim ti se, ostavi pesnike na miru i u životu i u smrti. Dosta nas je nas samih. Jedino, ako si bio u nekoj našoj budućnosti, prišapni mi pošteno, priznaj mi kao čovek, ličimo li na sebe?
Nebo polako otežava od oreola jare. Naslikam stazu do Piskarevskog groblja, odlutam tamo bos, a noge mi u povratku ostavljaju pastelne tragove. Odem ponovo. Zalutam. Nestanem. I svi se užasavaju i dugo me oplakuju.
Onda polako počinjem da crtam daleke predele. Naslikam sebi kolevku na onoj istoj stazi i vidim kako se vraćam ozaren i opet živ.
Pomagaj bože, kakva je to čarolija kojom umem da pomirim obadve opne ovog sveta? Možda to nije snaga? Možda je orijaško čuđenje koje se u nama javi kad ipak konačno shvatimo da nismo usplahireni?
Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine. Nedostaje mu, sigurno, moja uobrazilja da iz svakoga nestajanja put vodi u nastajanje.Krila ne rastu iz tela, nego iz dubine duha. Zašto se mučim da utvrdim da li postoji ili ne suprotno klupče svesti?
Ja nisam rođen hotimice, niti mi se taj oblik iznenada dogodio. Ja sam nešto od sebe samog i polako se vraćam sebi potpuno prirodno, kao što mi se vraća srce, čvrstina pršljenova ili dar disanja.
Bože moj, pomoli mi se sa ikone. Uslišiću ti moju molbu.
Miroslav Mika Antić
|
|
