IN MEMORIAM
У Крагујевцу је у шездесетој години преминуо Владимир Јагличић, књижевник и новинар.
Јагличић је био аутор на десетине књига поезије, прозе и превода,као и поеме „Књига о злочину“ која је изведена на Великом школском часу 2ооо.године.
Добитник је бројних књижевних награда. Био је заменик главног уредника часописа „Погледи“,новинар листа „Независна светлост".
У периоду од 2оо4.до 2о11.године био је и директор Спомен парка „Крагујевачки октобар“ а потом је радио у Народном музеју у Крагујевцу.
Песник и преводилац, нарочито руске поезије, али и прозе. Амбициозан антологичар. Приповедач од живих слика и изврсних деоница, у распонима пресних и духовних садржаја. Критичар и коментатор књижевних прилика и токова, искључив и свадљив, веран своме путу и избору.
У часнијем значењу речи: засебан и против струје, нарочито оне које нас одваја од најбољег у нама. А показивао је благоразумевање за одбачено и скрајнуто. Читао је светску књижевност, кудио и волео српску. Свет разматрао са основне позиције предачког дворишта, у селу у којем је учитељевао и Ђура Јакшић, онај бурни осетљивац.
Када будемо вредновали оствареност многих песама а не актуелних поетика и поспешиваних лирско-политичких пројеката, Јагличићева поезија биће на веродостајан начин оцењена. А не одлази свако на Благовести.
IN MEMORIAM
У Београду је преминуо Живислав Жика Богдановић (1932- 03.04.2021),теоретичар уметности, стриполог и дугогодишњи директор Југословенске кинотеке.
Директор Југословенске кинотеке постао је 1981. и на тој функцији задржао се све до 1990.
Објавио је књиге Велики век филма (есеји о филмској комедији, италијанском неореализму, јапанском филму), Од филма до филма (есеји о великанима филмске режије), Рађање америчког звучног филма, Чудесни свет Ђорђа Лобачева, Алекс Рејмонд или последњи пут кад смо били млади, Чардак ни на небу ни на земљи: настанак и живот београдског стрипа 1934/1941 и друге.
Богдановић се дуго и континуирано бавио и критиком и есејистиком у области популарне културе, посебно стрипа, телевизије и џеза. Био је оснивач и главни и одговорни уредник Пегаза, часописа о теорији и историји стрипа и визуелних медија који се изражавају графичким путем, као и члан редакције Филма данас и стални сарадник Филмске културе и Екрана.
Часопис Пегаз проглашен је у анкети Вјесника најзначајнијим издавачким подухватом у 1975. години, а Богдановић је више пута награђиван за допринос развоју теорије и историје стрипа.
Богдановић је био писац и редактор лексикографских јединица у области филма за југословенско издање Малог Ларуса (Вук Караџић, Београд), Популарну енциклопедију (БИГЗ, Београд), сарадник и писац лексикографских јединица за Енциклопедију филма у издању Лексикографског завода из Загреба.
Као новинар је извештавао из Велике Британије, Француске, Камбоџе, Италије, Египта, Етиопије, Судана, а био је и стални дописник из САД и Африке.
У Издавачком заводу Југославије потписао је као уредник више од стотину наслова, а покренуо је и уређивао неколико едиција, међу којима и Плаву птицу, Зенит, Кентаур, Поларис… Успешно се бавио и превођењем, а неки од најзапаженијих аутора које је преводио били су и Јунг, Лем, Кларк, Толкин.
Богдановић је био и хонорарни предавач на Факултету драмских уметности у Београду (предмет Медији визуелне нарације). Током 70-их година у више наврата био је позиван да студентима ФДУ одржи предавања о језику и поетици стрипа.
Његове филмске критике служе и данас као образац стручне оцене филмске и телевизијске праксе.
IN MEMORIAM
У Сарајеву је преминула Дара Секулић (1930 - 2021), једна од најзначајнијих српских песника друге половине двадесетог века.
Рођена је 1930. године у Кордунском Љесковцу на Кордуну. Године 1942, када је имала десет година, усташе су јој спалиле родну кућу. Након погибије њених родитеља, одрастала је по различитим дечјим домовима за сирочад и интернатима.
Гимназију је започела у Рујевцу на Банији, а наставила у Италији, Сплиту, Карловцу, Загребу и Сиску. У Сарајево је доселила 1953. године, и завршила Вишу школу за социјалне раднике. У Сарајеву је живела до 1992. године, када са четворо унучади одлази у избеглишто у Српско Сарајево, данас Источно Сарајево. Члан је Српског интелектуалног форума Источно Сарајево. Њене песме су заступљене у многим антологијама српске поезије, а преведене су и на друге језике.
Форум Театар Источно Сарајево и Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске из Источног Сарајева су 2005. године направили документарни филм о животу Даре Секулић. Филм је режирао Витомир Митрић, а сценарио за филм је писала Дара Секулић.
Написала је 28 књига поезије и добитник је више песничких награда.
