Najznamenitiji Srbi (početak XII - kraj XX veka)

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Јован Гавриловић (1796 -1877) је био први председник Српског ученог друштва

- секретар Великог суда
- директор кнежевске канцеларије
- министар финансија
- члан Државног савета
- управитељ трговачке школе
- трећи намесник Милана Обреновића после смрти Михаила Обреновића
- проучавао српску историју
- прикупљао изворе о Првом српском устанку
- дао је велики допринос развоју просвете и модерном организовању српске државе

Гавриловић је оставио цело своје имање вредно 350.000 динара или 175.000 ф. за хуманитарни фонд. Из тог фонда ће учитељи примати пензију, а учитељска сирочад и удовице примати потпору.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Skywhaler, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Светозар Глигорић Глига

Рођен је у Београду 2. фебруара 1923.
Светозар Глигорић је тек са 13 година почео да игра шах.

Поломивши руку на фудбалу у којем је такође био добар, нову занимацију је пронашао гледајући старије суграђане како у једној београдској кафани мрдају црне и беле фигуре по табли са 64 поља.
Пошто је деци био забрањен улаз у ове угоститељске објекте, Глига је учтиво замолио домара да га пусти унутра да гледа одрасле како играју.

Долазио је свако вече и већ са петнаест година остварио је прве виђеније резултате на локалу.

„Постао је аматерски првак Југославије, а са 16 година и најмлађи мајстор у свету".

Уочи Другог светског рата, Глигорићу умире мајка, док је отац преминуо још док је био дете.
Глигорић се 1943. кришом придружио Петој пролетерској црногорској бригади као добровољац.

У партизанима је остао до краја рата 1945, из кога је изашао са два одликовања за храброст.
Хтео је да оде и да се бори и на Сремском фронту, али је уместо тога добио задатак да обнови шаховску игру широм југословенских република.
Шаховски велемајстор постаје 1951, и током каријере је освојио укупно 13 медаља на шаховским олимпијадама, док је 11 пута био шампион Југославије.
1951. године, постао је велемајстор шаховске игре, а онда су кренули да се нижу успеси који су му обезбедили статус „најбољег шахисте ван Совјетског Савеза".

Освојио је неколико међународних турнира, попут оног у енглеском Хејстингсу, шведској престоници Стокхолму и Мар дел Плати у Аргентини.
Учествовао је на више од 160 највећих светских турнира, а на око педесет је био први или је делио прво место.

Освојио је и 13 медаља на шаховским олимпијадама, такмичењима које се одржавају сваке друге године, мимо Олимпијских игара.

Једино злато у појединачној конкуренцији на првој табли освојио је у Минхену 1958.

Те године је проглашен и за најбољег спортисту Југославије у конкуренцији фудбалера Стјепана Бобека и Драгослава Шекуларца, атлетичара Фрања Михалића, гимнастичара Мирослава Церара.

У овом јужноамеричком граду је 1953. победио Пољака Мигела Најдорфа, тако што је први пут употребио варијанту Краљеве индијске одбране, после које је Пољак предао меч, а тактика потом ушла у теорију шаховске игре.

Међутим, уместо да понесе име по Светозару Глигорићу, названа је по граду где је настала.


Глигорић је играо са свим шаховским легендама тог доба - од Михаила Таља и Бориса Спаског, Тиграна Патосјана и Бента Ларсена, до Михаила Ботвиника и Бобија Фишера.


Радио је као новинар у дневном листу Борба, недељнику НИН као спољнополитички коментатор, и Радио Београду где је добио признање Златни микрофон.
Још у детињству, на првом грамофону је преслушавао француску химну Марсељезу и оперске хорове.
Написао је више десетина књига и објавио музички албум "Како сам преживео двадесети век".
Глига је одржавао контакт са Че Геваром, али и са дугогодишњим кубанским председником Фиделом Кастром.
Његов лик се нашао и на поштанској маркици, једна београдска улица и панчевачки шаховски клуб носе Глигорићево име.

