Njihova dela žive za sva vremena

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
У Београду је преминуо Радован Миљанић (1952-2021), дугогодишњи глумац Народног позоришта.
Рођени Панчевац, глуму је дипломирао 1979. на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Предрага Бајчетића, монодрамом "Приче кнеза Мишкина", према "Идиоту" Достојевског.

Прву премијеру на Сцени "Kруг 101" Народног позоришта, (чији је члан постао 1985) одиграо је годину дана после студија, у представи "За опело, у ред, молим", по тексту Милана Митића и у режији Велимира Митровића. У националном театру, али и на другим београдским сценама (у СKЦ-у, Дому омладине, Звездара театру, Театру од нуле, Позоришту Огледало, Југословенском драмском позоришту, Београдском драмском позоришту) одиграо је више од сто улога.

Међу његовим најзначајнијим позоришним остварењима су улоге остварене у представама "Ненаграђени љубавни труд" , "Приче кнеза Мишкина", "Солунци говоре", "Рат и мир", "Лењин, Стаљин, Троцки", "Kако засмејати господара", "Тетовиране душе", "Је ли било кнежеве вечере"?, "Сирано де Бержерак", "Вожд Kарађорђе и Kњаз Милош", "Kонак", "Маска", "Уби ме прејака реч", "Госпођа министарка", "Велика драма", "Зечји насип", "Три сестре", "Таленти и обожаваоци", "Kоштана - Жал за младост"...

Више од две деценије, уз Љубивоја Тадића, играо је у култној дуодрами "Тесла или прилагођавање анђела". Био је врсни тумач поезије, али и ликова наших песника, између осталих Владислава Петковића Диса и Бранка Миљковића, драма које је снимо за Радио Београд. У "Песничким ведринама" ТВ Београд тумачио је и Милутина Бојића.

Као блиски пријатељ Бориса Комненића, велику енергију и труд, несебично је претходног лета уложио, како би његов колега, са којим је деценијама делио сцену Народног позоришта, у Билећи добио легат какав заслужује.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Педагог, професор и диригент Бранко Ђурковић преминуо је у 84. години.

Основну школу завршио је у Дубљу, а Музичку школу, Гимназију и Учитељску школу учио је у Шапцу. Вишу музичку школу завршио је у Сарајеву, а Факултет музичке уметности у Београду. Последипломске студије, завршио је на ФМУ у Београду 1978. године. Предавао је у Основној школи ,,Селе Јовановић" у Шапцу, потом у Музичкој и Учитељској школи.

„Хор 66 девојака“ из Шапца основао је давне 1963 године,чији је диригент био више од пет и по деценија, пронео је славу града на САви широм некадашње СФРЈ, Европе и света. У хору, који је имао више од две хиљаде концерата, певало је 2.360 чланица, међу којима су баке и мајке наслеђивале ћерке и унуке. На тлу бивше СФРЈ овај хор је победио на 30 фестивала и никад није био други, забележили су хроничари.

Осам година је провео као професор више школе у Педагошкој академији у Шапцу. Септембра 1979. године изабран је за стручног сарадника за предмету Хорско дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а 1980. постао доцент на истом факултету. Године 1986. изабран је за ванредног професора на ФМУ, а од 1991. године, све до пензионисања 2003. године, провео је на том факултету у звању редовног професора.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Нек му је лака земља, лакша него што је био пут у вечност. Један од пионира анимације хорског стваралаштва код нас.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Са малим закашњењем.Промакло ми


IN MEMORIAM
Познати српски фоторепортер,Душан Митић Цар, познати српски фоторепортер, један од изузетних хроничара Ниша и несвакидашња личност, преминуо је 22.10.2021. након дуже и тешке болести.

Митић је рођен 1953. године, а од 1983. је радио као слободњак у бројиним медијима. Његове фотографије најпре је редовно објављивао омладински лист Графит, где је био и технички уредник, потом Народне новине и Вечерње новости,Politika, као и други национални медији.

Упркос богатој професионалној биографији, није имао ни дан радног стажа. У једном од ретких интервјуа “објаснио” је да је то зато што је “једном рекао нећу, и готово”. Иако је сарађивао са бројним медијима, није волео да даје изјаве, “не зато што је скроман, него зато што га је баш брига за то”.