„ И поред свих крвавих аљина, Крајина је њежна и племенита, као и њени пјесници и њена дјеца. Ја сам дијете Крајине. ”
IN MEMORIAM
Преминуо је Воја Марјановић (1934-2021), истакнути критичар у области литературе за децу, оставио богат књижевни опус .Доајен критике књижевности за децу, писац, педагог, есејиста, теоретичар, антологичар и публициста.
Воја Марјановић рођен је 19. августа 1934. године на Убу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду (југословенска књижевност и српско-хрватски језик), а докторат књижевних наука (Приповедачка проза Бранка Ћопића) стекао је на Филозофском факултету у Сарајеву. Од 1975. године је члан Удружења књижевника Србије. Радио је у Медицинској школи и Педагошкој академији у Београду, где је и пензионисан. За ванредног професора Учитељског факултета изабран је 1999. године. Био је врло активан и ван катедре, као члан Уређивачког савета „Нолитове” школске лектире и бројних књижевних жирија (Политика, Змајеве дечје игре, Дечје новине), учесник великог броја трибина, научних скупова, семинара и промоција у земљи и иностранству. У стручним круговима, познат је као један од најзначајнијих критичара књижевности за децу и младе.Преко пет деценија, указује нам на прави пут у овој врсти литературе.
IN MEMORIAM
Од последица Ковид-19, преминуо Милош Шобајић,српски и француски сликар.
Деценијама су његова визионарска дела представљала огледало цивилизације и времена у којем живимо, а монументална платна су непоколебљиво, неуморно, чак пркосно приказивала све наше страхове, прикривена и огољена зла и лицемерје данашњег света, изгубљеност човека у мору савременог ништавила, али увек и вечито стремљење човека да у мраку пронађе светло, у страху храброст, а у празнини – пуноћу живота.
Рођен је 1945. године у Београду. По оцу Воју, потиче из српске фамилије из Црне Горе. Мајка Мира потиче из Лике.
Основну и средњу школу је похађао у Београду, Истанбулу и Никшићу. Матурирао у Првој Београдској гимназији, 1964. године. Завршио је Академију Ликовних уметности у Београду 1970, да би се две године касније преселио у Париз.
Своја дела Милош Шобајић је представио на преко осамдесет самосталних изложби широм планете и учествовао је на око пет стотина групних изложби. Његова дела се налазе у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду, као и у више десетина музеја у земљи, региону и свету. Руска дума га је наградила 2018. орденом почасног госта, а 2019. додељена му је Златна медаља Републике Србије за изузетне заслуге у области културних делатности, посебно сликарства.
IN MEMORIAM
У 97. години отишао је заувек један од двојице наших најстаријих уметника Богољуб Боба Јовановић.
рођен је у Београду 1924. године, где је пре недељу дана преминуо.
Његов отац био је чувени правник, професор и ректор Драгослав Јовановић. Богољуб је студирао на београдској Ликовној академији од 1943. до 1949. године. Током школовања урадио је бројне студије у реалистичком стилу, живе у изразу и прожете експресионизмом.
Богољуб је отишао у Париз 1953, а затим у Њујорк 1960, у Београд се вратио 1982, али тамо није узео учешћа у уметничком животу. Имао је три капиталне самосталне изложбе, две 1953. у Галерији УЛУС и Галерији Графичког колектива и 2006. у истој галерији. У Београду је одмах привукао пажњу критике са цртежима из серије "Мађионичари" и "Пословице", изложеним 1953, а у Паризу је сликао радикално апстрактно. Од тих слика сачувана је само "К-55", излагана као једна од најважнијих слика тог стила у више сталних поставки Музеја савремене уметности у Београду. Подједнако важни су његови цртежи из поменутих серија, потпуно погрешно протумачени од неких стручњака као неприпадајући српској школи фантастике.
Њихову карикатуралност, гротескност и куљајући ирационализам, близак Гоји, не треба ни доказивати. У модернизму уопште нема такве уметности. Јовановић је уз Игора Васиљева и Милана Поповића родоначелник те школе, његове изложбе су крајње утицале на младог Дада Ђурића, а друга двојица сликара су имала још директније контакте са представницима групе Медиала. Хтонска фантастика тих претеча је по неким мишљењима изворнија од свих потоњих настојања, Београд је од те 1953. године светски центар ванредног цртачког умећа и онеобиченог сликарства. Музеј Zepter објавио је 2016. монографију тог значајног уметника.
IN MEMORIAM
Данас је Београду после тешке болести у 73. години, преминуо Феђа Стојановић, наш познати позоришни, телевизијски и филмски глумац, првак Позоришта Атеље 212.
Рођен је у Алексинцу 1948.
Потиче из угледне уметничке породице Стојановић.Родитељи су били учитељи, старија сестра модни креатор Мирјана Марић.
Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду 1973. године у класи проф. Миленка Маричића. Стални је члан Позоришта Атеље 212 од 1973. године. Радио је и као професор на Катедри за глуму на Академији уметности БК Универзитета.