Преминуо је у 90. години, 14. августа 2012.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Sirius, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Цветко Рајовић ( 1793 — 1873) је био српски политичар и судија Врховнога суда. Био је министар унутрашњих послова,председник Владе и министар спољних послова кнежевине Србије.

- управитељ Београда
- директор београдске полиције
- председник Државног савета.
- са Аврамом Петронијевићем У Петрограду су (1831) купили прву државну штампарију, на којој су се 1834. године штампале прве новине у Србији „Новине србске” у Крагујевцу
- иницирао да се за београдску варош купе први реквизити за гашење пожара који су постојали на тржишту
- сачинио детаљне одредбе о дужностима Управе вароши Београда,које су остале на снази током читавог 19. века.
- начинио прве кораке ка урбанизацији града.Довео у Београд 1834. године првог страног инжењера, Словака Франца Јанкеа из Беча. По Јанкеовом пројекту изграђено је много зграда – Ђумуркана, Саборна црква, Лицеј и друге

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Мирослав Чангаловић (1921 — 1999) је био српски оперски и концертни певач, бас, једно је од највећих имена у историји српске музичке уметности и европске опере.

Европска музичка јавност била је заинтересована за оперске бисере руске музике, првенствено захваљујући Фјодору Шаљапину, који је у међуратном периоду као постреволуционарни емигрант певао у западноевропским и америчким операма. Многи од уметника из западноевропских земаља теже су се уживљавали у руску психологију, за разлику од наших. Пошто је тадашњи СССР и Европу тада делила гвоздена политичка завеса, Београдска опера била је најпогоднији ансамбл за презентацију руских опера на Западу. Посебно јер је њен члан био Мирослав Чангаловић, бас шаљапиновског формата.

У то време, опере су се могле изводити на разним језицима. Овим делима, певаним на српском језику, Београдска опера је бриљирала на француским оперским сценама, уз награде и сјајне критике. Нашој опери и Чангаловићу учињена је част да у Опери Монте Карла изведу „Дон Кихота” на педесетогодишњицу светске премијере.

Његове најславније улоге су, на првом месту, улога Бориса Годунова, из истоимене опере Мусоргског, и улога Досифеја, из опере Хованшчина, истог композитора. Многи музички критичари сматрају га, после првог баса светске оперске сцене Шаљапина, најбољим.

- Награда Међународног жирија критике као најбољи певач сезоне на фестивалу Театар нација у Паризу за улогу Мефиста (1959)
- Награда Међународног жирија за улогу Бориса Годунова (1961)
- Орден Витеза реда уметности и литературе француске владе, у знак признања за његов допринос афирмацији дела француске музике ван граница Француске

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

И њега су изоставили са списка...битно да нису кеаљевића Марка заборавили

Лукијан Мушицки (1777 — 1837) био је српски владика и песник.

Рођен у Темерину, у Бачкој, један од најумнијих и најобразованијих Срба свога доба, пореклом је - из ваљевског краја. Његови родитељи, наиме, својевремено су се на север Војводине доселили из села Мушића, код Мионице, па отуд и презиме - Мушицки.

Завршио је у Темерину српску и немачку основну школу, а четири разреда у новосадској српској гимназији. У Пешти је студирао филозофију, завршио је и карловачку богословију.

Лукијан се 1802. замонашио у манастиру Гргетегу, а годину дана касније постао је ђакон и професор гимназије .
Био је књижар митрополитске библиотеке, а 1809. године произведен је у протосинђела. Одбио је 1812. године место професора на учитељској школи у Сентандреји. Митрополит Стратимировић произвео га је за архимандрита и дао му је управу манастира Шишатовца. Лукијан је одржавао везе са најистакнутијим личностима словенских књижевности, Вуком Караџићем, Копитарем, Шафариком... Написао је мноштво књига, по којима је био чувен у своје време(а данас?).

У најважнију књижевну заоставштину Мушицког спадају оде и епиграми. Оде су посвећене знаменитим личностима, од Светог Саве и кнеза Лазара до Милоша Обилића и Карађорђа, Везилића, Доситеја, Михаила Витковића, Копитара, Вука, Шафарика, Стратимировића, Његоша, Милоша Обреновића... Највише епиграма посвећено је питањима језика, правописа, литературе.