– Грозим се већине данашњих листова. Данас се овде нико не бави новинарством, осим „Политике“… Сада је, бре, и опасније него деведесетих. Некада је било једноумље, сад је безумље- рекао је Митић у разговору за нишки Медиа и реформ центар, пре четири године.

Умео је да каже да се “у Србији добро осећа”. Међутим, последњих година је променио мишљење, јер се “време променило”. Да је сада млађи, одмах би отишао, јер овде не види прогрес. Не верује у Београде на води и Абу Дабије, додао је.

Митић је за живота говорио да је његову биографију, ипак, најбоље написао његов кум, писац Горан Станковић, који га одлично познаје. У тој биографији је између осталог наведено да је “рођен да би фотографисао”. Слаже се са Робертом Капом да је само објављена фотографија завршена фотографија. Преферира лифе/магнум фотографију. Воли црно- белу, а једва подноси колор фотографију.

– Не слика свадбе и испраћаје. Неожењен. Политички неопредељен. Пије ракије без воде… Против своје воље објавио црно-белу књигу рок фотографија Књига ритма 1991. године, затим претерано луксузну фотомонографију Ниш – град на сновима 1995, те библиофилску књигу Књига беде, у педесет и једном примерку 2001- наводи се у “кумовској” биографији.

Нишвил џез фестивал, на којем је пратио сва издања, пре четири године је идао Митићеву фотомонографију „Царски рез“, у којој је представљено првих двадесет година џез мисје овог фестивала. Нишвил му је 2019. доделио и специјалну награду “Поздрави са Нишвила”.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Писац Александар Петров преминуо је синоћ у свом дому у Београду у 84. години, после дуге борбе са тешком болешћу.
Рођен у Нишу 1938, студије књижевности завршио је у Београду, а докторирао је на поезији Милоша Црњанског, што је први докторски рад на ову тему.

Радио је у Институту за књижевност и уметност (1964-1990), био оснивач и главни уредник часописа "Књижевна историја", уредник српске секције "Американског Србобрана", најстаријих српских новина у дијаспори, члан редакције "Књижевних новина", председник Удружења књижевника Србије (1986-1988), предавач на многобројним универзитетима на свих пет континената, последњи вршилац дужности председника Савеза књижевника Југославије, као и један од оснивача Вукове задужбине.

У време жестоких расправа у Француској 7, дубоко разочаран тадашњим културним (не)приликама, Петров је 1991. дао оставку на место првог човека УКС и отишао у Јапан, где је годину дана предавао на Универзитету Хокаидо. Две године касније прешао је у Питсбург где је на тамошњем универзитету на Катедри за славистику предавао Српску културу и језик и био сарадник "Центра за руске и источноевропске студије".

Као песник се огласио збирком "Сазданац" (1971), после које су уследиле књиге "Последње Косово", "Источни длан", "Камен и звоно", "Пета страна света". Песме су му преведене на 29 језика, а збирке објављене у Америци, Енглеској, Шведској, Француској, Шпанији, Русији, Пољској, Кини, Јапану... Објавио је четири романа: "Као злато у ватри" (који је имао три издања), "Турски Беч", "Лавља пећина и "Мемороман".

Аутор је и многобројних књига критика, есеја и студија, као што су "Разговор с поезијом", "У простору прозе", "Крила и ваздух", као и неколико веома запажених антологија.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Књижевник, некадашњи министар културе Србије и амбасадор СР Југославије у Прагу Ђоко Стојичић преминуо је у Београду после краће болести, у 86. години.

Стојичић је аутор више књига поезије и антологија поезије и народних умотворина, за које је награђен многобројним признањима.

Био је уредник Студента, главни уредник НИН-а, уредник Опште образовног програма ТВ Београд, као и директор Републичког завода за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу.

Ђоко Сојичић рођен је 1936. у селу Медна код Мркоњић Граду БиХ.