Остаће упамћен по великом броју улога које је остварио у Атељеу 212, Звездара театру, Југословенском драмском позоришту, Театру Мадленианум, Малом позоришту „Душко Радовић“, Позоришту „Бошко Буха“, али и по улогама у многобројним телевизијским серијама и филмовима.
Само неки од филмова у којима је глумио су: Тамо и овде, Љубав и други злочини, Чарлстон за Огњенку, Флерт, Сан зимске ноћи, Сироти мали хрчки 2010, Мала ноћна музика, Т.Т. Синдром, Купи ми Елиота, Лепа села лепо горе, Вишња на Ташмајдану…
Памтићемо га и по серијама Истине и лажи, Жигосани у рекету, Војна академија, Монтевидео, бог те видео, Улица липа, Село гори, а баба се чешља, Мој рођак са села, Улица липа, Бела лађа, Кошаркаши, Стижу долари, Казнени простор, Породично благо, Срећни људи, Бољи живот, Роман о Лондону, Шешир професора Косте Вујића…
Током каријере освојио је много великих признања: Награда „Страхиња Петровић“ ФДУ Београд, Награда „Танхофер“ ФДУ Београд, Повеља за изузетну улогу на Филмским сусретима у Нишу 2002. године.
IN MEMORIAM
Академски сликар Звонимир Сантрач, уметник који је својим делима задужио Вршац и Србију, преминуо је данас после дуге и тешке болести у 69. години живота.
Остаће упамћен као директор Градског музеја у Вршцу, на чијем је челу био до пре свега неколико дана и чију је делатност препородио и додатно Вршчане приближио светској историји и уметности. Основао је Међународно бијенале ликовне графике у част Роберта Хамерштила, а 2019. Вршчанима је омогућио да виде најскупљу изложбу у историји и Вршца и Музеја, дела Корнелија Баба, највећем румунског уметника 20. века.
Звонимир Сантрач је рођен 1952. у Панчеву. Године 1977. дипломирао је на Ликовној академији у Загребу. Специјализирао је на мајсторској радионици Крсте Хегедусића 1979. године, а 1986. године био је гост студент на специјализацији на Колумбија универзитету, Њујорк, САД. Од 1985. живео је и радио у Вршцу, на чијој је железничкој станици први пут и представио "Балкански воз (судбине)", 1996. године, а потом и на станицама у Новом Саду и Београду.
Уметник сугестивног ангажованог дискурса, остаће упамћен по посебном изразу. Језик симбола и метафоре на актуелне појаве у друштву отелотворио је кроз скулпторске и просторне инсталације, попут поменутог монументалног "Балканског воза судбине", неколико варијација рада “Зид”, те касније кроз “Маршалов шињел”. Такође, аутор је споменика Боре Костића и руског генерала вршачког порекла Ђорђа Арсенијевића Емануела, који се могу видети у Руском парку.
Самостално је излагао, између осталог, у Галерији Нова у Загребу 1980. и 1982, Музеју савремене уметности у Београду 1981, Музеју Баната у Ресици у Румунији 2000. и Музеју “Роберта Хамерштила” у Гудурици у Србији 2011.
IN MEMORIAM
Прекјуче је преминула у 84. години Мирјана Здравковић (1937‒2021) у Београду. Солиста балета престоничког Народног позоришта, кореограф, критичар, теоретичар игре, хроничар, театролог, преводилац.
Од краја педесетих до 1982. године била је солиста балета Народног позоришта у Београду, остваривши истакнуте улоге, а гостовала је на турнејама и студијски је боравила у Француској шест пута, Италији, Белгији – код Мориса Бежара. После завршетка играчке каријере, писала је балетске критике и студије о Београдском балету у бројним домаћим листовима. Радила је као кореограф негујући савремен израз.
Завршила је истовремено балетску школу „Лујо Давичо” и Другу женску гимназију у Београду. Током школовања, знања и вештине класичног балета је упијала од Милорада Јовановића, Смиље Мојић, Тамаре Полонске, али и одличних предавача Маге Магазиновић, као и Соње Дојчиновић. У детињству узори су јој били Душка Сифниос, Мира Сањина, Милорад Мишковић. Играјући у сталном ангажману националног театра, дипломирала је истовремено и на Катедри за француски језик и књижевност.
Ауторка је значајне књиге „Тело сања”, у којој су сакупљене њене најзначајније критике и есеји о уметничкој игри. Написала је три студије о кореографском делу Димитрија Парлића, једну о Вери Костић и више студија о београдском балету и театарској проблематици.
Од 1974. године бави се и превођењем са француског језика. Превела је неколико филозофских књига. Као сарадник Опште српске енциклопедије (у припреми, у издању САНУ и Матице српске), припремала је јединице Балетска критика код нас (1910‒2008) и Авангарда у Србији (1910‒1940) и текстове за Лексикон балета (издање САНУ и Матица српска,)
Добитница је Повеље и Златне плакете Балета Народног позоришта у Београду и Награде за животно дело за 2012. УБУС-а.