Мушицки је саставио за оно доба најпотпунију библиографију српску, да би створио основу за историју књижевности, а често се помиње и његов предан рад на граматици.

Његов рад обележило је песништво. Све сакупљене његове песме објављене су након смрти, у четири књиге "Лукијана Мушицкога Стихотворенија". У рукопису је остао и његов нацрт за буквар, а 1809. године почео је да сакупља материјал за историју културе у Срба. Оставио је и библиотеку од 800 наслова, преводе античких песника Хорација, Вергилија, Катула и Анакреонта и велику збирку античког новца.

• 3Ovo se svidja korisnicima: voja64, amstel2, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Чангаловић је мој пра-земљак (по оцу, из Гламоча), Крајишник испод Динаре. Иначе, кад спомену Шаљапина, познато је да је он наступао у тада новоотвореном Руском дому у Београду. Посебно је волео и ценио Петра Лешченка, чувеног ''поп'' певача тог доба. И тај човек је посебна прича.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Хајде да крочимо у XXI век.

Игор Паспаљ(1981), је српски гитариста, гитарски виртуоз, проглашен је као гитариста године за 2020. годину од стране жирија састављеног од гитарских великана престижног америчког месечног магазина Guitar World.
У образложењу награде жири је навео “свирајући музику познатих гитарских виртоуза, показао изузетну вештину на овом инструменту.” Препознатљив је по свом виртуозном стилу фузионе музике, смесом неправилних ритмова и савременог рока.

У Приједору је ,са 10 година,први пут узео гитару у руке и први пут чуо неке групе и бендове где га је звук гитаре опчинио. Почело је то са емисијом “Headbangers Ball”, која је емитована на MTV-у. То је пресудило да се окрене у правцу рок гитаре. Гитару није имао у току рата, тако да је гитару набавио тек кад се рат завршио и тада и почео свирати, релативно касно, негде између своје 13 и 14. године.

- Завршио је Академију уметности у Бањалуци за три године као најбољи студент
- Виши асистент на Академији Умјетности у Бања Луци
- Професор гитаре у "American School of Dubai"
- Запослен је у JTC Guitar, лондонској компанији која је највећи "online learning community" на свету

https://serbiantimes.info/ekskluzivni-intervju-igo.....etu-video/

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Глигорије Гига Гершић,писац и публициста,рођен је 1842. у Белој Цркви.

- Са 24 године Гершић је већ професор Римског права на Високој школи која ће 1905. прерасти у београдски Универзитет.
- Студирао права у Бечу и Пешти. Био је саоснивач омладинског друштва Преодница и сарадник Србског дневника и Заставе.
- Радио као правни саветник Владе Кнежевине Србије за међународно право током Српско-турских ратова (1876-1878).
- Објавио је већи број расправа из државног и међународног права.
- Гершић је први српски писац који је превео Шекспирову драму Ричард Трећи 1864. године.
- Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одбора за науке државне и историјске) и члан Српске краљевске академије је од јануара 1890.
(Приступна беседа: Поглед на мађународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према научним оценама представника данашње међународно-правне теорије)

- Српска правна философија и теорија с краја 19. и почетка 20. века обликоване су списима и предавањима Глигорија Гершића.

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Андреас Мајер, задужбинар историје и археолог у свештеничкој манитији

Мајер је рођен 1917. године у Белој Цркви у породици банатских Немаца. Гимназију је завршио у Вршцу, а теологију у Ђакову где се 1941. године заредио за свештеника. Капелан је био у Зрењанину, затим у Кикинди, а од 1950. године постаје жупник (парох) у Опову где ће остати наредних 33 године. Почасни саветник Свете столице постао је 1959. године, а папски капелан с титулом монсињора и правом ношења љубичастог појаса, постао је 1977. године.

За археологију Мајер се заинтересовао још као гимназијалац обилазећи околину богату историјским остацима, које почиње да сакупља. Најплоднији период Мајеровог археолошког рада је без сумње у времену када је службовао у Опову.

Врло брзо његова збирка достиже број од 1000 предмета из свих доба праисторије, антике и средњег века. Већ 1964. године збирка је озваничена и стављена под заштиту закона.