Удружење књижевника Србије упутило је Скупштини Београда захтев да се посмртни остаци Ђока Стојичића сахране у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

amstel2 ::IN MEMORIAM
Књижевник, некадашњи министар културе Србије и амбасадор СР Југославије у Прагу Ђоко Стојичић преминуо је у Београду после краће болести, у 86. години.

Стојичић је аутор више књига поезије и антологија поезије и народних умотворина, за које је награђен многобројним признањима.

Био је уредник Студента, главни уредник НИН-а, уредник Опште образовног програма ТВ Београд, као и директор Републичког завода за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу.

Ђоко Сојичић рођен је 1936. у селу Медна код Мркоњић Граду БиХ.

Удружење књижевника Србије упутило је Скупштини Београда захтев да се посмртни остаци Ђока Стојичића сахране у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Нек му је лака вечност. Познавао сам га, имао сам ту част. Његове песме су усвојили рецитатори, што је за песника највеће признање.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
У Београду је, у 91. години, преминуо др Петар Волк, некадашњи управник Југословенског драмског позоришта и један од оснивача Феста, српски позоришни и филмски критичар.

Рођен је 9. новембра 1931. године у Босанском Петровцу. После завршетка Бањалучке гимназије, студирао је у Загребу и на Филозофском факултету завршио књижевност. Школовање је наставио у Прагу, у коме је 1971. године докторирао филмску и позоришну естетику. Други докторат из области теорије филма урадио је на београдском Универзитету уметности 1986. године. Једно време у Сарајеву радио је као драматург и критичар, а потом се преселио у Београд.

Волк је, између осталог, био и директор Фестивала југословенског филма и Музеја позоришне уметности Србије, када је покренуо часопис "Театрон". За време његовог мандата у ЈДП у ову кућу долазили су и угледни страни редитељи - Франко Зафирели из Италије, Тавстаногов из Русије, Јежи Јароцки из Пољске.

У истом том периоду реализована су и успешна гостовања ЈДП у иностранству. Представе "Васа Железнова", "Дундо Мароје" и "Пучина" гостују у Москви и Лењинграду, "Отело" и "Дундо Мароје" у берлинском Дојчес театру, а "Шамар" у Дрездену.

На Факултету драмских уметности у Београду био је редовни професор и шеф Катедре за теорију и историју, председник управног одбора Института за филм.

Објавио је шездесетак књига, међу којима су и оне о глумачким великанима Миливоју Живановићу, Добрици Милутиновићу, Жанки Стокић. Посебно се посветио историји театра на овим просторима, од прве половине 19. века до савременог позоришта.

Добитник је бројних признања, међу којима је и Октобарска награда града Београда.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Са његовом Мајом сам студирао, а Волк нам је био професор. Недавно је моја некадашња кућа објавила друго издање његове књиге о Миливоју Живановићу. То му је, нажалост, последње што је објавио, а објавио је капитална дела (''Писци српског театра'', разне приручнике и алманахе из света филма, безброј критика, итд).

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM
Сликар Михал Поволни, деценијама члан Галерије наивне уметности у Ковачици, преминуо је 8. децембра у родној Падини. Поволни је био стваралац који је оставио неизбрисив траг у уметности наиве. Рођен је 22. октобра 1935. године, завршио је пет разреда основне школе и бавио се земљорадњом, а запажен је као добар цртач још у детињству, да би са сликањем почео 1958. године. Најпре је копирао туђе слике, а од средине шездесетих ствара оригинална дела, када постаје и члан ковачичке Галерије наивне уметности. Први пут је излагао 1970. у Ковачици са Јаном Хусариком, а на значајној манифестацији „Ковачички октобар” наступао непрекидно од 1971. године.

Михал Поволни један је од зачетника ковачичке школе наивног сликарства у Падини. Родни крај је сликао топлим жутосмеђим бојама, а оно по чему је особено његово сликарство јесу мотиви рушевина старих ветрењача које изазивају носталгично сећање на доба када су Војвођанима обезбеђивале хлеб. Ветрењаче на његовим сликама немају крила, нити млински камен, а волео је посебно да слика и зиму у равници, која на његовим платнима одише спокојем. Током богатог стваралачког живота учествовао је на бројним колективним изложбама у земљи и широм света.