Збирку од 1388 предмета Мајер 1967. године поклања Народном музеју у Панчеву, а збирку су сачињавали предмети сакупљени са два подручја: Беле Цркве (Бела Црква, Црвена Црква, Врачев Гај, Дубовац, Рам и Дупљаја) и Опова (Опово, Баранда, Сакуле, Чента и Перлез).

Захваљујући Мајеру и његовим налазима покренута су истраживања и ископавања на више археолошких налазишта за која ће се испоставити да су од великог значаја за познавање праисторије Војводине.

Неолитско налазиште Трновачка греда код Баранде са слојем старчевачке и винчанске културе, Бели брег код Опова где су пронађени остаци од неолита до Раног средњег века, а његови налази Винчанске културе са неолитског налазишта Угар – Бајбук у Опову били су полазиште за прва истраживања на овом локалитету, где је од 1983 до 1989. године међународна екипа научника спровела мултидисциплинарни пројекат. Ископавањима су руководили Богдан Брукнер (Универзитет у Новом Саду) и Љубомир Буквић (Народни музеј Панчево), док је америчку екипу водила Рутх Трингхам (Университy оф Цалифорниа Беркелy), а пројекту су се повремено прикључивали научници из Холандије (универзитети у Фехенингену и Гронингену).

Управо када су започела мултидисциплинарна ископавања и истраживања на локалитету Угар – Бајбуку, Мајер је 1983. године „изненада“ добио премештај у Вршац где је до 1989. године био жупник, када је и пензионисан. У Вршцу је и умро 1992. године, а на вечни починак испратили су га и Оповчани са којима је провео више од три деценије.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Животописи који отржу од заборава 48 знаменитих Ивањичана у два последња века

Крај у сливу Моравице, са висовима Јавора и Голије, изнедрио је многобројне личности које су у два минула века оставиле дубок траг у националној борби за слободу и бекству из заосталости завичаја, али и дале допринос науци, култури, здравству Србије.

Животописе о прегнућима и судбинама сабрао је ивањички новинар Емилијан Протић (81) међу корице књиге "Знаменити Моравичани".

- Чврсто сам се држао уверења да реч знаменит подразумева и обавезује на потпун склад етике и дела и да одабрани заслужују да буду пример свом роду - појашњава Протић.

Да наведем неколицину...

- Ботаничар Недељко Кашанин
- Градитељ пруга Кирило Савић
- Књижевни критичар Светислав Вуловић
- Економиста Стеван Р. Поповић
- Владика Јања (Јоаникије Нешковић)

- Кнез Богдан из Кушића
- Громо Милосављевић из Опаљеника
- Ђоко Јованчевић, први старешина моравичког краја
- Симо Јаковић, оснивач варошице Ивањица
- Мајор Михаило Илић, највећи јунак Јаворског рата

- Учитељ Недељко Стефановић
- Народни херој Милинко Кушић
- Сељак Миљко Савић из Свештице
- Народни посланик Петар Стевановић
- Бранислав Станојевић отворио је прву реуматолошку амбуланту у Србији

- Љубомир Ђоковић,један од оснивача и декан Стоматолошког факултета у Београду
- Градитељ путева Живорад Ђукић
- Божо и Драга Спасовић,лечили више од 40 година народ
- Властимир Парезановић ,пионир у обнављању и подизању шума
- Петар Вуловић, професор Архитектонског факултета
- Цмиљка Цица Калушевић државна репрезентативка у бацању копља и кошарци

- Монах светитељ Јаков (Р. Арсовић), родом из Кушића. У Француској је завршио два факултета и одбранио два доктората, један са тезом "Мисли Блеза Паскала".

- Светозар Боторић,власник хотела "Париз",отвара први стални биоскоп у Србији. Улажући средства у снимањe око 30 филмова, ангажује познатог француског сниматеља Луја де Боријеа. Са филмом "Живот и дела бесмртног Карађорђа" постаје и први српски филмски продуцент

https://www.novosti.rs/c/vesti/reportaze/1041407/s.....ednja-veka